Kriza u Gruziji uticala je na političku dinamiku u gotovo celom crnomorskom regionu i daleko šire. Moskva je za svoju politiku na Kavkazu našla veću podršku u Latinskoj Americi, nego kod najbližih suseda
U ponedeljak se u Moskvi, na susretu predsednika Francuske Nikole Sarkozija i Ruske Federacije Dimitrija Medvedeva, Rusija saglasila da u roku od mesec dana povuče svu vojsku iz „nedefinisane“ zone bezbednosti koja se prostire od Abhazije i Južne Osetije prema teritoriji Gruzije, na pozicije do izbijanja sukoba. Dogovoreno je da Evropska unija od 1. oktobra u zonu južnoosetijskog konflikta rasporedi 200 posmatrača, čiji će broj moći vremenom da se povećava. Međutim, Ministarstvo spoljnjih poslova Rusije odbacilo je navodnu ideju Brisela o stvaranju posebne mirovne misije za Abhaziju i Južnu Osetiju, predvođenu EU, koja bi imala sedište u Tbilisiju.
Krajem prošle nedelje predsednik Rusije Dmitrij Medvedev optužio je Sredozemnomorsku flotu SAD da njihov brod „Maunt Vitni“ „pod zastavom humanitarne pomoći doprema naoružanje Gruziji“ (videti okvir: Gužva na Crnom moru). „Pitam se“, kaže dalje Medvedev, „kako bi se SAD osećale kada bi ruska flota u zemlje Karipskog basena poslala humanitarnu pomoć postradalim od nedavnih uragana.“
Nepoznato je da li će ruska flota u karipski region voziti humanitarnu pomoć, ali je potvrđeno da će se u teritorijalnim vodama Venecuele od 10. do 14. novembra održati prvi zajednički venecuelansko-ruski manevri, u kojima će učestvovati četiri ruska broda i 1000 vojnika Tihookeanske ruske flote, kao i ratnih brodova, podmornica i avijacije Venecuele. Moskva planira da na aerodromima u Venecueli privremeno stacionira avione ruske flote za delovanje protiv podmornica, a do kraja godine Rusija će u Venecuelu uputiti i više brodova ruske mornarice, uključujući krstaricu na nuklearni pogon „Petar Veliki“ i razarač „Admiral Čabanenko“. Zapadni mediji smatraju da su ruski brodovi svojevrstan odgovor na američku prisutnost u Crnom moru i dodaju da će to biti prvo rusko delovanje u tom delu sveta nakon hladnog rata i kubanske krize šezdesetih godina. „Vojna vežba na moru je samo jačanje prijateljskih veza između dve države“, rekao je venecuelanski zvaničnik vojnomorske komande Salvadore Kamarata Bastidas. Predsednik Venecuele Hugo Čavez jedan je od prvih lidera u svetu koji je podržao rusku politiku na Kavkazu. Smatra se da je Čavez kupio od Rusije naoružanje u vrednosti od četiri milijarde dolara. Novu „antiameričku koaliciju“ predvođenu Rusijom iznenada je podržao još jedan latinoamerički političar koji ne propušta priliku da prkosi Vašingtonu. Predsednik Nikaragve Danijel Ortega, prvi je posle Ruske Federacije priznao nezavisnost Abhazije i Južne Osetije.
Moskva je za svoju politiku na Kavkazu našla veću podršku kod Latinoamerikanaca, nego kod najbližih suseda. O tome svedoče suzdržani stavovi ruskih najbližih partnera po pitanju priznavanja separatističkih gruzijskih republika na nedavno održanim samitima regionalnih organizacija u kojima je Rusija lider, poput Šangajske organizacije za saradnju i Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti u kojima učestvuju bivše sovjetske republike i Kina. Iako nemaju uskointeresnu zajedničku organizaciju, Rusiju, Venecuelu i Nikaragvu najviše ujedinjuje „antiamerički stav“.
GRUZIJA: S druge strane, Zapad je rešen da pomogne Gruziji. Nakon susreta u ponedeljak u Tbilisiju sa predsednikom Sakašvilijem, predsednik Francuske Nikola Sarkozi rekao je da će EU pomoći ekonomskom oporavku Gruzije. Na istom susretu je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo rekao da će „EU omogućiti slobodnu trgovinu sa Gruzijom i olakšanje viznog režima“. Prethodno je američka državna sekretarka Kondoliza Rajs najavila da će Vašington za Gruziju izdvojiti finansijsku pomoć od milijardu dolara, a više od polovine te sume trebalo bi da bude upućeno već do kraja ove godine. Takođe, EU planira da podrži Gruziju sa 1,5 milijardi dolara, a Međunarodni monetarni fond omogućiće pomoć Tbilisiju od 750 miliona dolara.
