Život u »standby« režimu

Da li je živi organizam moguće isključiti isto onako kao što svaki čas pomoću prekidača isključujemo televizor, računar, peglu ili šporet? I potom, što je mnogo izazovnije, ponovo ga uključiti? Mada se i samo pitanje na prvi pogled čini besmislenim, novo, spektakularno biološko otkriće pokazuje da je to po svemu sudeći zaista moguće uz pomoć malih doza vodonik-sulfida (H2S), izuzetno otrovnog gasa koji je poznat kao bojni otrov iz Prvog svetskog rata, čijih desetak grama može da usmrti veliki broj ljudi, a koji se povremeno u manjim dozama može osetiti i u obližnjem Pančevu. No, ispostavlja se da je pomoću ovog koncentrisanog otrova moguće život prebaciti u standby režim i „isključiti“ ga na pet do šest sati, da bi se potom ponovo uključio bez ikakvih ćelijskih oštećenja. U tom, gotovo mađioničarskom zahvatu u Centru za istraživanje raka „Fred Hačinson“ u SAD, svojim timom uspeva biolog Mark Rot koji se ovim istraživanjima bavi od smrti svoje kćerke 1995. godine. U njegovoj laboratoriji pacovima se pod stakleno zvono naglo ubacuje vodonik-sulfid u koncentraciji od 80 ppm od koga se oni potpuno umrtve. Ne kreću se, ne dišu, temperatura im pada na 11 stepeni Celzijusa, a uređaji za održavanje života pokazuju da im je i srce umrtvljeno. Njihove ćelije su zaustavljene u vremenu. Međutim, ovi pacovi nisu ubijeni. Kad im se nekoliko sati kasnije vrati kiseonik, oni će sasvim oživeti, kao da nikad nisu proveli čitave sate u stanju smrti. Šta se, zapravo, događa? Ako čovek, pacov ili bilo koji drugi živi organizam ne dobija kiseonik nekoliko minuta, njegova smrt je gotovo izvesna. Ovim eksperimentom, koji oduzima dah, Rot je zapravo otkrio ono što bi se moglo nazvati „mehanizmom umiranja“. Prilikom uobičajenog gušenja, smrt ne nastaje zbog samog nedostatka kiseonika, već zbog lančanog niza hemijskih reakcija koje uništavaju tkiva i do kojih dolazi čim nivo kiseonika opadne. Međutim, za to je potrebna neka količina kiseonika. A ako se on, pak, sasvim zameni nečim kao što je vodonik-sulfid, ćelije neće „raditi“, ali neće biti ni smrtonosnih oštećenja. Sve što treba je ponovo im dati kiseonik. Uz razna metafizička pitanja koja ovo istraživanje pokreće, praktične mogućnosti su neverovatno brojne – bolesnici ili stradalnici u nesrećama mogli bi se „isključiti“ sve dok se ne dovedu do operacionih sala, a spisak primena je dug koliko i broj onih situacija gde bi se smrt mogla „zamrznuti“ dok se stvari ne poprave. Nastavak ovih istraživanja trenutno finansira DARPA, američka vojna agencija za napredne istraživačke projekte, a Rot je osnovao kompaniju Ikaria da bi unapredio svoje otkriće. U međuvremenu, ono se našlo u Riplijevom „Verovali ili ne“, a o njemu je i televizija CNN nedavno prikazala film Nadmudrivanje smrti.

Više detalja o ovom istraživanju može se naći na http://labs.fhcrc.org/roth/