Trgovac mrakom na veliko

U čobanskim pričama iz podnaslova ovog teksta, u kojima su u slučaju najvećeg trgovca strujom na Balkanu, učestvovali što parlamentarni ankteni odbori, što lokalni istražitelji međunarodnih predstavnika, što političke stranke, tajne službe i razni centri za istraživačko novinarstvo, ishod je i dalje isti – potvrda da Vuk Hamović navodnim nezakonitim poslovima uništava lokalne elektroenergetske sisteme i dalje nema. Bar nema onih koji su dokazani na sudu.

Naravno, poenta uopšte nije u tome da su neosnovani svi ti povici protiv prebogatog „gospodara balkanske struje“ koji stoluje u Londonu, već da su, kao i u samoj priči o vuku, svi oni izrečeni na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. To što vuka trenutno ne vide ostali pastiri, ne znači da ga nema u šumi, ali isto tako, ni da ga ima.

Posle svega, naravno, dolazi preokret i pojavljuje su Vuk tamo gde ga niko nije očekivao. Naime, krajem decembra protekle godine ugledna Evropska inicijativa za stabilnost (ESI, European, Stability Initiative) objavila je detaljan izveštaj nazvan „Povratak, energija i budućnost Republike Srpske“ u kome se, posle navođenja nekoliko poslova koje kompanija EFT, čiji je vlasnik Vuk Hamović, pokrenula u Stanarima kod Doboja, zaključuje da će oni izuzetno povoljno uticati na ekonomski razvoj Republike Srpske, ali i na pomirenje unutar Bosne i Hercegovine.

Hamović, inače hladan i ne mnogo zainteresovan za to što ga mrze u svim zemljama Balkana, sada najednom doživljava jedan od onih elegantnih obrta sa kojima je i stvorio svoju energetsku imperiju. U međuvremenu, njegovi poslovi idu kao i uvek, dobro – kompanija EFT po redovnoj proceduri dobija tendere širom regiona, razmnožava se i tamo gde je nije bilo, postajući sve bogatija, dok se istrage vođene protiv nje i njenog vlasnika jedna po jedna obustavljaju.

TIHI KOCKAR: Ko je, zapravo, Vuk Hamović? Oni koji su ga upoznali obično pričaju da je nizak rastom, smiren i srdačan čovek, za koga niko ne bi pretpostavio da poseduje finansijsku imperiju koja u trgovini strujom posluje u 18 zemalja i godišnje napravi obrt od 800 miliona evra.

Moguće ga je čak po aerodromima ili na drugim javnim mestima videti samog, bez uobičajne svite koja prati bogataše tog kalibra, kako se sa torbicom i u komotnom odelu probija kroz masu. U razgovoru je nenametljiv, a kako kažu, Hamović svoje sagovornike nikad ne iznenađuje svojim bogatstvom ili kakvim razmetanjem, već povremenom, ali brtikom duhovitošću, po kojoj je postao pomalo i čuven.

Njegovi školski drugari su za medije u nekoliko navrata govorili da Hamović nije naročito druželjubiv, kao i da nikad nije bio rasipnik. Uostalom, o njemu nije moguće pronaći kakvu skandaloznu trač aferu koja obično ide uz ljude sa liste 100 najbogatijih poslovnih ljudi Istočne Evrope, a na kakvim se njegovo ime zbog očiglednog bogatstva retko izostavlja.

Uz to, Hamović ne voli da se pojavljuje u javnosti, što doprinosi raširenoj tezi da njega ne interesuje slava, već samo novac. Priča se da se u Sarajevu, pre jedne konferencije za novinare, i sam našalio na račun ove svoje reputacije, rekavši „Slava drugima, novac meni“. Prema nekim drugim pričama, navodno u svojoj kanceleariji drži uramljen svoj prvi zarađeni dolar.

