Nekoliko misterija, jedno obećanje i gole činjenice

Uprkos brojnim iznenađenjima i preokretima, priča o slučaju Radovana Karadžića dramaturški se zapravo nije ni pomakla s tačke na kojoj je bila pre tačno godinu dana. Baš kao i na samom početku – 21. jula 2008, kada je Karadžić uhapšen – pažnja publike i glavni zaplet daleko su od glavnog junaka. Pre godinu dana, radnja se uglavnom vrtela oko Dragana Davida Dabića, gradskog prevoza i alternativne medicine, ali i oko jedne torbe s dokumentacijom, jedne palačinkarnice, jedne kafane i jedne žene. Danas, svi pogledi upereni su u Ričarda Holbruka, odnosno u različita svedočanstva i teorije o obećanjima koja je Holbruk dao ili nije dao sredinom devedesetih.

Zahvaljujući svemu tome, još od jula 2008. najmanje se priča o onome za šta je Radovan Karadžić optužen pred Haškim tribunalom. Pred tračevima, prisećanjima, zamenjenim tezama i bizarnim vestima, nekako se zaboravilo na desetine hiljada mrtvih, ranjenih i unesrećenih koje su iza sebe ostavili Karadžić i njegova ideološko politička braća; zaboravilo se sve na šta je onomad uticao bivši predsednik Republike Srpske.

U tom smislu, utešno je što bi sledeća godišnjica njegovog hapšenja ipak mogla da izgleda drugačije. Ukoliko suđenje zaista počne krajem ove godine, kako se za sada najavljuje, ni Karadžić, ni njegova publika neće imati vremena da se bave onim čime su se do sada tako zdušno bavili. S druge strane, ukoliko se to ne desi, vrlo je verovatno da će se Karadžić pobrinuti da novim (u suštini nevažnim) detaljima zadrži pažnju i očuva dinamiku priče.

Do sada je u toj delatnosti bio više nego uspešan.

DUGE RUKE RIČARDOVE: Kako to već i dolikuje storiji koja ima veliku medijsko-političku težinu, hapšenje Radovana Karadžića i sve što je sledilo obilovalo je dezinformacijama, poluinformacijama i informacijama čiji stepen istinitosti ni do danas nije utvrđen.

Pošto nije neophodno da te misterije navodimo hronološki, krenimo od one koja je najvažnija i koja je tokom prethodne godine privlačila najviše pažnje – reč je o misteriji u vezi s Ričardom Holbrukom. Već 31. jula 2008. bilo je jasno da će bivši američki izaslanik za Balkan figurirati kao jedan od glavnih aduta Karadžićeve odbrane. Tog dana, tokom prvog pojavljivanja pred Tribunalom, Karadžić je istakao da mu je Holbruk još 1996. obećao imunitet od krivičnog gonjenja ukoliko se povuče iz političkog i javnog života. Istovremeno je upozorio da Holbruk hoće da ga likvidira: „Ako Holbruk ovih dana, nakon mog hapšenja, žali što nema smrtne kazne u Tribunalu, da li to znači da treba da brinem da li je njegova ruka toliko duga da me njegova kazna ovde stigne.“ U prevodu, dakle, američki izaslanik želi da likvidacijom spreči Karadžića da otkrije detalje sporazuma.

Iako se godinama šuškalo o tome da je, tokom pregovora Holbruka sa Slobodanom Miloševićem o sprovođenju Dejtonskog sporazuma, jedna od glavnih tačaka bilo i pitanje Karadžićevog statusa, tek je pomen „obećanja“ u Hagu izazvao pravu poplavu teorija, svedočenja i analiza. Isticalo se ipak nekoliko momenata. Dnevnik „Kurir“ objavio je 1. avgusta navodni faksimil famoznog sporazuma, ali je to urađeno toliko nevešto da čitava stvar nije ozbiljnije uzdrmala ni Hag, ni bilo koga drugog. Pre svega, a to je utvrdio još 2007. tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, u Ministarstvu inostranih poslova nema traga takvom dokumentu (a moralo bi da ga bude, ukoliko je ikada potpisan). Navodni svedoci, nekadašnji funkcioner MIP-a Vladimir Nadeždin i bivši ministar spoljnih poslova RS Aleksa Buha, zvučali su krajnje nepouzdano – Nadeždin je tvrdio da je video sporazum, ali da ono što je objavljeno u „Kuriru“ ne odgovara onome što je video; Buha je pak pričao samo o Karadžićevom potpisu.

