Sećanje na uspomene

Dolazak četvrtog trenera u poslednjih osam meseci doneo je FK Crvena zvezda neophodno osveženje u igri i ubedljivu pobedu u Smederevu protiv istoimenog kluba. Pet golova u mreži nejakih Smederevaca predstavljaju možda znak da se klub diže iz višemesečnog bunila prouzrokovanog mnogobrojnim pogrešnim potezima uprave. Pauza u prvenstvu zbog predstojećih obaveza reprezentacije i dobar početak novog šefa stručnog štaba Aleksandra Jankovića otvaraju prostor ljudima koji vode klub da u mirnijoj atmosferi donesu odluke koje bi trebalo da budu važne za budućnost ovog fudbalskog kluba.

Pre nego što će igrači Zvezde dobiti prelaznu ocenu za prikazanu igru, bili su izloženi strašnoj medijskoj paljbi posle nekoliko utakmica izgubljenih u poslednjih minutama. Ceo klub je uzdrman posle slabih igara i raspada uprave nakon iznenađujućeg odlaska predsednika Dragana Stojkovića. U javnosti se stekao utisak da je Stojković otišao iz kluba ne mogavši da izdrži pritisak raznoraznih tajkuna koji kruže oko FKCZ-a u želji da prigrabe deo kolača u nikad sprovedenoj vlasničkoj transformaciji. Klub se našao u krizi posle delimičnog perioda konsolidacije u protekle dve godine i osvojene dve duple krune. Uprava nije materijalizovala uspeh sa terena, bez obzira na kontekst u kome je on ostvaren, jer je sama sebi postavila za cilj učešće u nedosegnutoj Ligi šampiona. Predimenzionirani cilj, proistekao iz nerazumevanja sopstvene pozicije i prenaduvanog očekivanja javnosti, odneo je najpre Dušana Bajevića, a potom Boška Đurovskog, Stojkovića i trenera Milorada Kosanovića. Za novog trenera, najmlađeg u istoriji kluba, trenutna uprava kaže da nije privremeno rešenje, ali događaji iz proteklih nekoliko meseci ne govore da će se situacija stabilizovati. Problem kontinuiteta rada i rezultata nameće se kao centralni u buketu raznoraznih nevolja koje prate život FKCZ-a.

SOCIOLOŠKA ČINJENICA: Upravo su kontinuitet i realna vizija bili noseće odrednice nekada velikog evropskog kluba osnovanog u kasnu zimu 1945. godine. Stalna usmerenost ka najvećim dometima na terenu i podizanje celokupnog kluba na svetski nivo bio je cilj u koji se gledalo od početka. Mladoj komunističkoj državi bio je potrebno sportsko ime u oblasti koju nazivaju „najvažnijom sporednom stvari na svetu“. Arkadijski posleratni period izrastao na entuzijazmu novog sistema i uz pomoć „najviših struktura države“ prerastao je u ozbiljan posao onog trenutka kada je ekipa istrčala na teren oko kog je moglo da se okupi 100.000 duša. Sa punim stadionom u Ljutice Bogdana 1, Zvezda je postala sociološka činjenica, a njene „velike utakmice“ događaji godine. Ne postoji nijedan klub iz SFRJ čije se utakmice toliko pamte, bilo po pobedama, porazima ili po broju ljudi koji ih je gledao. Navijati za Zvezdu i ići na utakmice bila je stvar dobrog ukusa, ali i stajanje uz pobedničku stranu. To je išlo dotle, na primer, da su sedamdesetih godina, u doba kada je Zvezda bila toliko dominanatna u odnosu na Partizan, navijači suparničkog kluba skandirali Jovanu Aćimoviću posle briljantne igre u derbiju.

Za razliku od drugih klubova nekadašnje Jugoslavije, Zvezda je od početka bila velika i od prvog dana je pravila tradiciju. Pored najboljih rezultata klub se izdvajao svojom veličinom i brojem velikih igrača. Period između dva rata, od 1945. do 1991. godine, obeležila su petorica igrača, „Zvezdine zvezde“, koji su stekli status pop zvezda. Čak i danas je jedan Dragoslav Šekularac medijska pojava par excellence. U doba najvećeg zaklinjanja u kolektivizam, ovaj klub je insistirao na postojanju snažnih individualaca, velikana igre. Možda je Milan Galić bio najbolji igrač iz nekadašnje SFRJ, ali svi u svetu znaju da je to Dragan Džajić. To je kao odnos Maradone i Pelea, recimo. Oni koji su vodili klub, znali su da proizvode događaje, da upravljaju njima i postavljaju stvari onako kako je njima najviše odgovaralo.