U takvoj reputaciji ima i klice Hamovićeve iskrenosti. Komentarišući projekat završetka izgradnje tunela za transport vode sa Fatničkog polja u Bilećko jezero, u koji je EFT bio uložio 26 miliona dolara i koji je svojevremeno kao najveći projekat u Republici Srpskoj obezbedio 500 novih radnih mesta, Hamović je razjasnio: „Nama je cilj da zaradimo i ne ulažemo pare iz nekih altruističkih, humanitarnih razloga“, objasnivši pre toga da za njega „više vode znači i više struje iz postojećih elektrana“.

Uspeh u svojim poslovima Hamović u velikoj meri duguje velikim rizicima koje je spreman da preuzme na dugi rok i on to ne krije. „Mi, energiju obično moramo da platimo unapred, a kada je prodajemo možemo da naplatimo tek nakon potrošnje“, rekao je objasnivši da tako između prodaje i naplate protekne i do 60 dana. „Zbog toga nam je stalno na banderama 30 do 40 miliona dolara obrtnog kapitala. Čak i mnogo jače zapadne kompanije od EFT-a nemaju petlje da u ovom regionu prihvate takav rizik.“

GENERALOV SIN: Vuk Hamović je rođen 1949. godine u Beogradu u generalskoj kući. Zabeleženo je da su i njegovi preci sa očeve strane imali sklonosti za poslovanje i da su u Austro-Ugraskoj trgovali kafom i hranom. S druge, majčine strane, Vuk navodno ima i hrvatsko plemićko poreklo. No, ova porodica se menjala kako su se menjale i epohe. Vukovi roditelji su bili nešto drugo, znatno bliži komunizmu od svojih predaka i oboje, otac i majka, učesnici NOB-a.

Inače, Vukov otac, Ratomir M. Hamović, bio je narodni heroj i važna figura Titove Jugoslavije. Poznat i kao kapetan Rade sa Romanije, on je bio jedan od onih školovanih predratnih oficira koji su se odmah po nemačkoj okupaciji pridružili partizanima. U ratu je upoznao svoju prvu suprugu i Vukovu majku, partizanku Ljerku Dubrešić.

Nakon rata, Hamović je postao general JNA, a kasnije i načelnik generalštaba. Stanovao je sa porodicom na Dedinju, a osamdesetih se preselio u Ljubljanu. No, tokom svojih vojnih nameštenja, često se privremeno selio, što je mladom Vuku omogućilo da upozna sve krajeve SFRJ. Sa odlaskom Aleksandra Rankovića, u nemilost Josipa Broza pao je i general Hamović, koji se posle toga samo mirno penzionisao.

Svoje ratne godine i ono što je posle toga došlo, uključujući i poslovni proboj svog sina, Ratomir Hamović je opisao u autobiografiji koja je pre tri godine izdata u Sarajevu. Nekom čudnom ironijom, jedini beogradski primerak ovog dela, koje se u katalogu Narodne biblioteke Srbije vodi pod nazivom Od nekad do sad trenutno je zagubljen na putu od prijema do depoa.

Prema zabeležnim anegdotama, Vuk i njegova sestra su strogo vaspitani u roditeljskoj kući. Kao odličan đak, čiji nekadašnji profesori govore da je bio izuzetno inteligentan, Vuk Hamović je upisao Ekonomski fakultet na Univerzitetu u Beogradu, završio ga 1972. godine i potom dve godine kasnije, magistrirao. Tako očigledan uspeh na studijama preporučio je mladog Hamovića za najbolje poslove u socijalističkoj Jugoslaviji. Zaposlio se u velikom i moćnom preduzeću Energoprojekt gde je radio sledećih deset godina u delu pod nazivom Energodata.

Zanimljiv je posao kojim se Hamović bavio u Energodati, jednom od prvih jugoslovenskih IT preduzeća koje je uvodilo prve kompjutere u pošte i banke. Tu je Vuk Hamović radio i na razvoju prvog jugoslovenskog PC računara, TIM 011, ali njegova karijera nije podelila potonju sudbinu ovog pravog pionira među računarima. Hamović se uzdigao do samog vrha Energoprojekta, gde je ušao i u poslovni odbor.

