Lista sumnjivih poteza povučenih iz Haga je impresivna: štrajk glađu koji je prepolovio radikalsku predizbornu kampanju uoči prošlogodišnjih parlamentarnih izbora; politički testament iz istog tog perioda, koji je stranci zabranio podršku evropskim integracijama i saradnju sa nekim strankama, među kojima je i nesuđeni partner u vladi – Koštuničin DSS; odluka da se premijerska pozicija ponudi manjem partneru; podsticaj Maji Gojković da se udalji iz SRS-a; poređenje ubice Zorana Đinđića sa Gavrilom Principom koje su partneri sa kojima su radikali u tom trenutku pregovarali jednostavno morali da osude...
Kada je jula 1997. telohranitelj Vojislava Šešelja pretukao advokata Nikolu Barovića zbog sukoba sa liderom Srpske radikalne stranke u TV duelu, radikalska verzija glasila je da se advokat „okliznuo na koru od banane“. Pogled na lice pretučenog advokata nametao je još ciničniji nastavak te besprizorno cinične rečenice, preuzet iz osrednjeg vica – „i tako jedno pet-šest puta“. Isti nastavak – „i tako jedno pet-šest puta“ – danas bi jednako dobro pristajao zvaničnom radikalskom tumačenju priče o unutarstranačkom sukobu, prema kojoj su novinari „izvukli iz konteksta“ tvrdnje Tomislava Nikolića, zamenika predsednika stranke, o svom neslaganju sa Šešeljem.
Nikolić je, naime, nekako „slučajno“ u nekoliko intervjua objavljenih u dva dana zaredom, javnosti predočio da se ne slaže sa nekim odlukama lidera koji strankom rukovodi iz zatvora u Sheveningenu: najupečatljivija je njegova izjava data „Glasu javnosti“, u kojoj kaže da ga je „naljutilo“ kada je „Šešelj sa Koštunicom sklopio dogovor da ovaj bude mandatar za sastav vlade SRS-DSS“. Nikolić je, na dodatno pitanje novinara da li to znači da je ipak bilo pakta sa strankom dosadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, dodao da su se dvojica Vojislava dogovorila iza njegovih leđa.
Da Nikolić u dogovoru nije učestvovao sasvim je moguće, ali prisećanje na noviju srpsku političku istoriju ukazuje na zaključak da je o njemu ipak relativno brzo bio obavešten i da ga je, sve dok se nije ispostavilo da ga nije moguće realizovati – javno poštovao.
FUNKCIJA SPOTICANJA: Na samom početku kampanje za majske parlamentarne izbore, naime, Nikolić je vrlo jasno isključio mogućnost da Koštunica bude premijer u potencijalnoj zajedničkoj vladi radikala i narodnjaka: „Nemoguće je da DSS osvoji više glasova od SRS-a. Ja nisam političar kalkulant. U svakoj vladi premijer treba da bude onaj čija je stranka osvojila najviše glasova“, rekao je na konferenciji za novinare 13. marta. Već krajem meseca, međutim, potpuno je revidirao stav i više nego jasno ostavio mogućnost da se ispuni opštepoznata želja Vojislava Koštunice: „Ne treba zatvarati vrata i ne treba one sa kojima ćemo posle izbora da sarađujemo unapred odbacivati. Niti bi mogli naši koalicioni partneri da kažu da će biti njihov predsednik vlade, niti ja sada mogu da kažem da će predsednik vlade biti radikal“, tvrdio je tada Nikolić, ali nije potvrdio spekulacije medija da je do promene stranačkog stava došlo po nalogu iz Haga.
Posle izbora, dok su trajali pregovori radikala sa narodnjacima i socijalistima, gotovo da se podrazumevalo da bi u tako formiranoj vladi Koštunica bio premijer. Potreba za javnom raspravom o opravdanosti te ideje u vreme kada su mediji spekulisali o tome koji će radikalski kadar zauzeti koju kancelariju u zgradi vlade u Nemanjinoj, logično, nije postojala (bez obzira na potencijalna lična osećanja uvređenosti i frustracije zbog mogućeg prepuštanja ključne pozicije drastično slabijem partneru). Kada se, međutim, pokazalo da su radikali još jednom došli u situaciju da dobar izborni rezultat ne mogu da materijalizuju dolaskom na vlast, situacija se promenila.