Pored svega toga, pojavio se i jezički problem: objavljeni faksimil napisan je na srpskom, pa je bilo logično da se posumnja da bi Holbruk potpisao bilo šta napisano na jeziku koji ne razume. Sam Holbruk demantovao je Karadžićeve tvrdnje, dok je za sarajevski „Avaz“ rekao kako je svojevremeno dobio „kopiju nekog papira koji je predstavljen kao dogovor“, a koji je bio napisan na „lošem engleskom s falsifikovanim mojim potpisom“.

ISTA META…: Mnogo je ozbiljnije delovalo pisanje „Njujork tajmsa“ 22. marta 2009. Kako je naveo taj list, istorijska studija o jugoslovenskim ratovima, koju je objavio Univerzitet Pardju iz Indijane potvrdio je da je Karadžiću svojevremeno obećano da neće biti spakovan za Holandiju ukoliko se povuče s javne scene. Čarls Ingrao, jedan od autora studije, rekao je da su mu tri visoka zvaničnika Stejt departmenta „rekli da je američki diplomata u julu 1996. obećao Karadžiću da mu Haški tribunal neće suditi ako ode iz politike“. Pozivajući se na pouzdane izvore koji su želeli da ostanu neimenovani, studija navodi da je Karadžić pristao da se povuče, da su sporazum potpisali Milošević i „još četvorica srpskih lidera“, ali da na papiru „nije bilo potpisa nijednog Amerikanca“ i da „nigde nije pomenut imunitet“.

U međuvremenu, sudije u Hagu odlučile su da sporazum sa Holbrukom, ako ga je uopšte bilo, ne može da ima prednost u odnosu na optužbe za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Zbog tog načelnog stava, nikoga nije začudilo kada je na statusnoj konferenciji održanoj 8. jula 2009. Sudsko veće odbilo raniji Karadžićev zahtev da optužnica protiv njega bude odbačena. Istovremeno, međutim, istaknuto je da bi Karadžićev tim trebalo da se sastane sa šefom švedske diplomatije Karlom Biltom, koji je navodno posredovao prilikom navodnog sporazuma – kako je saopšteno, „informacije koje bi tu bile prikupljene mogle bi da utiču na kasnije eventualne žalbe i odluke“.

Oni koji su pomislili da će tu konačno biti kraj epopeji s Holbrukom, grdno su se prešli. Već 17. jula, Sudsko veće je ipak dozvolilo Karadžiću da se žali na odluku o odbacivanju zahteva za obustavu postupka. To konkretno znači da će Sudsko veće opet odlučivati, da se teorijama o sporazumu i obećanjima ne vidi kraj, kao i da je najava o skorom početku Karadžićevog suđenja potpuno nerealna. To takođe znači da se, godinu dana posle hapšenja, proces protiv bivšeg lidera bosanskih Srba suštinski nije maknuo dalje od početka. Karadžić, baš kao i na početku, nema nikakav konkretan dokaz za svoje tvrdnje; Hag, baš kao i na početku, nema formulu koja bi omogućila da se u glavnoj sudnici konačno promeni tema.

U PISANOJ FORMI: Za neke misterije u vezi s Karadžićem ipak nije bio zaslužan on sam. Jedna od takvih jeste ona koja se tiče njegovog prava na kontakte s medijima. Iako je optuženima zabranjen kontakt s novinarima, baš kao i svako javno istupanje, bivšem predsedniku RS u februaru 2009. dozvoljeno je da u pisanoj formi odgovori na pitanja novinarke holandskog časopisa „Revi“ Zvezdane Vukojević. Ovakva odluka delovala je još čudnije ako se ima u vidu da je u zahtevu da mu se dozvoli intervju Karadžić decidno naveo kako želi da odgovori na „demonizaciju“ kojoj su ga godinama izlagali Tužilaštvo, SAD i Ričard Holbruk.

