Dok se ovi redovi pišu (utorak popodne) umirovljeni (1997, uz veliki otpor svoj i svojih saboraca) general Hrvatske vojske Ivan Korade (44) još nije pronađen, iako za njim već šesti dan traga oko 500 običnih i specijalnih policajaca MUP Hrvatske, sa podrškom helikoptera. U potragu su se uključili i služba bezbednosti POA (Protuobaveštajna agencija), Služba sigurnosti Hrvatske vojske, pa čak i slovenačka Pogranična policija sa svojim nedavno nabavljenim helikopterima koji imaju najmoderniju termovizijsku i noćnu opremu za nadgledanje terena, donaciju Evropske unije za nedavno priključenje. Naime, zona u kojoj se kreće odbegli general je Hrvatsko Zagorje, deo veoma blizu slovenačke granice koja je ionako puna ilegalnih „zelenih“ prelaza kroz planine i šume. Teren Zagorja brežuljkast je i šumovit; prolećna vegetacija gusta je; Ivan Korade poznaje ga odlično jer je godinama lovio tuda, a policija osnovano pretpostavlja i da on po tom terenu ima izvestan broj simpatizera i ljudi koje je na razne načine zadužio – ili preplašio. U tom delu Zagorja vlada atmosfera nervozna i preplašena; policija čuva škole, a svi ljudi koji su se ikada zamerili generalu Koradeu sklonili su se ili su pod policijskom zaštitom.
ČETIRI UBISTVA I – OTMICA: Kako je u utorak saopštio direktor policije MUP Hrvatske Marijan Benko, general u penziji Ivan Korade osumnjičen je za četiri ubistva i jednu otmicu. Prvo je, po navodima policije, 26. marta, ubio svog telohranitelja Davora Petriša (36) u njegovoj vikendici kod Ivanca; pa je uz pretnju oružja oteo Zlatu Rabuzin, majku konobara s kojim se juna 2007. potukao u Varaždinu i popio deblji kraj (slomljena donja vilica). Zatim je u Velikoj Veternički pokraj Zlatar Bistrice, ubio Ceciliju (62) i njenog unuka Gorana Hudića (15), 27. marta; policija pretpostavlja da je to bila osveta jer ga je nekada davno bila prijavila za krađu u dućanu koji je pripadao njoj i njenom pokojnom suprugu. Onda je uleteo u kuću Franje Kosa (63) koji je sa prijateljem Vladom Knokom gledao televiziju: Kosa je ubio, a Knoka lakše ranio; sa Kosom je imao stare račune, jer ga je ovaj 1987. u kafanskoj tuči ubo nožem. Knok je bio samo prisutni svedok, kao i mladi Hudić, ali je za razliku od dečaka preživeo i identifikovao Koradea kao napadača.
Ni policiji nije trebalo mnogo da se doseti ko to ide i seje smrt po zagorskim bregima. Već prve balističke analize ukazale su na barem jedno vatreno oružje (pištolj HS 2000) korišćeno u većini slučajeva. Kasnije forenzičke analize potvrdile su vezu između četiri ubistva. Onda je u ponedeljak helikopterska patrola otkrila u šumi napušteno terensko vozilo „Mitsubishi Pajero“ gen. Koradea (KR-0001 IK; personalizovane tablice, kako to oni već vole); analiza vozila dala je još detalja u prilog prve pretpostavke. Do tada je policija generala Koradea tražila samo za informativni razgovor; od tada ga traži po podnetoj krivičnoj prijavi. Kako saznajemo iz zagrebačkih novinarskih krugova upućenih u istragu, policija ima nalog da izbegava „vatreni kontakt“ i da generala po svaku cenu uhvati živog. Pritom se još ne zna je li general sam ili ima još nekog saučesnika uz sebe; nedostaje još jedan njegov automobil, „Mercedes Benz“ C klase, za kojim se traga. Koradeova kuća, tvrđava opkoljena visokom betonskom ogradom, pretresena je i opkoljena; gđa Korade, odgovarajuće indignirana, očekuje povratak svog muža, a njegov advokat Željko Olujić, inače dvorski advokat HDZ i haških optuženika, apeluje na generala da se preda.
Osim svega toga, ovoga vikenda u Zagreb dolazi i američki predsednik Džordž Buš, tako da možete misliti kako je policiji: samo im je još Ivan Korade trebao uz celu prateću frku i paniku oko Buša.
