"Postoji jedan Čavez kojem je sreća ukazala šansu da spase zemlju. Drugi je zaneseni sanjar koji bi mogao da uđe u istoriju kao još jedan despot" tvrdi Markes. Tako je možda bilo pre sedam godina kada su se na prijemu kod Fidela Kastra prvi put srela ova dvojica, svaki na svoj način, "magičnih" latinosa. Od tada pa do danas Hugo Čavez je svoju ionako podvojenu ličnost duplirao više puta. Postao je provokator, misionar, tv-zvezda, rasipnik, naftni magnat, politički plagijator i na dobrom je putu da postane doživotni diktator
Pre godinu dana otprilike, zabeležili smo šta sve venecuelanski predsednik Hugo Čavez stigne da uradi za jedan dan. Tada je u roku od 24 časa uspeo, na primer, iz zemlje izbaci dve strane naftne kompanije, da se divi tek pristiglim ruskim vojnim helikopterima, napravi banket za novog venecuelanskog kardinala, našali se na račun Blera i Buša tvrdeći da spavaju zajedno i usput prokomentariše kako Amerika sprema vojnu invaziju na Venecuelu. Istog dana je u intervjuu za BBC najavio nove cene sirove nafte i promenio državni grb, odnosno položaj na njemu nacrtanog konja – umesto udesno, konj je morao da galopira ulevo.
Na sličan način je Hugo Čavez proveo i proteklih sedam dana, a rokovnik naizgled najzaposlenijeg političara na svetu izgledao je otprlike ovako: subota i nedelja na Samitu OPEC-a u Rijadu, ponedeljak u poseti dugogodišnjem prijatelju Mahmudu Ahmadinedžadu u Iranu, utorak ručak kod Sarkozija u Parizu. Ovim događajima su neposredno prethodili Iberoamerički samit u Čileu i usvajanja radikalnih izmena ustava u Venecueli. Nijedan od spomenutih dogadđaja nije prošao bez skandala na koje se svetska javnost, kada je u pitanju venecuelanski predsednik, već navikla.
ČAVEZ POLITIČAR: Najnovija reforma venecuelanskog ustava usvojena je gotovo jednoglasno – uz samo šest uzdržanih glasova – što ni najmanje ne čudi s obzirom da je venecuelanska opozicija uspela sama sebe da sahrani još 2005, kada je zbog navodnog straha od prevare bojkotovala parlamentarne izbore. Tako danas u venecuelanskom parlamentu isključivo sede Čavezovi politički istomišljenici i saveznici koji su usvojili svih 69 amandmana na ustav i time omogućili održavanje referenduma 2. decembra, na kom će se i građani Venecule izjasniti o promenama ustava. Niko za sada ne sumnja da će oni prihvatiti ponuđenu promenu ustava – na kraju krajeva, ko je lud da glasa protiv smanjenja radnog vremena sa 44 sata nedeljno na 36, ili protiv zdravstvenog i socijalnog osiguranja za radnike na crno koji čine ni manje ni više nego 40 odsto svih zaposlenih.
To što će po novom ustavu i maloletnici od 16 godina imati pravo da glasaju nikome ne smeta, tako da se, prema mišljenju građana, zbog jedine diskutabilne tačke novog ustava, naime, pravo na neograničen reizbor predsednika, Čavezu može progledati kroz prste. Male proteste na ulicama je njegova policija umirila suzavcima, a državne televizije prikazivale su masovnu podršku novom ustavu od strane „čavistas“ (pristalice Čaveza) i sve je prošlo nezapaženo onako kako to jedno revolucionarno društvo zamišlja. Ono, međutim, što većina građana Venecuele uglavnom ne zna, jeste činjenica da su se navedene popularne socijalne reforme mogle sprovesti i bez izmene ustava, i da su zapravo iskorišćene kako bi se zataškali neki drugi amandmani čije bi posledice mogle biti katastrofalne po Venecuelu.
Reč je pre svega o kolčini moći koju će usvajanjem novih ustavnih promena steći predsednik Venecuele. On će, naime, osim što mu je dozvoljen neograničen broj reizbora, biti i jedini koji će odlučivati o količini štampanog novca kao i o raspodeli deviznih rezervi. Osim, izmenjenim ustavom predviđa se i osnivanje tzv. narodnih komuna, a njihove predstavnike imenovaće isključivo „doživotno“ izabran predsednik. Na kraju je predviđeno i sveopšte uvođene socijalizma, čiji bi krajnji rezultat bio gotovo potpuno ukidanje privatne svojine. Ovakve mere nacionalizacije već su pokazale rezultate – samo ove godine više od tri milijarde dolara stranih investicija povučeno je iz Venecuele. Usvajanjem 69 amandmana na ustav, započela je tek jedna, nasumce odaabrana nedelja u životu Huga Čaveza. Zatim je, kao po nekom pravilu nakon svake iole ozbiljnije političke odluke venecuelanskog predsednika, usledio onaj, svima poznat zabavljački deo, koji najviše vole novinari, euforični evropski levičari i Čavezova uža i šira rodbina.