No, do tada neviđena blagonaklonost Tribunala nije zadovoljila Karadžića. Pošto je odlučeno da komunikacija s Vukojevićevom bude strogo nadzirana i u skladu sa strogim kriterijumima koji se tiču dužine pitanja i odgovora, optuženi je protestovao i tražio da mu se omogući (ni manje, ni više) telefonski intervju. U aprilu 2009. taj zahtev je odbijen, uz obrazloženje da bi telefonski intervju podrazumevao rizik otkrivanja identiteta zaštićenih svedoka ili poverljivih informacija. Sledila je Karadžićeva kontraofanziva: još jednom pokazujući sklonost optuženih da potpuno „pogube konce“, Karadžić je od Tribunala tražio da donese nalog prema kojem bi i Tužilaštvo komuniciralo s medijima isključivo pisanim putem, gde bi pitanja novinara bila ograničena na 500 reči, a odgovori na dve hiljade pisanih znakova. Prema njegovoj oceni, Tužilaštvo je u znatno povoljnijem položaju od optuženih zato što drži redovne konferencije za novinare, što redovno komunicira s medijima i što „sam tužilac putuje širom svijeta i komentariše slučaj“.

Za sada je nepoznato šta se s tim Karadžićevim zahtevom dogodilo, baš kao što je nepoznato i zašto je optuženom u jednom od najvažnijih procesa dozvoljeno ono o čemu manje značajni i uticajni pritvorenici do sada nisu mogli ni da sanjaju. Možda su nadležni u Tribunalu shvatili da je za njihovu stvar najbolje da Karadžića puste da se „ispuca“ po medijima, kako bi u sudnici konačno počeo da se bavi onim čime bi trebalo. Možda su shvatili da je sam sebi najgori neprijatelj, pa ga ostavili da se blamira u solo izvedbi. A možda je reč o ili nekom višem interesu neshvatljivom običnim smrtnicima.

Šta god da je u pitanju, teško da će ovaj intervju, kad i ako bude urađen i objavljen, otkriti nešto novo – koristeći iskustva Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, Radovan Karadžić je glavnu sudnicu Haškog tribunala doživeo kao idealnu arenu za sve bitke koje nije uspeo da izbori dok je još bio na slobodi. Konkretno, to znači da mu mediji, bar u smislu intervjua i izjava, uopšte nisu neophodni. Sve što ima da kaže, reći će pred sudom i biti sasvim siguran da će to preneti svi.

MATERIJALI: Pored gorenavedenih, zanimljive su i misterije Karadžićevih „materijala“. Pre svega, to su materijali koji su se navodno nalazili u torbi koju je Karadžić nosio u trenutku kada je uhapšen, a koja je volšebno nestala i zatim se isto tako volšebno pojavila čitavih 25 dana posle hapšenja.

Naime, čim se Karadžić našao u pritvoru, njegov brat Luka i advokati počeli su da kukaju kako je nestala torba u kojoj su bili kompjuter, diskete i „podaci kritični za odbranu“. Pošto je sve to izuzetno pogodovalo različitim teorijama o svetskoj zaveri, nadležni su prilično nevešto organizovali da torba konačno bude „pronađena“ u napuštenoj policijskoj kućici na batajničkom drumu. Vest o tom „pronalasku“ policiji je dojavljena u popodnevnim satima 11. avgusta 2008, a „Blic“ je pronašao svedoka koji je prethodnog dana bio u kućici i tvrdio da torbe tada nije bilo: nametnuo se zbog toga logičan zaključak da torbu tu nije ostavio ni Karadžić, ni neko ko je bio u njegovoj blizini u trenutku hapšenja, već neko ko je učestvovao u hapšenju. U prevodu – policija. Pošto je sve već odrađeno tako kilavo kako je odrađeno, bilo je takođe logično da Luka Karadžić i advokati, a s njima i tabloidi, razviju nove teorije o tome gde je kompjuter bio, šta je iz njega izvučeno, zašto su neke diskete neispravne, i tome slično. Pravi začin te priče bila je tvrdnja advokata da pronađena torba uopšte ne pripada Karadžiću. Navodno, njegov kompjuter bio je u crnoj, a ne u crvenoj torbi koja je pronađena, dok su diskete bile ne u torbi, već u plastičnoj kesi. U čitavoj toj stvari, sreća je to što se u Hagu bila već prilično zakuvala teorija o Holbrukovim obećanjima, pa su torba i prateći materijali vrlo brzo zaboravljeni. Zašto su nadležni postupili baš tako kako su postupili, zašto su dopustili da na njihovoj gluposti profitira Karadžićeva odbrana, do dana današnjeg ostalo je nejasno. Tim pre što im je zakon ne samo dozvoljavao već i nalagao da pregledaju kompjuter i analiziraju materijale uhapšenog.

