Juriš lake konjice

U jednoj stvari je Radomir Antić, prvi trener srpske fudbalske reprezentacije, uspeo: napunio je najveći stadion u državi i njegov tim je imao podršku kakva nije viđena dugo godina unazad.

Da bi se do toga došlo, ekipa je morala stalno da pobeđuje proteklih devet meseci, i osim poraza od Francuza, promašaja nije bilo, što je Srbiju dovelo pred samu kapiju Svetskog prvenstva naredne godine u Južnoj Africi. Antić zna da je osnova svega dobro raspoloženje i na tome je najviše radio proteklih meseci, šireći pozitivan duh kad god bi se pojavio pred novinarima, ne skidajući osmeh s lica i uveravajući naciju da sve ide po planu i da će se do dobrog rezultata doći sigurno.

Za sada, sve ide bolje nego što se očekivalo i to je nešto što srpsku fudbalsku javnost raduje i sokoli, a tim koji je pre dve godine doživeo da mu maltene niko ne dođe na kvalifikacionu utakmicu sa Poljskom, doživeo je „stajaće ovacije“ uprkos bledunjavoj igri u meču protiv Austrije.

Prošle subote je prostor oko stadiona Crvene zvezde izgledao kao u vreme pohoda istoimenog kluba na titulu prvaka Evrope – nesnosna gužva u okolnim ulicama se prenela na tribine koje su se „ulegle“ od broja posetilaca, a buka koju je publika stvarala pomogla je indisponiranim igračima da pobede i kad su igrali loše. Sve je izgledalo kao novi početak za stvar od koje smo svi manje-više digli ruke, a organizatori su pokušali da svima izađu u susret. U tome se dobro preteralo jer, ako zanemarimo severnu i južnu tribinu koje su tradicionalno „stajaće“, retko ko je sedeo i na zapadu i istoku stadiona. Gužva je bila tolika jer je izgledalo da na stadion mogu da uđu „svi živi“ pa je bilo „nesuglasica“ ne samo na tribinama već i u ložama gde su se potezale kragne oko mesta za sedenje.

Situacija je podsetila na prolećnu utakmicu u Beogradskoj areni između Partizana i Panatenaikosa, kojom se ponosimo kao utakmicom sa najvećom posetom u istoriji Lige šampiona u košarci: i tada, kao i na utakmici protiv Austrije, tribine su bile „nakrcane“ preko mere – ali koga briga za bezbednost kada je nacionalni interes u pitanju? Naravno da nije najvažnija stvar, u kontekstu nastupa reprezentacije i njenih odličnih rezultata, da li je sve bilo kako treba na tribinama i da li se zviždi protivničkoj himni i da li se skandira potpuno beslovesno „Ko ne skače, taj je Šiptar“, ali bi Antić i ljudi oko njega, sada sa velikim autoritetom, mogli da i o tome progovore i da utiču na one koji ih bodre da to čine na pristojan način, a Savez bi mogao da pokaže da je sposoban da organizuje utakmicu na nivou prihvatljivom i za ljude koji nisu iz Srbije i Republike Srpske. Pored kurtoaznog zahvaljivanja „najboljoj publici na svetu“, može se ponekad reći da neke stvari nisu prihvatljive.

Sutra će biti potpuno nevažno što smo otišli u Afriku ako se na utakmicama protiv Francuske i Rumunije na jesen dogodi neki incident većih razmera, a da ne pominjemo mogućnost da FIFA kazni tim koji odlično igra nastupom pred praznim stadionom. Onda bismo opet čuli priče o svetskoj zaveri i o uroti velikih sila protiv Srbije.