ČAVEZ – ZABAVLJAČ: Čavez je tako odmah posle usvajanja ustavnih izmena, najozbljnije zatražio od španskog kralja da se izvini narodu Venecuele. Venecuelanski predsednik je isto tako ozbiljno smislio kako bi to izvinjenje trebalo da izgleda: „Ja, kralj Španije, priznajem da sam se loše ponašao“, predložio je Čavez. Mesto događanja je Santijago, povod je Samit Iberoameričkih zemalja, a glavni akteri su španski kralj, španski premijer i Hugo Čavez. Šta se zapravo desilo? Hugo Čavez je, kao i uvek kad mu se ukaže prilika, optužio bivšeg španskog premijera Hosea Mariju Asnara da je fašista. Svaki put kada mu je Hoze Sapatero, aktuelni premijer pokušavao da objasni da to u suštini nije lepo, Čavez je bivao sve glasniji i uvredljiviji. Rasprava između dva lidera, koji inače važe za političke prijatelje, trajala bi ko zna do kad da se nije umešao iznervirani španski kralj Huan Karlos i rekao Čavezu da „začepi“.
„Por que no te callas?“ , „Zašto već jednom ne ućutiš?“, postalo je hit u Španiji; više od pola miliona Španaca je ovu rečenicu brže-bolje iskoristilo kao zvono na mobilnim telefonima, a venecuelanska opozcija je dobila novi slogan u borbi protv Čaveza.
ČAVEZ – PROVOKATOR: Nakon što je ovaj događaj uspeo da zabavi ceo svet, Čavezova nedelja, opet kao po nekom pravilu, je odlaskom venecuelanskog predsednika na samit OPEC-a u Riajd a potom i kod predsednika Irana, ušla u fazu zastrašivanja i pretnji.
„Ukolko Sjedinjene Američke Države napadnu Iran ili Venecuelu, cena nafte će skočiti na 200 dolara po barelu“, odmah je izjavio Čavez, da ne bi bilo neke zabune. Zabuna se, međutim, već dogodila kada se venecuelanski predsednik prekrstio pred kraljem Abdulahom i u svom polučasovnom govoru izjavio da prema rečima Isusu Hrista jedini put ka miru leži u pravednosti. „Sve je to u redu“, kažu saudijski domaćini – „na početku samita pročitane su sure iz Kurana.“
Čavez se sa najvišim predstavnicima Irana, Iraka, Kuvajta, Saudijske Arabije, Katara, Alžira, Angole, Libije, Nigerije, Indonezije i Arapskih Emirata, dogovorio još davno. Najkasnije kada ga je iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad okitio državnim orednom časti. U dijagnozi da je Izrael karcinogena tvorevina, koju bi kao takvu trebalo u potpunosti otkloniti, ova dva predsednika se takođe slažu. Slažu se i da je neophodno da i Venecuela počne da razvija nuklearni program, koji, naravno, ne podrazumeva proizvodnju atomskih bombi već podstiče štednju prirodnih resursa.
ČAVEZ – MANIPULATOR: Na kraju putovanja kroz Čavezovu političku nedelju, nailazimo na humanitarnu završnicu i to u Evropi, kod francuskog predsednika Sarkozija. Čaveza su Francuzi dočekali na aerodrumu mašući plakatima, cvećem i slikama – malo Čaveza, malo francusko-kolumbijske aktivistkinje Ingrid Betankur, koja se nalazi u zatočeništvu kolumbijske gerile FARC.
„Ingrid je živa, potpuno sam siguran. Sve ćemo učiniti da je spasemo“, izjavio je Čavez nakon dolaska u francusku prestonicu. Venecuelanski predsednik je poslednja nada za rodbinu i prijatelje otete aktiviskinje i ostalih talaca koji se nalaze u milosti ili nemilosti gerilaca. U avgustu ove godine sam se ponudio da pregovara sa otmičarima. Sreo se i sa visokim predstavnicima FARC-a, nekoliko puta, u Karakasu. Sad je došao i u Francusku, da bi porazgovarao verovatno o onome što se ne iznosi u javnost – otkupnini. Zvanično, zahtevi gerilaca se odnose samo na razmenu talaca odnosno oslobađanje 500 članova ove organizacije koji se nalaze u zatvoru. Tako se Čavez nakon ucenjivanja atomskim bombama i cenama nafte transformisao za jednu noć, za jedno leto, u svetskog humanitarca. Tu sliku neće pokvariti ni pitanje koje ionako niko ne postavlja – odakle Čavezu veze sa vrhom FARC-a, koji odavno nije romantična levičarska gerila, već opasna narko-mafija?
