Banje

Kad vam neko danas kaže da ide na dve nedelje u banju, prvo pitanje koje vam pada na um je: „A šta ti fali, od čega boluješ?“ Jer zdrav Srbin, koji ima pritom i para, ide na more, i to najradije na neko od mora gde ne plaća ekološku taksu, dok u banje i bolesni sve ređe idu. A i zašto bi? Danas se umire od bolesti koje se u banjama ne leče, a što se provoda tiče…

I u Srbiji su nekada, kao i u celoj Evropi, banje bile prava mondenska mesta, gde se „zdravstveni turizam“ praktikovao tek uzgred, često samo kao izgovor, ili kao prijatan način da zdravi ostanu u formi, što god ta forma značila. Između dva svetska rata na more se išlo zimi ili u kasnu jesen, kad je u Abaciji, potonjoj Opatiji, bilo sunčano i prijatno za šetnju ali i za kupanje, a leti u banje u kojima su se osim medicinskih događala i neka druga čuda. Naravno, u Srbiji je u mnoštvu manje ili više poznatih banja, najslavnija bila Vrnjačka Banja, srpski Baden-Baden. U Vrnjce se odlazilo kao na hodočašće, posle iscrpnih priprema svake vrste: šila se nova garderoba prema modelima iz žurnala, beležila imena hotela i restorana sa najboljom uslugom, sa smrtnom ozbiljnošću se diskutovalo da li je bolje piti vodu sa izvora Snežnik, ili onu sa Slatine. Razlog za odlazak u banju nije se posebno ni tražio, i najmanja gorušica koja se ponovi tri puta u godini zasluživala je lečenje u Vrnjačkoj Banji, za slabunjave adolescente bez apetita jednostavno nije bilo drugog izbora osim Bukovičke banje, Jošanička je bila nezamenjiva za ovo, Selters za ono, pa Vrujci, Sijarinska…

Međutim, zajednička terapijska indikacija svih srpskih banja bio je: ženski sterilitet. Muški sterilitet u to doba još nije bio priznat, pa su mlade žene hrlile u banje čim posle prva tri meseca braka ne bi zatrudnele. I, nekim čudom, banje su upravo taj problem najbolje i najčešće rešavale. Posebna svojstva banjskih voda? Hm…

Muževi su retko pratili svoje mlade supruge u banje: nije priličilo muževima da se mešaju u te ženske stvari, pa se na tretman u banju išlo radije sa starijim rođakama ili sa prijateljicama koje imaju istu muku. Što ne znači da u banjama nije bilo muškaraca, naprotiv, bilo ih je, i to uglavnom mladih, slobodnih i zgodnih i, kako bismo to rekli, vrlo performantnih… U opuštenom banjskom ambijentu mlade nerotkinje su se prepuštale njihovom šarmu i gle! – sledećeg proleća njihovi muževi bi čašćavali za tako željno očekivano dete koje je, doduše, moralo da liči na daljnjeg rođaka po ženskoj liniji, ali ko bi se još i time bavio… Verovatno su neki muževi u dubokoj podsvesti naslućivali mogućnost da se u njihovu ulogu umešao neki banjski dubler, ali dete je dete, a sve je bolje od skandala. Uostalom, o tome svedoči i poznat i bradat vic o Vranjancu koji se već treću godinu nada porodu, koga prijatelj u kafani, onako usput, pita: „A ovoj godinu šalješ li ženče u banju, a?“, na šta on rezignirano odgovara: „A, jok, pare si nemam, ovoj godinu sam ću gu ..bavam.“

Imao sam jednog starog rođaka, zakletog neženju, koga je tek jedan neodoljivi navodadžiluk naterao da duboko u šestoj deceniji sahrani svoje momkovanje oženivši se tetkom moje majke. Obrazovan, praški đak, dobrostojeći, zgodan, poliglota, odličan pevač i kozer, nijedno leto nije propustio da ode u Vrnjce, prateći majku koja se lečila od udovičkog spleena i svetskog bola. U mnoštvu njegovih banjskih avantura, koje mi je kao klincu pričao malo nostalgičnim, malo didaktičkim tonom, posebno pamtim onu koja se zapravo i nije realizovala. Naime, pošto je u banjskom parku upoznao jednu zanosnu plavušu, i posle one konvencionalne konverzacije, predložio joj da prijatno druženje nastave u jednom više kamernom ambijentu, bio je, prvi put u svojoj praksi, ponižavajuće odbijen. „Kad biste vi, gospodine, znali čija sam ja prijateljica, ne biste se ni usudili da mi tako nešto predložite“, glasio je prvi deo njenog odgovora. A na njegovo uvređeno pitanje ko bi mogao biti taj srećnik, sledio je ključni ostatak odgovora od koga se dugo i teško oporavljao: bio je to jedan vrlo visoki crkveni velikodostojnik, ne bi se čovek usudio ni da pomisli…

Pre dve godine odem u posetu svom dragom prijatelju na krajnjem jugu Srbije (nezaboravni vanzemaljac Alf bi rekao: „definiši jug Srbije“) na čiji nagovor odem da posetim banju u neposrednoj blizini, za koju sam znao samo po čuvenju. I odem, ostanem dva dana, i brže-bolje pobegnem nazad u Beograd. Za ta dva dana video sam samo nekoliko staraca koji se kao duhovi šunjaju po zapuštenom hotelu u društvenom vlasništvu, dok oko prirodnog gejzira, otvorenih bazena i izvora lekovite vode – nigde nikog, ništa od „sadržaja“, od bilo čega što bi čoveka nateralo da ostane dan duže. A priroda predivna, vazduh kao iz turističkih bedekera, cena smeštaja i hrane smešno niska, ali džaba, nigde žive duše. Ni pacijenata, ni slučajnih posetilaca, a o nerotkinjama i da ne govorim. Tempora mutantur, u zadihanom infarktnom vremenu anticipiranih instant doživljaja ko bi još imao strpljenja da čeka da se u parku neke banje, pa bili to Vrnjci ili Baden-Baden, pojavi moj šarmantni stari rođak sa razdeljkom i u belom odelu, ili zanosna plavuša koja je u stanju da dovede u pitanje i samu vladičansku vrlinu…

Ima, međutim, jedna banja u kojoj, sticajem nekih neprijatnih istorijskih okolnosti, ima dosta Srba, a da banja čak nije u Srbiji, već u Holandiji. Banja se zove Shefeninhen, dok ju je većina srpskih novina prekrstila u Ševeningen, na obali uvek hladnog Severnog mora u kome se uporno kupaju termički pomereni Holanđani tokom cele godine, osim kad je baš previše hladno, pa moraju samo da surfuju u gumenim odelima… A za Srbe, ali i neke druge iz regiona koji tamo odlaze od nevolje, u posetu najbližima kojima se sudi u Haškom tribunalu, odlazak u banju sada ima još jedno eufemističko značenje.