KUPAC DUGOVA: U smiraj socijalizma, Hamović odlučuje da se okuša u privatnom sektoru, gde prenosi svoje iskustvo iz Energoprojekta. Zajedno sa Aleksom Klormanom, 1987. godine osniva kompaniju Milnah, čije je čudno ime, kao i kod mnogih tadašnjih preduzetnika, akronim od imena njegovog sina Miloša i dece njegovog partnera.

Već godinu dana kasnije, Hamović napušta ovaj posao i zajedno sa Zoranom Drakulićem osniva firmu Ist Point, koja se registruje na Kipru zbog mnogih poreskih olakšica. Ni saradnja sa Drakulićem nije potrajala, pa Hamović osniva novu kuću Yu Trust. No, svoj ulog u Ist Pointu prodaje Drakuliću tek 1992. godine. Sve ovo vreme, provedeno u firmama pod raznim imenima, on se bavi finansijskim transakcijama, otkupljujući dugove za brojne kompanije i zemlje širom sveta.

Međutim, 1992. godine, ratne okolnosti i zavedene sankcije sputavaju sve dalje Hamovićeve poslove i on odlučuje da svoj posao prenese u London. Tu počinje da radi za GML International, firmu koja se bavi velikim finansijskim aranžmanima i povećava red veličine svojih poslova. Pod okriljem ove kompanije ostaje do kraja devedesetih, sve više rešavajući finansijske probleme u energetskom sektoru.

To ga nagoni da 2000. godine osnuje kompaniju EFT (Energy Finansing Team) koja počinje da trguje viškovima struje na Zapadnom Balkanu, postajući izuzetno brzo lider u ovo poslu, poznat i po tome što zapošljava malo osoblja koje uspeva da odgovori na energetske izazove čitavih regiona.

DOBROTVOR OPOZICIJE: Vuk Hamović nikad nije bio na strani Slobodana Miloševića i zapravo, bio je tokom devedesetih njegov najjači finansijski neprijatelj. Nestabilno političko okruženje nikad nije pogodovalo njegovim poslovima, ali Hamović je i ideološki bio suprodstavljen starom režimu. Priča se kako je prilikom osnivanja firme Mali kolektiv na ulazu u zgradu video tablu radikalskog glasila „Velika Srbija“ i rekao „Mi ćemo se onda zvati Mali kolektiv“.

Pre nego što je otišao u London, Hamović je finansijski podržavao Demokratsku stranku.

Dao je priloge i za kampanju Milana Panića 1992. godine, a kad njegova kandidatura nije uspela protiv Miloševića, povukao se sasvim iz takvih poslova.

Hamović se proslavio i kao pomagač nezavisnih medija. Bio je 1990. godine jedan od osnivača i prvih suvlasnika nedeljnika „Vreme“. Međutim, brzo je napustio taj svoj kapital da bi se kasnije sasvim povukao iz svih poslova koji imaju veze sa medijima. Priča se da ga je na jednom ručku pre nekoliko godina njegov tadašnji blizak poslovni partner Vojin Lazarević upitao: „Da kupimo mi to ‘Vreme’?“, na šta je Hamović odgovorio: „Ne, nikako, ja sam ga jednom već kupovao.“

Međutim, njegova ponovna direktna pojava na ovdašnjim energetskim tržištima posle 2000. godine, skrivena iza akronima EFT, malo koga je podsetila na onog starog Hamovića, kog su između 1989. i 1992. godine svi dobro znali kao finansijera opozicije.

TAJKUNSKA VREMENA: Pre dve godine pojavila se i procena poljskog časopisa „Vprost“ da Hamović poseduje kapital u vrednosti od 350 miliona američkih dolara. Iz nekog razloga, ovaj podatak se mnogo prenosio iako nije poznato kako je „Vprost“ došao do te sume. Hamović je to demantovao, ali nikada nije rekao koliko je zaista bogat.