VLADAJUĆA KLASA: Tim koji je istrčavao svake nedelje na teren morao je to da donese. FKCZ je najuspešniji klub u regionalnim okvirima (možda je samo rumunska Steaua veća), a to nije samo delo dobrog marketinga. Stara priča oko podele uticaja između Udbe i Kosa kada su Zvezda i FK Partizan u pitanju nije relevantna, kao ni nametnuta podela na „Srbe“ i „Jugoslovene“. Ako je neko mogao da „montira“ stvari za domaću upotrebu, nije mogao to da radi na evropskim poljanama. Do svog sunovrata, Zvezda je bila uz portugalsku Benfiku ekipa koja je odigrala najviše utakmica u evropskim kupovima i klub koji je „igrao u Evropi“ svake godine otkad postoje kontinentalna fudbalska takmičenja. Poentu je lako izvući: veličina je bila dokazana van matičnog konteksta, ime je stvarano igrama širom planete.

Takva Zvezda bila je na oku „vladajućoj klasi“, ali nikada njen prvi čovek nije bio neko ko nije iz Zvezde, odnosno postojao je utisak da je to klub onih koji su ga stvarali, koji su se za njega borili i koji su ga iz nedelje u nedelju podržavali. Istoriju vodećih ljudi obeležila su dvojica: dr Aca Obradović, za koga se kaže da je prvi „tehniko“ Zvezde, da je čovek koji je doneo u klub ideju i osobine velikog evropskog tima (i organizaciono i igrački), direktor koji je klub izveo na zelenu finansijsku granu i Dragan Džajić koji je doveo klub do najviših uspeha pokazavši da je veći direktor nego igrač. A kao igrač bio je najveći.

Gledano unazad, „projekat evropske Zvezde“, koji je okončan osvajanjem titule prvaka sveta u Tokiju pre šesnaest godina, sadrži u sebi sva ona „preduzeća prethodnih generacija“ i sve izgleda kao fino građena tvrđava. U trenutku kada je Darko Pančev postigao gol iz penala u Bariju 1991. godine izgledalo je nakratko da Zvezdina era tek počinje i da će godine čekanja i vrebanja sada stići na naplatu. Međutim, pokliči sa stadiona su zamenjeni urlanjem na ratištima, ljudi koji su bili u Bariju na jesen su bili „ispod“ Vukovara, neki od glavnih igrača su otišli iz kluba, a sam tim branio je titulu potucajući se od Segedina do Sofije. Najveći uspeh ne da nije odbranjen i naplaćen nego je u narednim godinama došlo do potpunog urušavnja jedinstvenog domaćeg vrhunskog proizvoda (na ovom nivou, u srpskom sportu još jedino može da stoji KK Partizan, monopolista u oblasti domaćih titula u poslednjih šest sezona i ozbiljan borac u Evropi). Srpskim fudbalom u otadžbini zavladao je novi koncept koji je reprezentovao spretni Žarko Zečević iz Partizana i, nakratko, samozvani komandant Željko Ražnatović iz FK Obilića. Zlatni početak devedesetih se u ostatku decenije pretvorio za Zvezdu, kao i sve oko nje, u najveću moguću kaljugu koja i danas sprečava dupli pas i dribling. Džajić je pokušavo sve što je mogao da evropska pozlata ne padne sa zidova stadiona u Ljutice Bogdana, ali to nije bilo moguće. Deset godina su u njegovu kancelariju pokušavali da se uvuku predstavnici raznih „nacionalističkih politika“ i kriminalnih udruženja iz okoline stadiona i on je pre tri godine odustao od borbe.

KRAJ DOBRE VLADE: Drugi deo njegovog direktorovanja, kontekstualno postavljen u ratno-tranzicionu Srbiju, obeležila je puka borba za preživljavanjem i sporadično sećanje na velike dane u retkim međunarodnim utakmicama. Pokazalo se da Zvezda bez Evrope ne može da funkcioniše jer je u njoj sve bilo napravljeno prema toj mustri. U kontekstu primitivnog domaćinstva, klub se saplitao na svakom koraku, nespreman za ono što treba da se dogodi. Veliki stadion, nekada ponos zemlje, naša „Marakana“, najveći na Balkanu, pretvorio se u gigantsi golubarnik koji samo Svetlana Ražnatović Ceca i Zdravko Čolić Čola mogu da napune.