Američki potpredsednik Dik Čejni posetio je Azerbejdžan, Gruziju, Ukrajinu i Italiju. Čejni je za vreme južnoevropske turneje optužio Moskvu, da je „prodajom oružja na Bliskom istoku ugrozila perspektive mirovnog procesa, jer je prodala savremeno naoružanje Siriji i Iranu, a deo tog oružja završio je i u Iraku“. Istovremeno, američki predsednik Džordž Buš anulirao je američko-ruski sporazum o „mirnom atomu“, koji su u maju potpisale dve strane. Dogovor se odnosi na uzajamno otvaranje tržišta u sferi nuklearne energije u mirne svrhe, a kako navodi agenicija Rojters anuliranje tog sporazuma prve su ozbiljnije sankcije koje su SAD uvele Rusiji nakon sukoba u Gruziji.
Početkom nedelje Gruzija je zatražila od Međunarodnog suda pravde u Hagu da uputi Rusiji nalog za obustavljanje kršenja ljudskih prava Gruzina u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Gruzija je pred sudom optužila Rusiju za napade na civile, ubistva, prinudno raseljavanje i blokiranje humanitarne pomoći. Moskva bi mogla da ospori tvrdnje Gruzije da se u dva otcepljena regiona vrši etnička diskriminacija ili da navede da situacija nije pod kontrolom Rusije.
UKRAJINA: Ratna dejstva u Gruziji imala su uticaj i na političku scenu Ukrajine, gde je počela još jedna od kriza „narandžaste koalicije“. Odmah nakon izbijanja ratnih sukoba u Južnoj Osetiji, predsednik Juščenko dao je podršku predsedniku Gruzije Mihailu Sakašviliju, dok je premijerka Julija Timošenko bila suzdržana. U vezi sa tim, iz kabineta predsednika Juščenka saopšteno je da je Julija Timošenko napravila politički dogovor sa Rusijom i time izdala principe prozapadne „narandžaste“ politike Ukrajine. Kao odgovor na predsednikove optužbe, poslanici partije premijera zajedno sa opozicijom, partijom bivšeg proruskog premijera Viktora Janukoviča, izglasali su izmene zakona kojima se ograničava uticaj predsednika, na šta je Juščenkov politički blok odgovorio povlačenjem iz „narandžaste koalicije“. Ne isključuje se da ishod krize može biti nova koalicija između Julije Timošenko i Janukoviča ili prevremeni parlamentarni izbori u Ukrajini.
U utorak je u Parizu održan i samit EU–Ukrajina (videti okvir), koji je od samog početka na fonu gruzijske krize pesimistički zvučao, jer Brisel nije mogao predložiti neke konkretne mere vezane za evroatlantsku integraciju Ukrajine, što šalje upozoravajući signal Moldaviji i Azerbejdžanu – državama koje mogu težiti integraciji u evroatlantske strukture.
FUDBAL – DIPLOMATIJA: Sa južne strane Crnog mora kriza na Kavkazu imala je donekle pozitivan uticaj – predsednik Turske Abdulah Gul prvi je lider koji je posetio susednu Jermeniju. Predsednik Gul je zajedno sa svojim jermenskim kolegom Seržom Sarkijsanom, uz maksimalno pojačane bezbednosne mere, prisustvovao fudbalskom meču između dve nacionalne ekipe, Turske i Jermenije, na kom su gosti pobedili sa 2:0. Turska i Jermenija nemaju diplomatske odnose zbog nepriznavanja, od strane Turske, genocida nad Jermenima u Prvom svetskom ratu i zamrznutog konflikta separatističke republike Nagorno Karabah, čije otcepljenje od Azerbejdžana, inače saveznika Turske, podržava Jermenija. Mediji „fudbal diplomatiju“ smatraju važnim početnim korakom Turske u želji za većim uticajem u regionu.
