Terorizam ili ludilo, ima li razlike

Teško je odrediti šta je bilo toliko naporno u gostovanju američkog vojnog načelnika generala Džordža Kejsija u ABC-jevoj političkoj emisiji This Week, pozvanog da komentariše posledice masovnog ubistva u Fort Hudu u Teksasu, najvećoj američkoj vojnoj bazi. General je odbacio sve preuranjene pretpostavke o motivima ubice, majora Nidala Hasona, ne želeći da prejudicira tok istrage, istovremeno izražavajući podršku hiljadama američkih muslimana u uniformi. Ovakvim izjavama gotovo je nemoguće naći zamerku, ili bilo šta prikladno za komentar. Ipak, posle te emisije osetio sam izvesnu nelagodu koja me je navela na razmišljanje o tome šta me je iznerviralo u generalovom televizijskom gostovanju. Reč je o tome što mnogo toga general nije rekao.

foto: reuters

Najpre, voditelj Stefanopulos je izneo podosta dokaza o vojnicima koji su svedočili da je Hasan bio nestabilan antiamerički religiozni fanatik, ali da nisu smeli da prijave takvo ponašanje zbog straha da će biti optuženi za rasizam. General je na to odgovorio u maniru šefa korporacije, rekavši da je suviše rano za spekulacije o eventualnom Hasanovom politički motivisanom terorizmu, ili je reč o osobi koja je, kako reče voditelj, „jednostavno pukla“.

Videli smo politički korektno ponašanje američkog mejnstrim medija – ne izgovara se reč koja počine slovom „m“ jer ubica ima arapsko ime, i naveliko se spekuliše o tome da je njegovo psihičko zdravlje poremećeno zato što je radio kao armijski psihijatar. Ta teza je iziskivala emitovanje priloga mnogih reportera i novinara pozvanih da navrat-nanos improvizuju priču o dijagnozi posve nepoznatoj u oblasti medicine: infektivni post-traumatsko-stresni poremećaj (PTSD). Na pitanje da li je to terorističko delo, general je rekao da je to nemoguće znati uz napomenu i upozorenje američkim vojnicima da ne „reaguju protiv naših muslimanskih vojnika“.

Kada govori o političkoj korektnosti i zaštiti prava vojnika, Kejsi kaže da „moramo da budemo veoma pažljivi“. Ali, kada spominje mogućnost da je Hasan patio od neobičnog oblika PTDS-a, parafraziraću generala koji kaže da će armija pretresti svoje redove i postaviti sebi teška pitanja. Da li to znači da će armija sebi postaviti „teško pitanje“ da li je histerični institucionalni antirasizam mogao da dovede do smrti trinaestoro ljudi?

Ovaj reflektivni politički disbalans sada iskrsava kao dokaz specifične islamske prirode Hasanove manije. No, nisu li teroristi samoubice uvek ludaci? Iskreno, prilično je glupo očekivati da će priča o tome da li je Nidal terorista ili ludak nešto promeniti. Da pogodimo: ispostaviće se da je Hasan uvrnuti usamljenik, da je imao socijalne i ostale probleme u školi i, naravno, da je u tom uzrastu imao problema sa devojčicama, a kasnije i sa ženama.

Sve ovo vreme nijedan domaći musliman nije uzeo pušku u ruke i krenuo da puca po školama, poštama ili tržnim centrima – smatra se da njihova patologija besa ima specifično muslimanski oblik. Greška u ovoj tezi jeste u tome što se islamska veroispovest prevodi kao lična karakteristika, dokaz o rasnom poreklu, umesto da bude shvaćena kao skup dobrih i loših propisa. Islam je mnogo više od toga i trebalo bi ga ozbiljnije shvatiti, bilo da ste za ili protiv.

Školski drugovi Nidala Hasana kažu da su bili zabrinuti za svog druga, ne zato što njegova veroispovest nije kompatibilna sa pojmom dobrog Amerikanca već zato što on govori da je „prvo musliman, a zatim Amerikanac“. Pitali su se kako neko može da bude vojni oficir koji se zaklinje da će braniti Ameriku od neprijatelja, stranih i domaćih, a da pri tom ima tu vrstu konflikta. To je pitanje kojim bi trebalo da se pozabave vojne vlasti. Kako neko može da bude na prvom mestu musliman, rimokatolik, sajentolog ili šta god, i da služi u vojsci?