Pitanjima na odgovore

Načelo da su posle bitke svi generali pametni nije se pokazalo kao tačno u slučaju velike javne svađe oko „naglog slabljenja dinara“ na prelazu 2009. u 2010. godinu, jer sada – posle svih žestokih reči koje su tim povodom razmenili predsednik nacionalne privredne komore, guverner NBS-a, gradonačelnik Beograda, premijer Vlade Srbije, ministarka finansija, šef udruženja poslovnih banaka i mnogi ekonomski eksperti – u promet se pušta teza da „niko nije kriv“ za destabilizaciju dinara (izjava ministra Mlađana Dinkića, 18. januara).

Kao što je poznato, bura se digla zbog toga što je vrednost dinara prema evru između 1. novembra prošle godine i 13. januara ove godine opala za više od četiri odsto, to jest što je jedan evro „poskupeo“ za nešto više od 4,5 dinara po komadu, a privrednici tvrde da samo jedan dinar tog poskupljenja povećava njihove dinarske obaveze prema kreditima vezanim za evro za više od 280 miliona evra. Po toj računici ispada da privredu navodno oklevanje Narodne banke Srbije da „smiri“ devizni kurs dinara iz deviznih rezervi krajem 2009. godine košta porasta duga za više od milijardu evra.

No, da i činjenice nisu same po sebi uverljive i da puke brojke ponekad ne mogu sve da objasne pokazuje i poslednje „suvo saopštenje“ NBS-a (emitovano 18. januara) o kretanju deviznog kursa dinara prema evru u prošloj godini. Tu se, naime, kaže da je u decembru dinar prema evru oslabio za samo 1,2 odsto, mada se na Međubankarskom tržištu tog meseca prometnula milijarda evra, to jest trgovina je, u odnosu na novembar, povećana za 570,6 miliona evra – a NBS je u odbranu dinara intervenisao na strani ponude sa 100,5 miliona evra (tokom cele godine 652 miliona evra). Uza sve to, NBS je istakao da je tokom 2009. godine 7,1 milijarda evra promenila vlasnike, a da je tokom te godine dinar prema evru oslabio za samo 7,6 odsto (prema inflaciji od oko sedam odsto).

Ovo saopštenje, ovoga puta lišeno „oratorskog svraba“ (Jakov Ignjatović) guvernera NBS-a Radovana Jelašića, međutim, verovatno neće zadovoljiti „mašinbravarsku ekonomsku logiku“ Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, koji je izračunao da mu NBS preko klizanja deviznog kursa smanjuje budžet za 30 miliona evra, što iznosi četiri, pet obdaništa za gradsku decu. Naravno da se Đilas, kada je to izjavljivao, nije upitao je li beogradska privreda doista zaradila tih navodno „izgubljenih“ 30 miliona evra, kao i svih onih blizu 700 miliona evra koje je on skupio u gradski budžet u nameri da ih potroši na dobrobit građana?

Problem sa poslednjim saopštenjem NBS-a zapravo je u tome što se slika potpuno menja ako se pogled pomeri na samo malo drugačiji protekli „isečak“ od godinu dana. Na primer, ako se uzme 12 meseci koji su protekli od 30. oktobra 2008. do 1. novembra 2009. – onda ispada da je evro u odnosu na dinar poskupeo za 18 odsto, a ne za spomenutih 7,6 odsto. Sa jednim drugim „godišnjim isečkom“ došli bismo do slabljenja dinara za samo četiri odsto itd. Glavno je, u stvari, pitanje kako i zašto zadržati stabilnost deviznog kursa dinara u zemlji u kojoj je protekle godine industrijska proizvodnja opala za oko 13 odsto, izvoz za oko 25 odsto, uvoz za oko 35 odsto, realna prosečna zarada za oko 0,5 odsto, u kojoj je mesečno gubilo posao oko 14.000 ljudi i u kojoj je referentna kamatna stopa centralne banke kaskadno smanjena sa 16,5 na 9,5 odsto?

Taj opšti pogled čini nepotrebnim ispitivanje je li u poslednja tri dana protekle godine akcija konvertovanja državnih 434 miliona evra u dinare, radi određenih isplata iz budžeta nakon poslednjeg njegovog rebalansa na samom kraju godine, izvedena tehnički čisto između državnog trezora i NBS-a, to jest neutralno u odnosu na tražnju i ponudu dinara i evra – i ko je sve o tome bio „blagovremeno obavešten“ (kao i o činjenici da je 350 miliona evra iz stend baj aranžmana sa MMF-om „leglo“ u Beogradu 29. decembra).

Ne potcenjujući, dakle, ta „tehnička pitanja“ valja se okrenuti onim važnijim koja, međutim, nije baš jednostavno postaviti? Na primer, da li se treba upitati nije li dosta oštra reakcija premijera Mirka Cvetkovića (što je kod njega doista retko) na guvernerove mnogobrojne izjave, 13. januara, u kojoj je odgovornost za slabljenje dinara usmerio na NBS, zapravo upozorenje Radovanu Jelašiću da ne preuzima „korektorsku ulogu“ u vođenju ekonomske politike? Istina, premijerovo upozorenje je već sutradan, 14. januara, delimično „ublažila“ njegova ministarka finansija Diana Dragutinović izjavom da je „za preokret, kad su u pitanju očekivanja u vezi sa kursom, najvažniji kredibilitet NBS-a“, te da „nezavisnost NBS-a omogućava da monetarna politika ne bude talac fiskalne“ i da je „NBS taj koji na sve troškove koji prete da ugroze ciljanu inflaciju“…“može i treba da odgovori“. Ova višeslojna izjava može se razumeti i kao zahtev da NBS „čuva leđa Vladi“, umesto da preuzima njene nadležnosti.

Na kraju, a možda je s tim trebalo i započeti ovaj osvrt na „nezgrapni i nesrećni“ ekonomski početak 2010. godine, cela „opera comic“ oko deviznog kursa dinara možda bi se najbolje mogla razumeti u kontekstu svojevrsne „raskrečenosti“ Vlade Srbije između dogovora koje je utanačila sa svetskim institucijama (MMF-om, Svetskom bankom i EU) i ovdašnjih realnosti – koje karakterišu štrajkovi u javnom sektoru i čitave regionalne „narodne bune“ u sirotinjskim krajevima. Tu je malo prostora za varanje, jer onaj ko nije u stanju da vlada u svom dvorištu, ne može očekivati ni spoljnu ekonomsku podršku.