U utorak 17. marta navršilo se pet godina od najvećeg napada na Srbe na Kosovu od dolaska međunarodnih snaga. Tokom dvodnevnog nasilja osmoro Srba stradalo je u napadu, a 11 Albanaca uglavnom u sukobu s policijom i međunarodnim vojnim snagama. Prema podacima Kosovske policijske službe, oko 900 ljudi je ranjeno, a među povređenima bila su 63 pripadnika KFOR-a i 123 pripadnika međunarodne i kosovske policije. Proterano je više od 4000 Srba, uništeno 900 kuća i 35 crkava i manastira, među kojima i spomenici kulture iz XIV i XVI veka. Za dva dana, 17. i 18. marta 2004. godine, dogodilo se 400 incidenata, podmetnuto je 629 požara i bačeno 12 granata
Povod za nasilje bila je smrt trojice albanskih dečaka, koji su se udavili u Ibru. Mediji na Kosovu tvrdili su da se tragedija dogodila tako što su dečake u vodu naterali Srbi iz susednog sela. U priču koja je odmah stigla i do CNN-a ubačeni su nešto kasnije i psi koje su Srbi navodno „napujdali“ na albansku decu i naterali ih da se udave. Postoji sumnja da je na takvu, u tim trenucima još neproverenu vest većinu medija usmerio lažni „humanitarni radnik“ iz Mitrovice Halit Barani, čovek koji je za vreme rata satelitskim telefonom hranio strane medije poluistinama o stradanju Albanaca. Dvojici novinara „Volstrit žurnala“, Robertu Bloku i Danijelu Perlu (kasnije ubijen u Avganistanu), Barani je posle rata priznao da je, na primer, izmislio priču o tome kako su Srbi u visokim pećima Trepče spalili na stotine albanskih leševa. Demokratska partija Kosova Hašima Tačija izdala je saopštenje u kome se navodi da je „ubistvo dece dobro isplanirao u Beogradu, čiji su ga agenti i izvršili“.
Kasnija istraga UNMIK-a pokazala je da su navodi o Srbima koji su prouzrokovali davljenje albanske dece bili lažni. Barani je nešto kasnije uhapšen zbog sumnje da je organizovao nasilje, ali je pušten zbog nedostatka dokaza.
Talas nasilja pokrenuo je i seriju političkih događaja. U izveštaju tadašnjeg specijalnog izaslanika šefa Ujedinjenih nacija Kaja Ejdea i u opservacijama zapadnih zvaničnika stajalo je da je nerešen status bio jedan od ključnih pokretača nemira. Nemačka obaveštajna služba BND tvrdila je da su demonstracije unapred planirane, zasnivajući takve zaključke na transkriptima prisluškivanih telefonskih razgovora nekadašnjih komandanata Oslobodilačke vojske Kosova. Drugog dana nasilja, na Kosovo je stigao komandant južnog krila NATO-a, američki admiral Gregori Džonson, koji je preuzeo komandu nad KFOR-om od Nemca Holgera Kamerhofa. Zbog trapave reakcije na nasilje, Ujedinjene nacije smenile su šefa UNMIK-a Harija Holkerija i na njegovo mesto, u maju 2004. godine, postavile Serena Jesena-Petersena.
Iako je tadašnji portparol UNMIK policije Derek Čepel demantovao da su dva albanska dečaka nastradala bežeći od Srba i tvrdio da je nasilje na Kosovu bilo unapred planirano, albanski mediji su nastavili da emituju kontroverzna tumačenja događaja. Srazmerno njihovom intenzitetu, rastao je i broj demonstranata u 33 mesta na Kosovu. Dva meseca kasnije, u maju 2004, prištinska kancelarija OEBS-a objavila je izveštaj u kom je navedeno da su stvari tih dana mogle krenuti sasvim drugim tokom – da nije bilo neodgovornog i senzacionalističkog izveštavanja.
DAN PRVI: Prema izveštaju UNMIK policije, sve je počelo oko podne 17. marta, kada su se demonstranti okupili u južnom delu Kosovske Mitrovice i blokirali prilaze gradu. Nekoliko stotina agresivnijih muškaraca došlo je do policijskih barikada na mostu preko Ibra. Posle kraćeg koškanja pregazili su barikadu i zasuli okolne zgrade kamenicama i Molotovljevim koktelima.