Na prvi pogled, moglo bi se zaključiti da je Nikolićevo poveravanje medijima posledica njegove povređene sujete i potrebe da sačuva svoju poziciju u budućnosti. Nisu, međutim, daleko od pameti ni tumačenja nekih izvora bliskih radikalima prema kojima su najnoviji potezi zamenika predsednika SRS-a motivisani interesima partije u celini.
Prema tim tumačenjima, naime, Nikolić je (u nekim verzijama pominje se i saglasnost generalnog sekretara stranke Aleksandra Vučića sa tim planom) zaključio da ukoliko stranka namerava da opstane u budućnosti, mora da se distancira od Šešelja, čiji ratnički imidž i insistiranje na „nacionalnim temama“ u „postkosovskom ciklusu“ baš i ne deluju kao dobitna karta. Uostalom, radikali su svoj ultranacionalistički voz („gde su srpske zemlje, tu su srpski radikali“) već uveliko slupali u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, gde su danas, blago rečeno, u marginalnoj poziciji.
(NE)USPEH: Srbiji je, još uvek, situacija sasvim drugačija. Nakon najniže tačke u karijeri stranke (322.333 glasa na decembarskim izborima 2000. godine) radikali su počeli da se oporavljaju, čim je postpetooktobarski entuzijazam počeo da se sudara sa tranzicionim nevoljama. Predstavivši se kao narodnjačka partija „odlučnih i poštenih“ koja daje sve od sebe kako bi se „obračunala sa lopovima“, radikali su potpirivali nade tranzicionih gubitnika, a njihov izborni skor počeo da raste. Na parlamentarnim izborima (nakon Šešeljevog odlaska u Hag) redovno su prebacivali broj od milion osvojenih glasova, a na predsedničkim izborima ove godine osvojili su čak više od dva miliona glasova.
Taj rekord postigao je upravo Tomislav Nikolić, čovek kome je u partiji namenjeno mesto broj dva, što glavnom šefu Šešelju nikada nije pošlo za rukom. I uradio je to uz upadljivo odsustvo Šešeljevog bedža na reveru, tog neizostavnog modnog detalja pripadnika SRS-a u poslednjih nekoliko godina.
Činjenica da se Nikolić pokazao kao uspešniji predsednički kandidat od Šešelja (ako se gleda broj osvojenih glasova) zameniku predsednika SRS-a nije, međutim, obezbedila naročito udobnu političku poziciju. Naprotiv. Velika očekivanja pristalica, podstaknuta dobrim izbornim rezultatima, redovno su bila izneverena činjenicom da partija, uz Nikolićevo rukovođenje, ipak nikad nije uspela da osvoji vlast. Pa čak i više od toga – osim što je četiri puta neuspešno trčao predsedničku trku, Nikolić je u svoju političku biografiju uspeo da zabeleži i rekordno kratko obavljanje funkcije predsednika Skupštine Srbije. Uprkos izbornim rezultatima, sve što su radikali posle izbora poslednjih godina postizali, zato, ne liči na preporuku za budućnost.
POVRATAK ŠEŠELJA: A u toj budućnosti, i to ne previše dalekoj, mogla bi se desiti još jedna bitna promena. Prema nekim procenama, Šešelj bi mogao da se vrati u Beograd (već) za godinu dana. Delu birača radikala on će, ako u doglednom periodu sleti na surčinski aerodrom, svakako izgledati kao pobednik („idem da pobedim Tribunal“, govorio je, uostalom, početkom 2003. kada je dobrovoljno otišao u Sheveningen). Onaj drugi deo birača, koji je poslednjih godina glas poklonio radikalima zbog njihovih gromoglasnih obećanja da će se izboriti sa kriminalom i korupcijom, teško da će svoje interese prepoznati u Šešeljevoj priči o pobedi nad celim (neprijateljskim) svetom.