Delimično naprasnim odlaskom Džajića prekinut je kontinuitet „dobre vlade“ u klubu koji su mediji prepotentno i komično nazivali „jednom od četiri srpske institucije“, pa su tron nakratko preuzeli dugogodišnji sekretar Miša Marinković i advokat Milan Vujin. Pored velikih najava da će konsolidovati klub i zaštititi ga od divlje privatizacije, pored obećanja da će konačno formirati novu upravu i skupštinu, da će popisati članove i urediti odnose, ovaj dvojac bio je samo intermeco do dolaska pete Zvezdine zvezde Dragana Stojkovića, koji je 2005. godine izabran na mesto predsednika kluba sa petogodišnjim mandatom.

O rezultatima Stojkovića i o tome šta je sve uradio za poslednjih tridesetak meseci na čelu kluba bilo je dosta reči, a neke stvari će tek izlaziti na videlo. On je doneo klubu preko potrebnu energiju, nabacio je na fasadu malo starog sjaja u domaćim okvirima. Vratio je, rezultatski, Zvezdu na mesto koje joj pripada u domaćem fudbalu koji je u međuvremenu postao treća evropska liga, jugoistok. Kako je više puta govorio, zatekao je klub u ogromnim dugovima i veliki deo vremena je potrošio pokušavajući da opet izađe „na zelenu granu“ rasprodajući sve što je mogao iz igračkog kadra i pokušavajući da privoli domaće i strane kompanije da ulože novac u Zvezdu. Doveo je Valtera Zengu, evropsku fudbalsku zvezdu, i odmah osvojio duplu krunu koju je odbranio ove godine. Njegova je politika izgledala dosta jasna: vratio je u klub nekadašnje saborce sa terena, napravio novu organizacionu shemu, najavljivao spori, ali izvesni povratak na evropske staze. Zvezdinom rezultatskom vaskrsu pogodovalo je što se Partizan našao u očajnoj situaciji, pa se više znoja prolivalo u kuloarima nego na terenu.

JAPANSKI U SRBIJI: Stojković je bio svestan da bez velikog budžeta nema velikog kluba, pa je dosta vremena proveo uveravajući domaće tajkune da ulože novac u projekat „Zvezda u Ligi šampiona“, ali se pokazalo da nema lakog novca, odnosno da niko u Srbiji ne daje pare na ime i renome. Stojković je, pokazalo se to i dok je bio na čelu Saveza, prilično površno poznavao prilike u srpskom preduzetničkom svetu, jer je u godinama kada se ovde formirala nova preduzetnička klasa on carovao po Dalekom istoku. Pravila na koja je možda navikao u Japanu nikako ne važe u Srbiji, a finte sa rodne Pasipoljane kod Niša davno je zaboravio. Prvi put su pokušali da ga obore posle godinu dana, u proleće 2006, kada se iz Upravnog odbora povukla srpska poslovna elita (predstavnici Delte, Telekoma i Apatinske pivare), ali je uz pomoć navijača preživeo. Docnije je uspeo da pomenute privuče opet uz klub, plus srpsku koku nosilju NIS, ali se stanje zapravo pogoršavalo.

Zenga je otišao posle prve sezone, a kada je doveden Dušan Bajević izgledalo je da je elitno takmičenje dostižno. Na nesreću, Zvezda je u kvalifikacijama naletela na šampionski tim Milana, pa je već u avgustu evropski polet splasnuo i ekipi je preostalo da se bavi po srpskim poljanama. Predstavljen kao najveće pojačanje Zvezde u poslednjih 15 godina, trener Bajević povukao se sa mesta trenera usred sezone, pa još i usred prvenstvene utakmice protiv Vojvodine. Njegov odlazak je svakako bio događaj bez presedana i pokazao je da je u Zvezdi potrošeno i ono malo preostalog evropskog, gospodskog štofa. Kada je Džajić pred kraj 1988. godine pozvao Branka Stankovića zvanog Ambasador i zamolio ga da u polusezoni napusti mesto prvog trenera, to je bilo protumačeno kao skandal i kao nešto što veliki klubovi nikada ne rade (a Stanković je morao da ode jer je ekipa bila pretposlednja na tabeli), a Bajevićev postupak je značio da se u klubu nešto ozbiljno dešava i da nema jasne kontrole. Sezonu je spasio Boško Đurovski, jer je uspeo da probudi ekipu i odbrani „duplu krunu“. Stojković se pokazao kao čovek bez manira ovog leta kada je po Evropi tražio trenera i na kraju zamolio Đurovskog da ostane na tom mestu. Ekipa je otišla na pripreme bez konačnog oblika, igrači su stizali tokom priprema i nije bilo vremena da se formira pravi tim. Zvezda je jedva prošla nepoznatu Lebediju, ali je i pored plasmana u treće kolo kvalifikacija za Ligu šampiona Đurovski smenjen i postavljen je Milorad Kosanović koji se deset godina ranije nikakao nije proslavio na klupi Crvene zvezde. Čudni i neobjašnjeni potezi predsednika Stojkovića na polju dovođenja trenera i igrača neproverenih kvaliteta nisu mogli da obezbede stabilnost i donesu rezultat u Evropi.