Demonstranti su, istovremeno, počeli da se okupljaju i u Prištini. Grupa od oko 5000 studenata krenula je ka srpskom selu Čaglavici, nekoliko kilometara južno od Prištine, gde je dan pre izbijanja nemira ranjen dečak Jovica Ivić, posle čega su tamošnji Srbi blokirali put Priština–Skoplje. Kako navodi UNMIK, policija je uspela da glavninu grupe zaustavi pre ulaska u Čaglavicu, ali je veliki broj demonstranata uspeo da okolnim putevima dođe do odredišta i upusti se u opštu tuču sa policijom. Masa je polako potiskivala policiju, uspevši da se probije do prvih kuća, koje su se ubrzo našle u plamenu. Međunarodne snage su uspele da se donekle konsoliduju tek nakon što su iz američke baze Bondstil kod Uroševca stigli oklopni transporteri i pojačanje.
Najvećim propustima KFOR-a smatraju se paljenje crkava u južnom delu Mitrovice i uništavanje sela Svinjare i Belo Polje, jer su vojnici NATO-a, iz tek nekoliko desetina metara udaljenih baza, pasivno posmatrali divljanje demonstranata.
Nasilje se zatim širilo po čitavom Kosovu. U Prizrenu su u rano poslepodne zatvorene sve prodavnice u centru grada, a okupljena masa se prvo obračunala sa vozilima međunarodnih misija, da bi zatim popalila sve srpske objekte u gradu, uključujući crkvu, Bogosloviju i manastir Svetog arhangela Mihaila iz kog su nemački vojnici prethodno evakuisali sveštenike. Zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu izbilo nasilje, u večernjim satima su u Beogradu i Nišu zapaljene džamije, a u Novom Sadu demolirano sedište Islamske zajednice. Vojska Srbije i Crne Gore podigla je borbenu gotovost na najviši nivo, ali je NATO odbio ponudu Beograd da se vojska angažuje u smirivanju nasilja na Kosovu.
Izveštaji međunarodnih misija koji su usledili u velikoj su meri doveli u sumnju sposobnost UNMIK-a i KFOR-a da pet godina nakon dolaska na Kosovo održe red i kontrolu i da uspešno intervenišu u slučaju nereda. Nemački nedeljnik „Špigl“ objavio je tekst o nasilju na Kosovu nazivajući pripadnike KFOR-a „zečevima sa Kosova“. Nemačkim vojnicima koji su evakuisali sveštenike iz manastira Svetog arhangela Mihajla prišli su Albanci sa belom zastavom i saopštili da „im neće ništa“ ukoliko napuste manastirski kompleks, što su ovi i učinili. Manastir je spaljen, a vatrogasci se nisu pojavili. „Osetio sam se kao poslednje đubre. Najgore je što su huligani postigli cilj, jer su vojnici gledali kako napreduje etničko čišćenje“, ispričao je tada za „Špigl“ jedan nemački pripadnik KFOR-a.
U Đakovici nekoliko hiljada demonstranata napalo je tamošnju crkvicu u kojoj je pet godina živelo šest starica. Posle pucnjave između italijanskih vojnika i Albanaca, vojnici i starice su napustili crkvu, koja je kasnije demolirana. U Peći se, takođe, okupilo nekoliko hiljada demonstranata sa namerom da se obračunaju sa Srbima iz Belog Polja, u kome je obnovljeno 25 kuća za srpske povratnike. U opštem haosu italijanski vojnici nisu želeli da priđu Srbima, već su zahtevali da protrče kroz špalir naoružanih Albanaca i tako stignu do oklopnih transportera. „Da UNMIK-ov policajac nije ubio jednog Albanca, Srbi bi bili uhvaćeni na otvorenom i verovatno pobijeni“, stoji u izveštaju Međunarodne krizne grupe.
DAN DRUGI: Drugog dana nasilja demonstranti su napali srpske zajednice u Lipljanu, Obiliću i Gnjilanu, gde je, kako su naveli međunarodni policajci, „popaljeno sve što se moglo zapaliti“.