Osim u crvenoj/crnoj torbi, Karadžić je svoje „materijale“ držao i na drugim mestima. Na statusnoj konferenciji 6. maja 2009. optužio je pripadnike NATO da su prilikom pretresa njegove kuće na Palama „odneli nepoznat broj predmeta i dokumenata koji bi mogli da koriste njegovoj odbrani“. Navodno, prilikom pretresa 2. decembra 2008, članovi porodice sklanjani su iz soba u kojima je pretres vršen, da bi kasnije bilo utvrđeno kako iz soba nešto i nedostaje. Sudija Ian Bonomi istakao je da Tribunal ne raspolaže dokazima da je Tužilaštvo povezano s tim pretresima i pozvao optuženog da precizno navede dokumente koji su mu zaplenjeni. Od tada o nestalom materijalu nije bilo reči, ali je vrlo verovatno da će taj problem kad-tad doći na dnevni red. Sasvim sigurno u trenutku kada se odbrana nađe u škripcu i kada Karadžiću bude preostalo jedino da tvrdi kako je imao dokaze, ali su mu ukradeni.

TRI DANA: Različitim misterijama obilovali su i dani neposredno posle hapšenja Radovana Karadžića. Za početak, pod znak pitanja stavljena je vest o mestu i vremenu hapšenja. Umesto prvobitno objavljenog podatka o hapšenju u autobusu beogradskog Gradskog saobraćajnog preduzeća na liniji 83 (Crveni krst–Zemun), saopšteno je da je Karadžić izveden iz autobusa na liniji 73 (Blok 45–Batajnica). To, međutim, nije bilo ni izbliza toliko važno kao vest o tačnom datumu: iako je zvanično važeća verzija po kojoj je hapšenje obavljeno 21. jula, i dalje postoje relevantni izvori koji tvrde da se to ipak dogodilo tri dana ranije, 18. jula. Zvaničan datum hapšenja najpre su demantovali Luka Karadžić i advokati, a zatim i sam Karadžić, koji je tokom prvog pojavljivanja u Hagu tvrdio da je „uhapšen u petak“ (a ne u ponedeljak), da je sve do 21. jula držan bez prava na advokata, na telefonski poziv i „SMS kojim bi svojim prijateljima javio da ga ne traže po mrtvačnicama i bolnicama“.

Šta se i da li se išta dogodilo tokom ta tri dana, vrlo je zanimljiva tema za razmišljanje, ali u kontekstu događaja koji su usledili nekako je izgubila na značaju – kad god da je uhapšen, s kim god da je pričao, kakve god dilove da je pravio do trenutka kada je zvanično saopšteno da je uhapšen, Radovanu Karadžiću je bilo garantovano putovanje za Hag. Baš kao i u slučaju „materijala“, dogodilo se da pitanje tri problematična dana ostane (verovatno zauvek) otvoreno.

DR DABIĆ: Za razliku od te dve prvobitne misterije, misterija Karadžićevog novog identiteta duže se održala. Bivši lider bosanskih Srba imao je dokumente s imenom Dragana Dabića, a tako se (uz dodatak srednjeg imena David) predstavljao i prilikom svojih javnih nastupa – kao govornik na tribinama posvećenim alternativnoj medicini, kao saradnik časopisa „Zdrav život“ i kao terapeut na svom sajtu. Lična karta navodnog Dragana Dabića izdata je 20. aprila 1999. u Rumi i na prvi pogled činilo se da je potpuno „ispravna“.