Svakako, Hamovićevi jako profitabilni poslovi počeli su da izazivaju sve više sumnji i počele su razne istrage. Od svih dosadašnjih istraga, dve se izdvajaju kao najveće. U prvom slučaju, kancelarija visokog predstavnika lorda Pedija Ešdauna u Bosni i Hercegovini angažovala je specijalnog revizora koji je ustanovio da EFT ima privilegovani položaj u Republici Srpskoj. To je pokrenulo istragu ne samo u BiH, već i u Velikoj Britaniji, a čitava stvar se pretvorila u ozbiljan električni skandal. Međutim, bez ikakvog epiloga. Istraga u Bosni i Hercegovini je zatvorena u aprilu 2006. godine, a EFT je svoje poslove u ovoj zemlji u međuvremenu proširio.

Drugi slučaj se vodio u Srbiji i mada nije imao međunarodni karakter bio je pravi medijski cirkus. Tokom proleća 2004. godine u parlamentu Srbije je zasedao Anketni odbor za utvrđivanje činjenica i okolnosti u trgovini električnom energijom i finansijsko-bankarskih poslova vezanih za tu trgovinu koji je ispitivao da li je država oštećena ugovorima o trgovini EPS-a i EFT-a.

Ovaj anketni odbor je zapamćen po istupanjima Aleksandra Vučića, poslanika Radikalne stranke, kao i po tome što je dva meseca isptivao sve zamislive i nezamislive aktere, dok su se poslanici, ali pre svega gledaoci u direktnom TV prenosu davili u nejasnoj finansijsko energetskoj-terminologiji. U sve su upleteni Hamovićevi vlasnički kapitali u Nacionalnoj štedionici i Euroaksis banci. Anketni odbor je radio puna dva meseca, da bi u maju ceo slučaj bio okončan, takođe, bez ikakvog epiloga.

TRGOVAC STRUJOM: Neko bi, posle tih jalovih istraga, možda mogao da pomisli kako EFT tu nije uradio ništa nelegalno, mada se postavlja pitanje zašto Hamović uopšte pobuđuje takvu pažnju ako je zaista nevin. Ako se politički motivi odstrane, pre svega je izvesno da kompanije poput EFT-a trguju samo sa elektroprivredama i velikim industrijskim potrošačima. Oni ne prodaju struju domaćinstvima. Budući da često nemaju svoje kapacitete za proizvodnju struje, laicima je uvek manje više nejasno čime to oni zapravo trguju i zašto bilo ko u tom poslu premošćava proizvođače i distribucije iz raznih zemalja.

Objašnjavajući jednom kako se trgovina između Hrvatske i Crne Gore obavlja preko američkog posrednika, sam Hamović se našalio rekavši da je to tako jer „Tesla nije stigao da dovrši prenos struje na daljinu“. O čemu je tu, zapravo, reč?

Stvar je u tome što proizvodnja električne energije po svojoj prirodi vrlo inertno reaguje na ponudu i potražnju, ona se samo kod hidropotencijala može donekle uspešno skladištiti i po tome ju je teško izjednačiti sa drugom robom. Naime, elektroenergetski kapaciteti proizvode energiju i onda kad ona potrošačima nije potrebna. Termoelektrane i nuklearne elektrane neće zaustaviti svoj rad ako je napolju lep sunčan dan, a pretplatnici distribucije se razmileli po piknicima, kao što nema načina da bitno uvećaju svoj output uoči kakvog zimskog praznika, kad u ledenoj noći odjednom radi više miliona rerni i kvarcnih peći.

Elektroprivede su zato prisiljene da u takvim vrhovima potrošnje uvoze struju iz zemalja u kojima je ima, kao što u vreme smanjenje potrošnje pokušavaju da prodaju svoje viškove. S obzirom na to da se svi u jednom geografskom okruženju manje-više nalaze u istim okolnostima i da svi imaju viška ili manjka u isto vreme, čitav posao kupovine i prodaje nije jednostavan. Tu nastupaju trgovci strujom koji odnekuda nabavljaju kilovat-sate ili uspevaju da ih otkupe kad nikom nisu potrebni. Cela stvar je znatno komplikovanija i mada trgovci zbog toga imaju čist profit u razlikama cena, bez njih bi lokalne privrede uvodile restrikcije onda kad je struja svima najpotrebnija.

To još ne znači da su njegovi poslovi na dobrobit lokalnih elektroprivreda, ali teško je zamisliti da bilo koji trgovac brine o vašoj dugoročnoj životnoj strategiji kad pokušava da vam uvali neku robu koja je letos koštala duplo manje, ali trenutno je nigde nema. To su samo čari kapitalizma.

Vuku Hamoviću nekako uspeva da bude prvi i najpovoljniji kad sa svih strana krene kupovina. „Nijedna država nije, naravno, oduševljena kad vidi da neko uvek pobeđuje na elektro-tenderima jer se plaši situacije da će dići ruke od njenog tržišta“, rekao je sam Hamović, priznajući i sam da se dobar deo ovdašnjih tržišta oslanja na njega. Postoje tvrdnje da on kontroliše 80 odsto preprodaje struje na Balkanu, ali to nikad nije potvrđeno. U svakom slučaju, sve dosadašnje istrage i sumnjičenja pokazale su da EFT posluje u zakonskim okvirima. Da li to ne stoji, saznaćemo bez sumnje.

Zasad je poznato da je ova kompanija samo u prethodnoj godini obezbedila ukupno 15.000 GWh električne energije u 18 zemalja u kojima posluje i obrnula kapital od 800 miliona evra. Veći deo tog tržišta, 64 odsto, bile su zemlje Evropske unije, pre svega Grčka, Mađarska i Slovenija. U Austriji se EFT nalazi u samom vrhu, a struju prodaje i po Italiji, Nemačkoj i Rumuniji.

U svim tim trgovinskim kombinacijama, ni Srbija nije beznačajna. Zapravo, ona je zgodna za sve trgovce jer ima dobar odnos između hidroizvora i termoelektrana, pola-pola, što se inače smatra optimalnim da se stvari zakrpe kad naiđu krize. Takođe, za trgovinu strujom, Srbija ima, verovali ili ne – povoljan položaj. Srbija je u središtu regiona, pa se sve trgovine moraju obavljati preko nje. Zato u Srbiji uz EFT postoji i petnaestak drugih trgovaca mada samo tržište nije razvijeno.

GRADITELJ ELEKTRANA: Primetan je i izvestan zaokret u politici kompanije EFT koja, osim što se širi iz države u državu, prestaje da se bavi samo trgovinom i počinje da investira i u elektroenergetska postrojenja. U EFT-u su izjavljivali kako nameravaju da se razviju u vodećeg nezavisnog regionalnog proizvođača električne energije koji bi skoro celu trećinu svog porfelja nudio iz sopstvenih kapaciteta.

Trenutno Hamović planira ulaganje u hidroleketranu „Boškov most“ od 70 MW u Makedoniji, spremaju se dva slična projekta u Rumuniji, jedan u Albaniji i jedan u Srbiji. No izgleda da su Republika Srpska i Federacija u BiH najvažnija tržišta za EFT, budući da je tu Hamović prvi put investirao u tunel Fatničko polje – Bilećko jezero, a sada tu gradi termoelektranu od 420 MW u blizini Stanara i za to ga još hvali Evropska inicijativa za stabilnost.

Hamović je u Stanarima još 2005. godine kupio 72 odsto rudnika uglja, a sad je uložio 600 miliona evra u izgradnju termoelektrane koja će, kad bude dovršena, godišnje proizvoditi 3000 GWh, što je više nego sadašnji ukupan izvoz BiH i što će bez sumnje u tu namenu i biti korišćeno, uslovno govoreći, naravno.

U celoj toj lepoj priči o ulaganjima električnog magnata iz Londona ima i naravoučenije, kao i u skaski sa pastirom. Uz takve planove, postaje jasno da će Srbija ostati samo onaj zgodni teren preko koga se prodaja električne energije obavlja. Dok je naša država dve decenije birala hoće li graditi novu elektranu „Kolubara B“ ili podizati nove kapacitete u TENT B, da bi se na kraju odlučila za obe, a još ne gradi nijednu, Hamović je u komšiluku kupio rudnik uglja i za samo nekoliko godina podići će svoju termoelektranu. A posle ćemo ga ganjati po anketnim odborima, ljuti što je stigao pre nas i što nam se ne sviđa cena koju naplaćuje.