Biografija Ivana Koradea u neposrednoj je i uzročno-posledičnoj vezi sa ovim dramatičnim događajima u Zagorju. Taj monter centralnog grejanja od ranije je poznat organima gonjenja, pre svega po crti javnog reda i mira kao nasilnik i pijandura. U tom svom svojstvu nasilnika i seoskog đilkoša pridružio se 1991. onoj plejadi nacionalnih prvoboraca svih mogućih zanimanja iz koje će – kao u Napoleonovoj Velikoj Armiji gde je svaki vojnik nosio maršalsku palicu u rancu – iznići čuveni hrvatski generalski kor koji će u anketne listove, u rubriku „školska sprema“ pisati – crticu. Ante Gotovina, legionarski dezerter i pljačkaš draguljarnica u Parizu; Ante Roso, slično; Ljubo Ćesić Rojs, vozač autobusa; Mirko Norac, konobar; Ivan Korade, monter; Vladimir Zagorac, geometar (bar nešto…); i još nekoliko istih takvih kao i oni. Svi su oni bili odani i lojalni kadar Tuđmanovog ministra odbrane Gojka Šuška (bivši zakupac franšize Kentucky Fried Chicken u Torontu). Ivan Korade bio je, konkretnije, još i štićenik pokojnog generala Ivana Bobetka koji je umro pre nego što ga se domogao Haški tribunal.
Ivan Korade je invalid: izgubio je jednu podlakticu tokom ratnih dejstava u Istočnoj Hercegovini, pod Osojnikom, spuštajući se ka Rijeci Dubrovačkoj. Saborci kažu da to nije bilo u borbi, već u saobraćajnom udesu koji se desio kada su Korade i prijatelji u „Pinzgaueru“ išli da ukradu neko prase od seljaka. Taj hendikep nije omeo njegovu karijeru; naprotiv, kao „ratni junak“ istakao se u okolini Franje Tuđmana, kad su ono dizali zastavu na kninskoj tvrđavi 1995. Ostao je u aktivnoj vojnoj službi uprkos invaliditetu i nedostatku svake stručne spreme sve do 1997, kad su ga jedva najurili u penziju, domoljubnom busanju u prsa uprkos. Od tada je bio mirođija u svakoj polititičkoj čorbi HDZ i ekstremne desnice; vikao je, grdio, isticao se i uopšte bio nepodnošljiv ne samo hrvatskom javnom mnjenju, nego i mnogo više svojim zagorskim zemljacima. Pio je više nego što je za njega dobro; pravio je incidente po kojima je uskoro postao notorno poznat. Mahao je pištoljem po zagorskim birtijama, gurao pod pretnjom oružja gostima i osoblju svoje spolovilo u usta; tukao se. Njegov sin Mario nije bio mnogo bolji i zajedno su izazvali nekoliko ozbiljnih incidenata. Ukratko, ponašao se kao Legija Ulemek u Beogradu i Kuli svojevremeno. Iz nepoznatih izvora novca kupio je sinu kafić u centru Varaždina; iz tog kafića počele su sadašnje nevolje. Naime, sin Mario pobio se juna 2007. sa svojim konobarima u kafiću, izvukao deblji kraj i otrčao da zove tatu u pomoć. Tata Ivan je dojurio, potegao pištolj, ali su mu ga izbili iz ruke i slomili mu donju vilicu. Bile su podnete neke krivične prijave, ali su se izgubile u pravosudnim lavirintima; ipak je o „junaku Domovinskog rata“ reč.
KOLEKTIVNI OBRAČUN: Kada mu je, po svemu sudeći, 26. marta došlo da se obračuna sa svim svojim neprijateljima odjednom, Korade je počeo od Zlate Rabuzin, majke jednog od tih konobara teške ruke. Izgleda da je poslao svog telohranitelja i konfidenta Davora Petriša (i taj prolazi kroz evidenciju kao dvostruki ubica) da je otme i natera da mu kaže gde joj je sin. Gđa Rabuzin uspela je da iskoči iz automobila i sakrije se u šumi. Neki misle da je Petriš tu „grešku“ platio glavom, jer se Korade bio zaista naljutio. Onda je posle krenuo redom da ubija svakoga ko mu se ikad zamerio. Nije nikakvo čudo što se pola Zagorja na smrt prepalo: njemu su se zamerili mnogi. Ima i onih Zagoraca koji su Koradeu dužni uslugu i još više onih koji ga se plaše – s dobrim razlogom. Policija time tumači mogućnost da on ima jatake, jer da ih nema, teško da bi se ovoliko dugo krio.
U utorak uveče znalo se samo da je Ivan Korade manje-više opkoljen unutar zone od desetak kvadratnih kilometara šume kod Ivanca u Zagorju. Taj teren nije neprohodan, ali policija se i dalje uzdržava od kontakta; što u brizi od moguće razmene vatre sa čovekom očajnim, što u nadi da će on ili klonuti ili se ustreliti, što je čest slučaj u takvim situacijama.
