Nikad dosta predostrožnosti

Uz nešto male dramatizacije oko obećanih i održanih penzijskih povišica, Vlada Srbije je protekle sedmice (13. novembra), čini se, dosta glatko postigla sporazum o stendbaj aranžmanu sa MMF-om, koji će trajati od početka 2009. do marta 2010. godine, što državi daje „vizitkartu“ za slobodnije pregovaranje sa stranim ulagačima – ako ih u tom razdoblju (osim Rusa koji su već tu) i bude.

Reč je o tome da će Srbija, u tom razdoblju, u slučaju kakve nevolje, u svakom trenutku moći da povuče 75 odsto svoje kvote u kapitalu MMF-a (dakle, moći će da uzme interventni kredit od oko 520 miliona dolara), ukoliko iduće godine obori budžetski deficit sa sadašnjih blizu tri na 1,5 odsto BDP-a, smanji učešće javnih prihoda u tom BDP-u sa oko 44-45 odsto, na 42-42,5 odsto, to jest poveća javnu potrošnju za svega 1,5 odsto. I sve to, ukoliko uspe da ostvari rast BDP-a za oko 3,5 odsto (to jest da uspe da održi tempo razvoja u 2009. godini, bar na polovini ovogodišnjeg).

MMF očigledno prihvata da Srbija mora i može iduće godine održati bar taj minimalni rast BDP-a od 3,5 odsto, što je, kako je realistično primetio premijer Mirko Cvetković, već ravno recesiji. Druga je stvar da li će i to biti moguće, jer je reč o pitanju koje se susreće sa neizvesnostima globalnih razmera, pa i sa navodno „uvek rovitom“ unutrašnjopolitičkom situacijom u Srbiji.

Međutim, već i ta okolnost, da je Sporazum usaglašen sa samo dva dana „zakašnjenja“ u odnosu na planirani tajming posete Vašingtonske misije Beogradu, pokazuje da MMF nije suviše zabrinut zbog eventualnog rizika da i Srbiju već iduće godine uzdrma neki značajniji recesioni talas iz epicentara svetske finansijske krize, ali je zabrinut, kako je to na kraju pregovora novinarima rekao Albert Jager, šef misije MMF-a, zbog „problema 500 milijardi“. Reč je, naravno, o tome da Srbija već godinama nije u stanju da živi od sopstvenih prihoda, pa sa „spoljnih“ 500 milijardi dinara godišnje – mora da pokriva deficit tekućeg platnog bilansa, koji je sada već na suviše visokom nivou od preko 18 odsto BDP-a (poslednje godine prethodnog aranžmana sa MMF-om, 2006, glavna primedba njihovih kontrolora bila je da Srbija ima nepodnošljivo visok negativni platni bilans sa inostranstvom od blizu 13 odsto BDP-a).

Dve (inače povezane) stvari obeležile su ovaj novembarski dobrodošli povratak Srbije na saradnju sa MMF-om. Prva je bitka oko toga sa čijeg mesa će se iduće godine „oderati“ oko 50 milijardi dinara budžetskih rashoda, kako bi se smanjio projektovani deficit. A druga je – da li će novi stendbaj aranžman sa MMF-om dići na noge „patriotsku opoziciju“ u Srbiji.

Hajde da ponudimo prvo odgovor na ovo drugo, u suštini manje važno pitanje. Čitava srpska desnica, a i mnogobrojne „proruske stranke“, za razliku od svih prethodnih decenija, ovoga puta su ne samo ćutke nego i uz „dobronamerno gunđanje“ (samo prema Vladi Srbije), prihvatile povratak Srbije u zonu ozloglašenog „Vašingtonskog konsenzusa“. To je „zateklo“ čak i neke medijske šefove, pa su stare priče o izanđalosti MMF-a i njegovim „promašenim procedurama“ u zemljama u razvoju morale da importuju iz svetske štampe, jer izgleda da za tako nešto u samoj Srbiji nisu mogli da nađu nekog pristojnijeg sagovornika. Ni nedavni „islandski vapaj prema Rusiji“ da finansijski pomogne ovu prezaduženu zemlju u danima njenog kolapsa, nije u Srbiji izazvao nikakvu sličnu reakciju (mada ju je pisac ovih redova očekivao). Ni Nikolić, ni Todorović, ni Koštunica, ni Dačić nisu ovoga puta umirivali građane Srbije da ne treba da brinu zbog „bankrotstva Zapada“, jer je tu Rusija koja „dnevno puni svoje rezerve sa 3,5 milijardi dolara“. Jer, i sama Rusija se odjednom suočila sa previše svojih sopstvenih finansijskih briga – samo joj mi još trebamo (to verovatno jako otežava tekuće pregovore oko energetskog aranžmana Beograda i Moskve).

U odsustvu ove „ideološke priče“ cela dramatizacija oko novog sporazuma sa MMF-om svela se na praktično pitanje ko iduće godine treba da „plati“ državnu štednju. Da li penzioneri (dotacije penzionom fondu sa 25 odsto učestvuju u budžetu) ili zaposleni u javnim službama i državnoj administraciji (50 odsto budžeta) ili treba odustati od infrastrukturnih investicija, koje malo zapošljavaju, a vraćaju novac pola veka? Na kraju je usaglašeno da trošak treba da podnesu „živa usta“ relativno podjednako, pa je, spram ciljane inflacije od osam odsto iduće godine, projektovano da plate zaposlenih u javnom sektoru porastu za osam odsto; da penzije, zbog predizbornog obećanja PUPS-a (važnog koalicionog partnera vladajuće većine) porastu za oko 16 odsto; te da se ne diraju ranije planirana sredstva za državne investicije – koja će u odnosu na ovu, uspešnu godinu, porasti za još 18 odsto.

Mada će neko reći da je neobično da pri očekivanom porastu BDP-a od samo 3,5 odsto, investicije u drumove i most i obilaznicu oko Beograda treba da rastu pet puta brže, baš u godini očekivanog vrhunca finansijske krize – i za to ima objašnjenja. Verovatno je reč o nasušnoj potrebi Srbije da povuče povoljne kredite Svetske i Evropske investicione banke, a za tako što potrebno je i njeno „učešće“ u spomenutim poslovima (pa i o potrebi da se Fijatu ne da eventualni izgovor za odgađanja investicija u Kragujevcu). Možda to i nije loša odluka, ali će njena „težina“ za narod zavisiti od onog osnovnog – da uspemo da podignemo BDP iduće godine bar za tih naizgled malih 3,5 odsto – ako je ta ključna cifra doista tako projektovana.