Prvo pitanje koje se tada postavilo bilo je ko su ljudi koji mogu da ex nihilo kreiraju nepostojećeg građanina, ko je „zažmurio na jedno oko“ i ko bi zbog svega toga trebalo da odgovara. Na konferenciji za novinare Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici, koja je održana 25. jula 2008, odgovora nije bilo. Naprotiv. Novinari su, umesto detaljnih informacija (ili makar volje da se takve informacije pruže), dobili uputstvo da ne snimaju ton, što je verovatno jedan od presedana u celokupnoj istoriji održavanja konferencija za novinare. Gorenavedena pitanja nisu postala manje značajna čak ni kada je utvrđeno šta se s Dabićevom ličnom kartom zapravo dogodilo. U pitanju je bio slučaj vrlo profesionalnog falsifikovanja – originalna lična karta, originalnog Dragana Dabića, najpre je kopirana, a zatim je u nju „utisnuta“ fotografija doktora Dragana Davida Dabića sa dugom kosom, sedom bradom i naočarima. Takvo falsifikovanje, međutim, zahtevalo je saradnju nekog policijskog insajdera, koji tačno zna kako funkcioniše sistem izdavanja dokumenata i koji ima otvoren pristup – Karadžićeva lična karta nije bila primerak štancovan u kućnoj radinosti, već isprava s originalnim identifikacionim brojem, originalnim pečatom i potpisom, originalno štampana. Brojne su teorije o naručiocu i autoru ovog dokumenta, ali je najverovatnija ona po kojoj je reč o osobi bliskoj nekadašnjem vrhu Resora Državne bezbednosti. U prevodu, neko blizak Jovici Stanišiću ili Franku Simatoviću. Iako odstranjeni iz Službe još 1998, oni su u vreme izdavanja lične karte Dragana Dabića i dalje bili nesporni autoriteti među svojim bivšim saradnicima – i te kako zainteresovani da pomognu Karadžiću, lako su mogli da „srede stvar“, direktno ili preko posrednika.

U međuvremenu, sa sigurnošću je utvrđeno da pravi Dragan Dabić nije ni čovek ubijen u Sarajevu 1993. (prva teorija), ni Sarajlija koji je pobegao u Rumu gde je kasnije i umro (što je „Vreme“ demantovalo uvidom u knjige sahranjenih na sva četiri rumska groblja – vidi broj 917, 31. jul 2008). Pravi Dragan Dabić zapravo je penzionisani zidar koji se u Rumu doselio 1975. i koji, kako je izjavio za „Vreme“, „nije imao pojma o tome da Karadžić koristi njegov identitet, niti je Karadžića ikada upoznao“.

LUDA KUĆA: Bilo je sasvim očekivano da neposredno posle hapšenja Radovana Karadžića najviše pažnje privuku njegova svakodnevica i misterija njegovog života u ilegali. Ipak, tokom jula i avgusta 2008. interes za najbanalnije detalje daleko je prevazišao granice dobrog ukusa. Pored detaljnog prikaza njegovih terapeutskih metoda, utisaka publike koja je prisustvovala njegovim predavanjima, uspomenama ljudi koji su ga poslovno viđali, mediji su se svojski potrudili da saznaju i objave kako mu je bio namešten stan (skromno), kako se odnosio prema komšijama („Uvek je bio kulturan“), šta je jeo (voće, povrće, crni hleb, jogurt), šta je pio (vodu koju je kupovao u balonima od pet litara) i šta je čitao („Politiku“, „Pravdu“ i „Kurir“). Obznanjeno je takođe da je rado odlazio u palačinkarnicu Pinokio, gde je kupovao palačinku punjenu šunkom, pečenicom, kulenom, kačkavaljem, pečurkama i ajvarom. Vrhunac medijske ekstaze dostignut je kada je otkriveno da je Karadžić redovno svraćao u kafanu Luda kuća, gde je pod svojom i fotografijom Slobodana Miloševića jednom čak zasvirao i gusle.

I baš kad se činilo da je s tom Ludom kućom bizarnostima došao kraj, do izražaja je došla poslovična praktičnost tipa „ućari dok možeš“. Samo deset dana posle hapšenja, turistička agencija Vekol turs organizovala je prvu turu koja je zainteresovane vodila „Radovanovim tragom“: od opštepoznatih beogradskih atrakcija, preko stana dr Dabića, palačinkarnice Pinokio, kafane Luda kuća, lokalnih prodavnica, do zgrade Specijalnog suda. Sa svoje strane, pomenuta palačinkarnica svojoj je ponudi odmah dodala palačinku „Radovan Karadžić“ punjenju nutelom, indijskim orahom i brusnicom.