Nikolić, koji je svojim nešto smirenijim nastupima tokom poslednjih pet godina utrostručio rejting stranke, time teško da bi mogao da bude oduševljen. A što se Šešelja tiče, za sada se pokazalo da on ne može, ili ne želi da se uklopi u trend modernizacije partije, uprkos ocenama da su na rast broja glasova koje su radikali poslednjih godina osvajali na izborima, uticali pokušaji promene njihovog imidža (koje je deo analitičara silno pozdravljao, hvalio, a možda čak i inicirao – „umivanje radikala“). Opšte uverenje da je rukovodstvo SRS-a i te kako svesno činjenice da im bez Šešelja raste ugled kod birača, verovatno je inspirisalo i čaršijsku priču prema kojoj je, navodno, deo tog tima već kod nekih zapadnih emisara testirao neobičnu ideju – da se pripomogne Šešeljeva odbrana, kako bi on relativno brzo bio pušten iz Haga, ali pod uslovom da mu deset godina bude zabranjeno bavljenje politikom.
Neki drugi zatvorenik možda bi se takvom eventualnom epilogu i obradovao, ali Šešelj – teško. Kao što je teško zamisliti i da on, onako ambiciozan, može čistog srca i bez makar male ljubomore slušati vesti o izbornim skorovima svog zamenika, koji daleko prevazilaze njegove rekorde. Uostalom, proletos je, nakon što je isključena iz stranke, i Maja Gojković putem medija objasnila da je razlog njenog isključenja to što Šešelj nije želeo da ona previše politički ojača. Bivša gradonačelnica Novog Sada dodala je i da je „njen slučaj poruka Nikoliću da se vrati na pravi put“.
HAŠKE MINE: Čak i ako nije tačna teza da najneposlušniji haški zatvorenik, zbog ličnih interesa, namerno „minira“ sopstvenu partiju, ostaje ona, za SRS neprijatna činjenica da lider stranke gotovo redovno povlači poteze koji radikalima na slobodi ozbiljno komplikuju (politički) život. Poštovaoci Šešelja verovatno su skloniji teoriji prema kojoj predsednik SRS-a, u poziciji u kojoj se nalazi, opterećen ličnim problemima i „filovan“ različitim manje ili više dobronamernim i dalekovidim informacijama raznih ambicioznih članova stranke, ponekad jednostavno nije u mogućnosti da sagleda situaciju pre nego što ponudi rešenje. Sam Nikolić je u prošlonedeljnim intervjuima rekao da „do Šešelja često dolaze i neke lažne informacije, zbog kojih on ima potrebu da izjavi nešto na suđenju i tako upozori koji je kurs stranke“, kao i da često od drugih čuje šta on treba da uradi i šta je rekao Šešelj. „Ponešto verujem, ponešto ne. Procenim, pa nešto od toga ispunim, nešto ne. Otkud mogu da znam šta je istina, a šta ne“, rekao je Nikolić. Prema raznim izvorima, ti „drugi“ koji Šešelja obaveštavaju iza Nikolićevih leđa su, prvenstveno, potpredsednik stranke Dragan Todorović i visoki funckioneri Milorad Mirčić i Zoran Krasić.