Ni ovog puta UNMIK policija, KFOR i Kosovska policijska služba nisu uspeli da zaštite Srbe. Opet su najžešći sukobi izbili u Mitrovici, gde se pucalo i iz snajpera i ubijene su dve osobe srpske nacionalnosti a teško je povređen jedan pripadnik KFOR-a. Policija UNMIK-a uhapsila je, nakon obimne istrage, oko 260 osoba albanske nacionalnosti optuženih za različita krivična dela počinjena tokom martovskog nasilja, uključujući i nekoliko oficira nekadašnjeg OVK.
Prema podacima policije, podnete su 1383 prekršajne prijave, 284 osobe su uhapšene i predate sudijama za prekršaje. Istraga o događajima od pre pet godina još je otvorena.
Prema podacima Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, zbog martovskog nasilja kosovsko pravosuđe pokrenulo je 400 slučajeva, mahom zbog manjih prestupa. Prva ozbiljna presuda doneta je 2005. godine, kada je šest Albanaca iz Gnjilana osuđeno na ukupno 38 godina zatvora. Oni su proglašeni krivim za ubistvo i saučesništvo u ubistvu Slobodana Perića i ranjavanje njegove majke Anke Perić, koja je od zadobijenih povreda preminula. Ukupno, osuđena su 143 kosovska Albanca, od kojih 67 na višegodišnje kazne zatvora. Najznačajniji među uhapšenima, neposredno posle nereda, bio je Sami Ljuštaku, nekadašnji uticajni komandant OVK i drugi čovek zvanično nepostojeće Kosovske tajne službe, koji je bio osumnjičen da je podstrekavao nasilje 17. i 18. marta, ali optužnica protiv njega nikada nije podignuta. Za glavne inicijatore nasilja proglašene su razne organizacije veterana OVK, Studentska organizacija Prištine, Albanska nacionalna armija, kao i dve minorne političke partije – Nacionalni pokret Kosova (LPK) i Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova (LKČK).
SADA: Na petogodišnjicu martovskog nasilja u nekoliko pravoslavnih crkava održani su parastosi žrtvama. Predstavnici vlasti i opozicije u Beogradu poručili su Srbima na Kosovu da uprkos pritiscima kojima su izloženi treba da ostanu na svojim ognjištima. Ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović poručio je Srbima na Kosovu da ostanu na ognjištima uprkos pritiscima Albanaca, navodeći da će im država Srbija pomoći u rešavanju problema sa kojima se suočavaju.
Predsednik Srbije Boris Tadić, koji je u utorak u Sabornoj crkvu u Beogradu prisustvovao pomenu nastradalima, pozvao je predstavnike UNMIK-a i EULEKS-a da obezbede da pravda bude dostupna svakom stanovniku Kosova. Premijer Mirko Cvetković izjavio je da od EULEKS-a očekuje da obezbedi uslove za povratak više od 200.000 raseljenih i pomogne im u obnovi porušenih domova. Srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koga je godišnjica zatekla u službenoj poseti Vatikanu, rekao je da je tamo razgovarao o „petogodišnjici događaja od 17. marta 2004. kada je za 36 sati pogroma u organizovanim aktima nasilja na Kosovu i Metohiji stradalo 35 crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve“, kao i o „zaštiti hrišćanskog kulturnog nasleđa – pravoslavnih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji“, i istakao da „u ovom trenutku ne postoji tačka u Evropi na kojoj je očuvanje hrišćanske baštine ugroženije nego na Kosovu“.
Za poslednjih pet godina obnovljeno je tek nekoliko crkava i manastira uništenih u martu 2004. Prema nekim izveštajima, obnovljeni su Saborna crkva, episkopski dvor i zgrada Sime Igumanova u Prizrenu, crkva Svetog Nikole i parohijski dom u Prištini, ali stručnjaci iz Zavoda za zaštitu spomenika Srbije i Eparhije raško-prizrenske ističu da ni iz daleka nisu poštovani propisi i da je obnova samo delimično obavljena.
Isto mišljenje vlada i kada je reč o obnovi crkve, parohijskog i staračkog doma u Đakovici, crkve u Peći i parohijskog doma u Vučitrnu.
Posebna zabrinutost vlada zbog radova na crkvi Bogorodice Ljeviške. Dragoceni životopis iz ove crkve teško je oštećen u požaru. Ipak, obnovljen je bakarni krov, čime je delimično zaustavljeno njeno dalje propadanje.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