Pošto žeđ za detaljima iz života Dragana Dabića nije jenjavala, vrlo se brzo došlo i do priče o navodnoj ljubavnici – već zasićeni Dabićevim jelovnikom, izlascima i poslovnim aktivnostima, mediji su se sada bacili na ženu koja je nekoliko puta fotografisana s prerušenim bivšim predsednikom RS. Objavljeno je njeno ime, objavljeni su detalji njene biografije i porodičnog statusa, a krenulo se čak i u detaljnu analizu njihovog odnosa. Iako će kasnije tabloidu „Press“ biti naloženo da toj ženi isplati 2,5 miliona dinara zbog teksta o ljubavnoj vezi s Dabićem, iako je Karadžić istakao kako mu priču o švaleraciji nameštaju oni koji bi želeli da ga zavade s porodicom, to je zapravo jedina priča iz privatnog života za koju bi se i godinu dana kasnije moglo reći da je misteriozna.

U međuvremenu, svega nekoliko dana pre godišnjice, daleko od Haga, daleko od batajničkog druma, daleko od Lude kuće, u Memorijalnom centru Potočari, pokopane su još 534 identifikovane žrtve srebreničkog masakra, čime se ukupan broj sahranjenih popeo na 3749.

Daleko od palačinki s nutelom, daleko od intervjua za holandske novine, daleko od doskočica u glavnoj sudnici Haškog tribunala, daleko od silnih misterija kojima se javnost zabavlja već godinu dana, mnoge sarajevske ruševine još podsećaju na vreme vlasti Radovana Karadžića, a mnoga bosanska groblja na njegov nacionalno-politički program.

Ima, dakle, činjenica od kojih se pobeći ne može.

Ne pomažu tu ni čak ni Holbrukova obećanja.

Optužnica

Bivši predsednik Srpske demokratske stranke, bivši predsednik Republike Srpske i bivši vrhovni komandant Vojske RS optužen je za „genocid, istrebljenje, ubistvo, progone, deportaciju, nečovečna dela, dela nasilja s primarnim ciljem širenja terora među civilnim stanovništvom, protivpravne napade na civile i uzimanje talaca“.

Prva zajednička optužnica protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića podneta je 25. jula 1995, a teretila ga je za genocid i druge zločine počinjene nad civilima u Bosni i Hercegovini. Već 16. novembra iste godine, tužilac je podneo posebnu optužnicu koja se odnosi samo na masovna ubistva u Srebrenici u julu 1995.

Mladić i Karadžić statusno su odvojeni, a optužnica za genocid i Srebrenicu objedinjena je 31. maja 2000. Na osnovu te optužnice, Karadžić je uhapšen i isporučen Tribunalu, ali je i ona izmenjena 16. februara 2009. Najznačajnija promena jeste razdvajanje optužbe za genocid u dve odvojene tačke – jedna se odnosi na period od 31. marta do 31. decembra 1992. (i na deset opština: Bratunac, Brčko, Foča, Ključ, Kotor Varoš, Prijedor, Sanski Most, Višegrad, Vlasenica i Zvornik); druga se odnosi na period od jula do novembra 1995, odnosno na „ubistvo više od sedam hiljada muslimanskih muškaraca i dečaka, kao i nanošenje teških fizičkih i psihičkih povreda hiljadama žena, dece i staraca, prisilno preseljenih iz srebreničke enklave“.

Treća izmenjena optužnica podnesena je 26. februara 2009, a glavna razlika u odnosu na prethodnu jeste što ova uključuje i ubistva u logoru Sušica.

Prilikom prvog pojavljivanja u Hagu, 31. jula 2008, Karadžić je odgodio izjašnjavanje o krivici za 30 dana. Pošto se ni 29. avgusta nije izjasnio, u sudske spise zavedeno je da se ne oseća krivim. Isto se dogodilo i 3. marta 2009, kada je trebalo da se izjasni o trećoj izmenjenoj optužnici.

Inače, Karadžić se brani sam, uz pomoć tima pravnih savetnika.