Kakva god bila Šešeljeva motivacija za donošenje pojedinih odluka, podsećanje na njegove političke poteze vučene iz Haga najviše bi moglo da obraduje onaj deo javnosti koji se nada da će ta stranka krenuti silaznom putanjom. Lista sumnjivih poteza povučenih iz Haga je impresivna: štrajk glađu koji je prepolovio radikalsku predizbornu kampanju uoči prošlogodišnjih parlamentarnih izbora; politički testament iz istog tog perioda, koji je stranci zabranio podršku evropskim integracijama i saradnju sa nekim strankama, među kojima je i nesuđeni partner u vladi – Koštuničin DSS; psovački i pljuvački podnesci i pisma predstavnicima Tribunala; odluka da se premijerska pozicija ponudi manjem partneru; podsticaj Maji Gojković da se udalji iz SRS-a (i sa sobom povuče dobar deo novosadskog i bačkog odbora stranke); poređenje ubice Zorana Đinđića sa Gavrilom Principom koje su partneri sa kojima su radikali u tom trenutku pregovarali jednostavno morali da osude…
BEOGRADSKI ODGOVOR: Spisak Šešeljevih odluka koje nisu pomogle stranci tu se, svakako, ne završava, a o detaljima su od običnih posmatrača svakako daleko bolje obavešteni funkcioneri stranke. Radikali su, međutim, bolje nego pripadnici ijedne druge stranke u Srbiji istrenirani da svoje unutrašnje probleme skrivaju od javnosti. Od tog modela ponašanja ne odustaju čak i kad su u pitanju problemi koji se ne mogu sakriti – kao što je, do pre dva-tri meseca, bio slučaj sa pozicijom Maje Gojković. Iako je bilo više nego očigledno da se bivša gradonačelnica Novog Sada, koja je najzaslužnija za popularnu priču o „promeni imidža SRS-a“, nezaustavljivo udaljava od doskorašnjih partijskih kolega, radikali su skoro do dana kada je ona podnela zasebnu izbornu listu na proteklim lokalnim izborima, tvrdili da nikakvog sukoba nema i da je Maja i dalje članica SRS-a.
Ipak, nešto bolji poznavaoci radikalske krvne slike kažu da je stranka pod rukovodstvom Nikolića već umela da odbije Šešeljev zahtev. Kao ilustracija te tvrdnje obično se navodi činjenica da su u poslednjoj kampanji na radikalskim bilbordima i posterima stajali samo slogani, ali ne i fotografije lidera. Prema tim izvorima, Šešelj je tražio da njegov lik krasi svaki poster na kome bi se nalazio i lik nekog od radikalskih istaknutih kandidata, što, kako se tvrdi, nije naišlo na odobravanje Nikolića, Vučića i njihovih stručnih savetnika.
A šta će se dešavati u budućnosti i da li je opravdana prognoza o mogućem cepanju stranke, na osnovu koje mediji već licitiraju ko će od viđenijih članova SRS-a sa Nikolićem, a ko sa Šešeljem? Deo medija Nikoliću daje male šanse, a uočeno je i postojanje obožavalaca koji veruju da je cela priča fingirana, pri čemu je lansirana i tvrdnja da iza svega stoji namera, dogovorena/inicirana baš od Šešelja, da se Nikolić u javnosti prikaže kao čovek koji zaista drži radikalske konce u rukama.
Dobri poznavaoci unutarradikalskih prilika kažu da Nikolić neće odustati od pokušaja da stranku „osamostali“ od Šešelja, ali da će to pokušati da uradi oprezno i polako, upravo da bi se izbegao lom u partiji. Ipak, ma koliko zamenik predsednika SRS-a bio iskusan političar, ne zavisi sve od njega. Do oštrijeg sukoba, ukoliko proceni da mu je to u interesu, lako i svakako spektakularno, može da dovede i druga strana – sam Šešelj.
Iako je poslednjih godina primetan pokušaj radikala da usvoje pristojniji način izražavanja, ispadi im se i dalje dešavaju kad god se ukaže povoljna prilika. Ipak, u poređenju sa Šešeljevim nastupima, analiza vokabulara radikala na slobodi pokazuje da ipak ima nekog osnova za priču o modernizaciji i umivanju stranke (makar u pokušaju).
Jedna od najupečatljivijih manifestacija šešeljevskog manira u ophođenju predstavlja njegovo čuveno pismo pripadnicima sekretarijata Tibunala, u kome im je poručio da mogu da mu „popuše k…“, da bi, nakon hrpe psovki i uvreda, poentirao: „J… vam majku svima, počevši od Hansa Holcijusa pa nadalje, uključujući i onu bitangu Tjarda van der Spula.“
Najlošiji izborni rezultat u karijeri SRS (322.333 glasa na decembarskim izborima 2000. godine) popravljen je deset meseci nakon Šešeljevog odlaska u Hag, u decembru 2003. (1.056.256 glasova, odnosno 82, od ukupno 250 mandata u Skupštini Srbije). U januaru 2007. popeli su se na 1.153.453 glasa (povećan odziv uticao je da broj mandata ipak bude za jedan manji – 81), da bi, prošlog meseca, porasli do 1.219.436 (78 mandata). Analitičari su složno tvrdili da je na izborne uspehe radikala prvenstveno uticalo njihovo okretanje socijalnim temama i tvrdnje da će se obračunati sa korupcijom i kriminalom.