MAGIČNI ČAVEZ: U brdu informacija o Venecueli i Čavezu teško je pronaći neki red i logiku. Nedelju dana u životu samoproklamovanog revolucionara izgleda kao jedna godina bilo kog drugog političara. Sve ono što ovaj političar preduzme na prvi pogled izgleda moćno i, već kod drugog se uočava da je Hugo Čavez, koliko god se trudio da ispadne zanimljiv, zapravo u svojim idejama neinventivan i koliko god se trudio da demonstrira svoju moć ispadne smešan. Na osnovu samo jedne, „Čavezova nedelje“, koja bi naravno mogla da bude bilo koja druga nedelja u njegovom životu od 1998, kada je izabran za predsednika, pa nadalje, može se pre svega zaključiti ono što je gotovo pre jedne decenje primetio slavni Gabrijel Garsija Markes: venecuelanski predsednik Hugo Čavez ima najmanje dva karaktera. Jedan koji bi mogao da ulepša svet i jedan despotski.
Najgore optužbe protiv Čaveza datiraju iz vremena kada je organizovao vojni puč, piše Markes. Taj puč iz 1992. godine bio je jedini koji Čavezu nije uspeo. Hugo i taj neuspeh vidi kao predznak, kao nešto što ga je poguralo napred. Markes u svojoj analizi o tome da li je Čavez anđeo ili đavo polazi, kako bi drugačije, od magičnog. To magično nešto, sreća, inteligencija ili intuicija, počelo je u Sabanetu, provinciji Barinas, kada je „28. jula 1954. u znaku Lava rođen Hugo Čavez“. Tri dana su slavni pisac i nekadašnji oficir padobranske jedinice razgovarali pokušavajući da otkrju suštinu Čavezovog karaktera. Venecuelanski predsednik poverava Merkesu da je za njegov uspeh zapravo zaslužan pradedin talisman. „Katolik Čavez svoje sposobnosti i sreću pripisuje jednom, više od sto godina starom medaljonu koji nosi od detinjstva i koji je pripadao njegovom pradedi, generalu Pedru Perezu Delgadu.“
Plata njegovih roditelja, učitelja u osnovnoj školi, bila je dovoljna da se jedva preživi. Zato im Hugo pomaže od svoje devete godine prodajući voće i slatkiše na ulici. Voleo je da, kao dete, na magarcu odlazi u posetu baki u susedno selo Los Rastrojos. To selo se njemu činilo kao veliki grad – zbog uličnih svetiljki i električne struje. Po želji svoje majke, trebalo je da postane sveštenik, ali je umesto toga, objašnjava Markes, naišao na knjigu koja će mu pomoć u žvotu. Markez u svom izveštaju, koji je nazvao „Enigma o dva Čaveza“, ne navodi ko je autor knjige čiji naslov ne obećava puno – Kako postati uspešan. Hugo je umesto teologije izabrao slikanje, zatim sviranje gitare, i na kraju vojsku. Studrao je na vojnoj akademiji, političke nauke i istoriju i divio se životu i delu univerzalnog, latinoameričkog revolucionara Simona Bolivara. „Njegovo prvo svesno suočavanje sa politikom desilo se u septembru 1973. godine kada je ubijen Salvador Aljende.“ Na kraju studija dobio je sablju od predsednika Karlosa Pereza, koga će 20 godina kasnije pokušati da sruši sa vlasti.
„Prvo što sam primetio kod Čaveza bio je njegov pripovedački talenat“, koji Markes pripisuje turbulentnoj venecuelanskoj kulturi, isto kao i osećaj za vreme i natprirodno pamćenje. „To pamćenje mu je omogućilo da recituje pesme Nerude i Vitmana bez greške isto kao i čitave strane Romula Galjegosa“.
Početkom 1989. ulice Karakasa zahvatio je narodni ustanak, „El Corazazo“, koji Čavez naziva najvažnijim događajem u životu.
Tada je Čavez razvio, po ugledu na Napoleona, svoju filozofiju uspeha, filozofiju „istorijskog časa, strategijske minute i taktičke sekunde“.
U ustanku 27. februara 1989. poginulo je nekoliko hiljada Venecuelanaca. Za Čaveza ovaj događaj predstavlja strategijsku minutu koja ga je samo približila mestu na kome neprikosnoveno sedi još od 1998. Od tada Hugo Čavez svojom bolivarističkom ideologijom iritira pripadnike više klase i venecuelansku oligarhiju koja je u više navrata, vojnim pučevima i generalnim štrajkom, pokušavla da ukloni El Komandanta, kako Čaveza nazivaju njegovi birači iz siromašnih četvrti. Opozicija optužuje Čaveza da socijalnim programima finansiranim od prihoda nafte kupuje biračke glasove i vodi zemlju u ekonomski kolaps. Čavez opet optužuje opoziciju za, između ostalog, oligarhiju i poslušnost Sjedinjenim Američkim Državama.
„Postoji jedan Čavez kojem je sreća ukazala šansu da spase zemlju. Drugi je zaneseni sanjar koji bi mogao da uđe u istoriju kao još jedan despot“ tvrdi Markes. Tako je možda bilo pre sedam godina kada su se na prijemu kod Fidela Kastra prvi put srela ova dvojica, svaki na svoj način, „magičnih“ latinosa. Od tada pa do danas Hugo Čavez je svoju ionako podvojenu ličnost duplirao više puta. Postao je provokator, misionar, tv-zvezda, rasipnik, naftni magnat, politički plagijator i na dobrom je putu da postane doživotni diktator.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