Nakon integracije većine država Centralne i Jugoistočne Evrope u NATO i EU, crnomorski region postao je predmet interesovanja ne samo Rusije već i Zapada. Razlog tome je kontrola važnih vodenih puteva i transfer energenata, pre svega nafte i gasa iz kaspijskog i centralnoazijskog regiona. Dok su pre dve decenije Rusija i zemlje socijalističkog bloka većinom okruživale Crno more, nakon oružanog konflikta u Gruziji sve više je izgleda da će se situacija u potpunosti preokrenuti u korist Zapada. Uticaj Zapada vidljiv je i u regionalnim crnomorskim organizacijama poput Organizacije za razvoj ekonomije i demokratije (GUAM), Saveza demokratskog izbora (CDC), Crnomorskog foruma za partnerstvo i dijalog (BSF) i Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC). Posebno ako se ima u vidu da je Moskva nakon „revolucije ruža“ u Gruziji 2003. i „narandžaste revolucije“ 2004. u Ukrajini potpuno izgubila u Tbilisiju i Kijevu saveznike, a već sada je očigledno da obe države u budućnosti očekuje težak društveno-politički put jer su se udaljile od Rusije, a EU i NATO nisu najodlučnije u tome da li ih treba integrisati u svoje strukture. Slična situacija je i sa Moldavijom, na čijoj se teritoriji takođe nalazi zamrznuti konflikt – separatistička Transdnjestarska Republika. Zapad, a posebno EU, u slučaju Gruzije je prethodnih godina prilično zapostavio pitanje teritorijalne celovitosti te zemlje. Politička i ekonomska podrška Gruziji pojavile su se tek nakon završetka deljenja ruskih državljanstava Južnim Osetinima i Abhazima, i nakon razarajućih ratnih sukoba iz kojih će biti teško da obe strane, i Rusija i Gruzija, izađu zadovoljne. Ukrajina je, za razliku od Gruzije, mnogo heterogenije (teritorijalno, nacionalno, verski, jezički) društvo koje nije osetilo ozbiljniju humanitarnu krizu, poput one u Gruziji, ali bi to moglo da se dogodi ukoliko se Kijev ne integriše u strukture Zapada ili prosto ne ostane u sferi interesa Rusije.
Poslednje kritike na račun američkih vojnih brodova u vodama Gruzije krajem prošle nedelje izrekao je Dmitrij Medvedev, optužujući Vašington da ne doprema humanitarnu pomoć, već da naoružava gruzijsku vojsku. Nakon ratnih dejstava u Gruziji, američki vojni brodovi „Dalas“, „Mekfol“ i „Maunt Vitni“ navodno su korišćeni za dopremanje humanitarne pomoći civilima u postradalim regionima. Međutim, u vodama Abhazije ništa manje nije aktivna Crnomorska ruska flota, koja je odmah nakon ratnih dejstava poslala stratešku ratnu krstaricu „Moskva“ koja je nastavila kontrolisati luku Poti, što nije u skladu sa Sarkozijevim mirovnim sporazumom. Zamenik načelnika generalštaba Rusije Anatolij Nogovicin kritikovao je NATO da „više nema prava da jača svoju grupu ratnih brodova na Crnom moru“.
Režim kretanja brodova po Crnom moru regulisan je konvencijom iz 1936. godine u švajcarskom gradu Montreu, prema kojoj je dozvoljeno slobodno kretanje komercijalnim i vojnim brodovima po Crnom moru, uz određena ograničenja. Ukupna težina brodova iz necrnomorskih država, koje istovremeno borave na Crnom moru, ne sme da iznosi više od 45.000 tona, a najviše može biti prisutno devet brodova. Rok boravka je najduže tri nedelje, a kontrolu brodova vrši Turska.
Zbog militarizacije crnomorskog regiona i sukoba između ruske i gruzijske flote, u kojima je navodno potopljen jedan gruzijski brod, pogoršani su bili odnosi i između Rusije i Ukrajine. Predsednik Viktor Juščenko potpisao je ukaz kojim se ne dozvoljava da Crnomorska ruska flota, koja se nalazi u Sevastopolju, izvršava ratne operacije sa teritorije Ukrajine protiv trećih zemalja. Ukaz predviđa kontrolu ruskih brodova, na šta je Moskva negativno odgovorila smatrajući međunarodni sporazum o Crnomorskoj ruskoj floti iz 1997. superiornijim nad ukazom Juščenka. Rusija i Ukrajina su i pre konflikta u Gruziji imale oštru diplomatsku prepisku, zbog zahteva Kijeva da se Moskvi ne produži sporazum o iznajmljivanju Sevastopolja za potrebe Crnomorske ruske flote koji traje do 2017. godine.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