Još bolje nego na parlamentarnim, radikali su nakon 2000. prolazili na predsedničkim izborima, kada za njihove kandidate – Šešelja i Nikolića – nisu glasali samo članovi i simpatizeri stranke, već i birači drugih „srodnih“ partija. Na predsedničkim izborima 2002, Šešelj nije uspeo da, sa osvojenih nešto preko 800.000 glasova, prođe u drugi izborni krug (u kome su se takmičili Koštunica i Miroljub Labus). Na ponovljenim izborima u decembru iste godine, uz znatno manji odziv, ali i podršku Slobodana Miloševića, osvaja 584.000 glasova, što u tom trenutku predstavlja oko 37 odsto glasova, dovoljno za drugo mesto, iza Koštunice (ni ti izbori nisu uspeli, zbog nedovoljnog odziva birača).
Nikolić je u skupljanju glasova bio uspešniji od sopstvenog šefa. Na izborima za predsednika Srbije 2003. osvojio je prvo mesto i pobedio drugoplasiranog Dragoljuba Mićunovića (46,9 prema 35,3), ali zbog vrlo malog broja izašlih birača (38 odsto) izbori nisu uspeli. Zatim je u drugom krugu izbora 27. juna 2004. godine izgubio od lidera Demokratske stranke Borisa Tadića. U prvom krugu tih izbora Nikolić je dobio 939.695, a Tadić 852.230 glasova, ali ga je lider demokrata u drugom ciklusu pobedio sa razlikom od osam procenata (Tadić 1.706.888 – Nikolić 1.431.833). Poslednji poraz usledio je početkom ove godine, ali je to bio najbolji rezultat SRS-a u njegovoj istoriji (2.177.872 Nikolićeva, naspram Tadićevih 2.294.605 osvojenih glasova).
Šešeljeve instrukcije Nikoliću uoči odlaska u Hag: „On će raditi po Statutu SRS-a. Nemam ja nikakve instrukcije da mu dajem. Nikolić je jedini kandidat za zamenika predsednika stranke na današnjem Kongresu. Očekujem da će biti izabran ogromnom većinom glasova. Radiće ono što sam ja radio. Konsultovaćemo se s vremena na vreme. Ne mislim ja da se strankom može upravljati sa tolike udaljenosti niti da upravljam strankom iz Haga, ali pretpostavljam da će neki moj savet biti koristan.“ („Blic“ 22. februar 2003)
Nikolić o Šešelju, odmah nakon njegovog odlaska u Hag: „Uopšte nisam seo u Šešeljevu fotelju. Ovo je samo zato što smo takav položaj zauzeli u kancelariji. Šešelj je predsednik stranke, ali ja iza toga ne smem da se zaklanjam. Preuzeo sam da vodim stranku, to ne znači da sam ja predsednik i da Šešelj ne odlučuje o svemu. Ali neću da se sklanjam, neću da se krijem. Preuzeću odgovornost i vući ću poteze za koje i ne mogu da imam konsultacije s njim. Znam ja gde mi je mesto, zato što sam za razliku od drugih političara svestan da sam imao predsednika koji je u svemu bolji od mene. I koliko se god trudio, radio i čitao nikada neću moći da ga dostignem. Kad sam toga svestan, onda je sve drugo lakše.“ (Blic“ 3. mart 2003)
Ozbiljne probleme aktuelnom rukovodstvu stranke, pre svih Nikoliću, Šešelj je napravio i svojim čuvenim testamentom, kojim je poručivao da Srbija nikada ne treba da uđe u EU. Godinu i po dana kasnije, situacija na terenu (raspoloženje birača i stav potencijalnih koalicionih partnera) navela je Nikolića na sasvim drugačiju priču i, ako ne baš zalaganje, a ono svakako pristajanje da se potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