TAJANSTVENI ZID: Zvezda je ispala iz elitnog takmičenja, mučila i sebe i publiku u domaćem prvenstvu i plasirala se u utešnu Ligu UEFA kupa. Onda je Stojković podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika kluba objasnivši da je „udario u zid“. Šta predstavlja taj zid, nije objasnio, ali je demantovao da je otišao zbog pritisaka određenih preduzetničkih krugova u Srbiji. Nije tajna da je sin Miroslava Miškovića, predsednika Delta holdinga, gotovo svakog dana na stadionu Zvezde, ali njegova uloga nije razjašnjena. Njega su lokalni tabloidi označili kao finansijera kluba, ali ta tvrdnja nije dokazana, kao što nije pokazano koji je interes Delta holdinga da ulaže u ovaj fudbalski klub. S druge strane, ovog leta smo prvi put imali priliku da čujemo od nekog kluba koliko ima sredstava za dovođenje pojačanja: uprava Zvezde bila je saopštila da je reč o nešto više od tri miliona evra. To je možda prilično velika suma za srpske pojmove, ali je samo simbolična u kontekstu evropskog fudbalskog tržišta, ali to nije sprečilo pojedine medije da ospu paljbu po Stojkoviću kada se ekipa nije plasirala u Ligu šampiona i kada je tim na početku sezone igrao prilično loše.

Spinovana medijska paljba (tom metodom se i Stojković služio kada mu je bilo u interesu) i zakulisna borba za što bolju startnu poziciju u budućoj vlasničkoj transformaciji kluba, bili su dovoljno snažni argumenti da se predsednik povuče na polovini svog mandata i dodatno poremeti odnose u klubu. Zbrda-zdola formirana je komisija koja treba da pronađe novog prvog čoveka i poslednjih se nedelja licitira sa imenom Toplice Spasojevića, vlasnika ITM grupe, koji je potvrdio da ga interesuje mesto predsednika najpoznatijeg srpskog kluba. Odluka bi trebalo da bude doneta u narednih nekoliko nedelja na Skupštini kluba.

Dok se to ne dogodi, mediji će spekulisati, a tročlana komisija razgovarati sa potencijalnim kandidatima. Igračima preostaje da odigraju još nekoliko kola u prilično jadnoj domaćoj ligi i da probaju da se nekim čudom plasiraju u nastavak Kupa UEFA. Posle poraza od Bajerna i Arisa, samo dve pobede, nad Boltonom u Beogradu i Bragom u Portugalu, postoji neka mogućnost za igranje na proleće u Evropi. Ono što je u čitavoj stvari prilično čudno jeste rezervisano držanje navijača koji su prilično fokusirani na svoju osnovnu funkciju: pružanje podrške sa tribina. Oni su ćutali kad je Stojković otišao, što govori da nemaju ništa protiv toga i ukoliko ih neko potegne ovih dana kao argument u priči oko izbora novog predsednika to će biti znak da se borba zaoštrava.

Ko god postane predsednik kluba moraće da uradi mnogo da bi Zvezda došla do novog identiteta. To znači da je priča o evropskoj fudbalskoj veličini deo prošlosti i da je sad potrebno da se krene iznova sa realnim konceptom i realnom procenom o tome šta jedan takav klub može zapravo da bude. „Loženje“ javnosti da će Zvezda biti deo priče koju čini 14 najvećih i najbogatijih klubova Evrope, pa potonji demanti, dobar su ali kratkoročan manevar. Da li će u toj novoj postavci Zvezda biti i dalje „srpska institucija“ kojom prilično netransparentno upravlja nekoliko ljudi sa nasleđenim ugledom ili će biti Miškovićeva ili nekog drugog moćnika nije centralno pitanje: mnogo je važnije šta tim koji istrči u crveno-belim dresovima može da uradi protiv najvećih i najjačih.

Onaj ko donese pobede biće najbolji za Zvezdu.