Majka mog dede Milica (opet po majčinoj liniji) bila je strastveni zaljubljenik u književnost. Jednom su joj ostavili da čuva unuku, i kada se moj deda vratio, cela kuća je bila u dimu. Uleteo je kao furija, izvukao dete koje je kašljalo, odmah zatim pomerio mleko sa šporeta koje je odavno prokuvalo i viknuo: „Mati, pa što to činiš?“ Iz druge sobe koja se nije ni videla od gustog dima, čuo je glas: „A što, kućo moja? Što vičeš tako? A čitam Anu Karenjinu.“
Dok je njen suprug, moj pradeda, plovio, ona se otisnula sa crnogorskih brda u primorje jer nije pristala svekru da opere noge. Imala je petoro dece, odgajala je i dvoje deverove, i uvek u gostima ponekog prosjaka. Živeli su siromašno, od jedne plate, pa dok bi ona nudila prosjake šta će da popiju, moj pradeda bi ponavljao: „Milice, šjekira te ubila. Ne može i kafa i rakija. Ili kafa ili rakija.“ Ali ona je bila uporna i do pred kraj života ih je ugošćavala i kafom i rakijom.
Bila je uporna i u drugim stvarima. Iako nikada nije išla u školu, veoma je cenila (formalno) obrazovanje. Insistirala je da joj deca budu barem odlična i da imaju makar po fakultet i da neko od njih bude doktor nauka. Sve je ispalo baš tako kao što je zamislila.
A po toj liniji je valjda ostalo i poštovanje diplome kao hartije koja budućnost znači.
Moj deda je bio neuropsihijatar i uramljena diploma medicinskog fakulteta koja je stajala neokačena u hodniku porodične kuće u Kotoru bila je moj prvi susret sa „papirom“ takve vrste. (On sam nikada ne bi uramio svoju diplomu, već je to bila pažnja njegove starije sestre, a pažnja kao pažnja, ne sme da se odbije.)
Bila je ispisana krasnopisom, lepa, i ja sam je, u godinama kada se sve zamišlja, pažljivo posmatrala dok su mi se u glavi odigravale čitave svečanosti na kojima se sigurno takve diplome uručuju. Nikada nisam pitala dedu kako je to stvarno izgledalo, ali mislim da bi on na takvo pitanje samo odmahnuo rukom. Nije voleo formalnosti.
A onda je, kako to obično biva, u jednom trenutku došao dan i mog diplomiranja. Sve je prošlo brzo kao u onoj reklami za banku – uđeš, izađeš, gotovo. I bi uverenje o visokoj stručnoj spremi.
Uplatih osam hiljada na račun fakulteta i odoh da se raspitam o svom formalnom statusu. Dobijem uverenje A4 formata u kojem mi dokazuju da sam diplomirani novinar.
„Čuvaj to“, dobih i savet od kolege, „to ti je sad jedini dokaz da si završila studije.“
I ono što je ostalo u glavi, htedoh da dodam, ali nisam. Pročitah na svom uverenju da sam, na osnovu položenih propisanih ispita, stekla pravo na diplomu. Pa pomislih, kad već imam pravo… a bilo je tu i neke radoznalosti kako li izgleda materijalni dokaz o diplomiranju matičnog mi fakulteta (lepo mi je jedan prijatelj rekao – radoznalost je ubila mačku, a imaj u vidu da mačka ima devet života, a ti samo jedan).
Kazaše mi da dođem u martu. Mart prođe, a ja zaboravih na svoje parče papira. Završilo se leto, odoh da se upišem na master studije, kad tamo kao uslov – fotokopija diplome. Ali, od diplome ni traga ni glasa.
„Nije još rektor potpisao.“
„Ali, diplomirala sam pre devet meseci“, htedoh da dodam i neki komentar na vreme koje je proteklo, tačnije šta sve može da se dogodi za devet meseci.
„Dobro“, složi se ljubazna gospođa iz studentske službe, „ali rektor još nije potpisao.“
„A hoće li biti dodele?“, upitah nekako stidljivo.
„Ti dođeš i ja ti dam diplomu, to je dodela“, odgovori mi opet uz smešak žena. Učini mi se da je i njoj malko neprijatno, pa prestadoh sa neadekvatnim pitanjima.
Dobro, istini za volju, nisam ni očekivala da ćemo se tom prilikom pojaviti u togama, bacati kape i slušati Gaudeamus igitur, dok novi i stari dekan drže govore sa suzama u očima.
Pre neki dan drugim poslom odoh do fakulteta i gle – gotova diploma sa sve rektorovim potpisom. Bilo je pola četiri, upadoh u kancelariju studentske službe, potpisah se da sam primila diplomu i eto.
A ona nesretna hartija crno-bela, ni „e“ od estetike, na vrhu sitni grb, iz daljine rekao bi čovek fleka a ne grb. Brzo je urolah i odoh do redakcije.
Kada su videle diplomu, pojedine kolege se pomalo sažališe. Nazdraviše u ime diplomiranja. A jedan čak i zapeva. Gaudeamus igitur; juvenes dum sumus; Post icundum iuventutem; Post molestam senectutem; nos habebit humus… I bi nekako svečano.
Kod kuće sam ostavila diplomu urolanu na prozoru (tamo je bila sigurna od mojih kućnih ljubimaca – papagaj je insistirao da je proba, kao da je u pitanju pehar, a mešanac Sajka bi se ludo zabavila raskupusavanjem malo tvrđe hartije, to joj je uvek zanimljivije od dnevnih novina). A krov prokišnjava, iako infostan stalno obećava popravku, pa jutros pade koja kap i na onaj papir. Pomerila sam ga, ali belilo dobi neku patinastu notu. Setih se priča o babi Milici pa mi je bilo malo i žao.
No ipak nedovoljno da zapevam Vivat academia, Vivant professores, Vivat membrum quodlibet…
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve