Beleške o beščašću

Specijalno za Vreme iz Haga

Ratka Mladića nema pa nema, ali čini se da nikada nije bio prisutniji u javnosti bivše Jugoslavije. Otkad je Tužilaštvo Haškog tribunala krajem maja saopštilo da je u posedu Mladićevih ratnih dnevnika, i objavilo pojedine delove sa namerom da ih koristi kao dokaze u nekoliko tekućih predmeta, mediji u Bosni, Srbiji i Hrvatskoj utrkuju se ko će objaviti više pikantnih detalja o Mladiću i njegovim razgovorima sa Slobodanom Miloševićem, Jovicom Stanišićem, Matom Bobanom, Slobodanom Praljkom i ostalim ključnim akterima jugoslovenskih ratova, kao i o njegovim susretima sa stranim izaslanicima. Beleške bacaju izuzetno ružno svetlo ne samo na Mladića već i na ceo srpski (i hrvatski) državno-vojni vrh iz devedesetih, i pokazuju do koje su mere oni koji su odlučivali o životu i smrti stotina hiljada ljudi bili cinični, pokvareni i pohlepni.

Zanimljivo je da veći deo onoga što je dosad objavljeno u štampi nije procurilo iz Tribunala, već iz Beograda. Neko od onih koji su dnevnike pronašli i poslali u Hag, iz Bezbednosno-informativne agencije ili institucija zaduženih sa saradnju sa Tribunalom, očigledno ima potrebu da srpskom javnom mnjenju „na kašičicu“ servira generalove beleške, možda sa ciljem da ga degradira u očima onih koji ga još smatraju herojem. Da vlasti tokom poslednjih deset godina nisu onoliko najavljivale da samo što nisu uhapsile generala, još bi se moglo poverovati da su ga locirale i da sad pripremaju javnost za „uspešno okončanje saradnje sa Tribunalom“, ali ta se priča dosad sasvim ofucala.

TAJNA NA TAVANU: Krenimo od početka: oficiri počivše Jugoslovenske narodne armije bili su još tokom školovanja naučeni da vode dnevnike o svim svojim aktivnostima i sastancima. Ta je praksa, kako je na suđenju Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću nedavno objasnio bivši Mladićev pomoćnik Manojlo Milovanović, uvedena ne da bi ih neko kontrolisao i tražio te beleške na uvid, već da bi oni sami (oficiri) mogli da u slučaju potrebe lako pronađu neki podatak. Mladić se kao tipičan proizvod JNA uredno držao ove obaveze, i sve je čitko zapisivao, ćirilicom, u sveske smeđe boje. Dve takve sveske (iz perioda od januara do aprila 1993) pronađene su tokom pretresa Mladićeve kuće u kojoj danas živi njegova žena Bosiljka, još u decembru 2008. One su skenirane i poslate Tribunalu, a Tužilaštvo je neke delove iskoristilo u procesima protiv bosanskih Hrvata, ali u njima nije bilo ništa što bi bilo značajno za druge procese.

Policija je ponovo pretresla kuću 23. februara ove godine, ali ovaj put je detaljno pretražila tavan. Isplatilo se: u posebnom bunkeru pronašli su još osamnaest beležnica, a uz njih još neka dokumenata, između ostalih i zapisnike sa Vrhovnog saveta odbrane, plus oko 120 audio i video snimaka i jedan memorijski čip. Beležnice pokrivaju period od 29. juna 1991. do 28. novembra 1996, na oko 3500 rukom pisanih stranica. Zajedno sa prethodno pomenute dve sveske, dnevnici predstavljaju neprocenjivo svedočanstvo, ne samo za Haški tribunal već i za istoričare jugoslovenskih ratova. Neke sveske nedostaju: one za period od 28. januara do 14. jula 1995. Šteta, jer je u tom razdoblju planirana i izvedena ofanziva na Srebrenicu, a potom i genocid nad tamošnjim Bošnjacima (većina je pobijena između 6. i 10. jula). Ipak, u svesci koja obuhvata drugu polovinu jula iste godine nalaze se dragocene beleške o Mladićevim razgovorima sa međunarodnim izaslanicima na temu sudbine srebreničkih civila. Tužilaštvo Tribunala već je zatražilo da one budu uvršćene kao dokaz u postupku protiv Radovana Karadžića.

I ove sveske su skenirane, a snimci su već iste nedelje (29. marta) prosleđeni Tribunalu, da bi 11. maja u Hag pristigli i originali. Tužilaštvo se odmah bacilo na analizu i prevođenje dobijenog materijala. General Manojlo Milovanović, koji je tokom rata bio Mladićev zamenik i načelnik štaba, primio je obavezujući sudski poziv i otputovao u Hag, gde je danima sedeo sa istražiteljima i pomagao im da pročešljaju materijal. Iz haških izvora saznajemo da Milovanović nije bio nimalo oduševljen poverenim mu poslom, ali nije imao izbora: da je odbio, mogao je da dobije do sedam godina zatvora zbog nepoštovanja suda.

MOMCI IZ ĐELETOVACA: Kojom je grozničavom brzinom Tužilaštvo prorađivalo dnevnike, vidi se iz toga što su prvi fragmenti iskorišćeni na sudu već 23. aprila, nepunih mesec dana nakon što su skenirane sveske predate Hagu, a pre nego što su stigli originali. Beleške su obelodanjene na suđenju Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, gde se Milovanović pojavio kao svedok optužbe i potvrdio autentičnost zapisa, te prepoznao Mladićev rukopis. U Mladićevim beleškama sa sastanka kod Slobodana Miloševića 30. juna 1995. godine, piše da se Jovica Stanišić interesovao kakvim snagama raspolaže general Mrkšić, tadašnji komandant Srpske vojske Krajine. Stanišić je, piše u beleškama, zatim predložio da se „izdvoji Pećanac sa 400 ljudi koje treba sedam dana odmoriti i dati Mrkšiću“. Takođe je rekao da u „istočnom sektoru može naći 120 perfektnih ljudi i poslati ih tamo“, ali oni ne bi trebalo da se angažuju „pošto smo im već dali 80 ljudi iz Erduta i 80 ljudi iz Đeletovaca“.

Ovo je dobra ilustracija koliko su dnevnici dragoceni za Tužilaštvo, jer je u Erdutu bila baza Arkanove Srpske dobrovoljačke garde, a u Đeletovcima su sedeli Škorpioni, isti oni koji na već čuvenom video-snimku iz Trnova ubijaju vezane srebreničke mladiće. Milovanović, doduše, nije mogao da se seti „gde su Đeletovci i ko je tamo bio lociran“, ali mu je tužilac osvežio pamćenje tako što mu je prikazao deo video-snimka Škorpiona u Đeletovcima i na Trnovu. Branioci Stanišića i Simatovića, koji su se do sada upinjali da dokažu da njihovi klijenti nisu upravljali paravojnim formacijama u Bosni i Hrvatskoj, sada su u teškom problemu, a tužilac im je dodatno zagorčao život prikazivanjem delova filma „Jedinica“ (u produkciji „Vremena“) u kojima se pojavljuje Milovanović.

TRGOVCI SMRĆU: Druga grupa zapisa iz Mladićevih dnevnika koje je Tužilaštvo obelodanilo odnosi se na razgovore koji su vođeni sa čelnicima bosanskih Hrvata od kojih se trojici – Slobodanu Praljku, Milivoju Petkoviću i Brunu Stojiću – trenutno sudi u Hagu, a Mladić je razgovarao i sa sada pokojnim Matom Bobanom i Jadrankom Prlićem, bivšim predsednikom Herceg Bosne. Beleške sa tih razgovora otkrivaju bezočni cinizam komandanata navodno zaraćenih strana, koji su iza leđa ljudi o čijim su sudbinama odlučivali trgovali municijom, naftom i teritorijama, nimalo neopterećeni moralnim skrupulama. Tako se vidi da je Mladiću iz budžeta Republike Hrvatske (koja je finansijski izdržavala Herceg Bosnu), tokom 1993. isplaćeno skoro 1.200.000 nemačkih maraka plus dve cisterne dizela, u zamenu za „oružje i učinjene usluge“, a dogovorena je isplata od još osam miliona maraka. „Učinjene usluge“ su, kao što se zna, vojna pomoć hrvatskim snagama u borbama protiv Muslimana – mada je Mladićeva vojska u nekim slučajevima (opet za pare) granatirala Hrvate za račun Muslimana.

Posebno su zanimljivi oni delovi u kojima Slobodan Praljak – inače poznat po tome što se javno hvalio da je izdao naređenje da se sruši Stari most u Mostaru – objašnjava da je ratni cilj Hrvatske „Banovina iz 1938“, i traži od Mladića da se proteraju Hrvati iz Vojvodine kako bi mogao da ih naseli u opustošenoj srednjoj Bosni. Ovi navodi izazvali su priličan šok u hrvatskoj javnosti, jer iz korena pobijaju zvaničnu verziju uloge Hrvatske u bosanskom ratu i razotkrivaju do koje su mere tadašnji lideri bili spremni da trguju u korist štete sopstvenog naroda. Odmah su se javili dežurni analitičari sa tvrdnjama da su dnevnici falsifikat koji je BIA podmetnula da bi oblatila nedužne hrvatske heroje. Slične tvrdnje pojavile su se i u sarajevskoj štampi („Dnevni avaz“). „Odbrana, naravno, ima pravo da osporava autentičnost zapisa“, kaže za „Vreme“ Olga Kavran, portparolka Haškog tužilaštva. „Mi smo, međutim, uvereni da su dnevnici verodostojni, a konačnu odluku će doneti sud.“

Tužilaštvo je, u međuvremenu, zatražilo da se izvodi iz dnevnika koriste kao dokazi u predmetima protiv Miće Stanišića i Stojana Župljanina, Karadžića, Vojislava Šešelja i Momčila Perišića. Početak suđenja Perišiću odložen je za 14. jul kako bi odbrana mogla da se upozna sa dokazima, dok je Karadžićev zahtev da mu se da mesec dana pauze kako bi proučio dnevnike odbijen.

BABA VRAČARA I LUDACI: Još jedna stvar koja se vidi iz onog što je dosad objavljeno iz dnevnika je Mladićevo postepeno klizanje u mentalnu neuravnoteženost, sve veću kako mu se primicao neumitan poraz. Tako on na razgovorima sa francuskim generalom De la Prelom, ličnim izaslanikom Žaka Širaka, koji je došao kako bi izbavio zarobljene francuske pilote, u zamenu za njihovo oslobađanje iznosi čitav niz sumanutih zahteva, između ostalog da mu na noge dođe načelnik francuskog generalštaba i da mu se Širak javno izvini zbog učešća u ratu protiv Srba. U julu 1994, kada je Kontakt grupa nudila mirovni plan kojim bi Srbima pripalo više nego što su kasnije dobili u Dejtonu, a i laicima bilo jasno da srpska vojska ne može da održi 1200 kilometara dugačak front u Bosni i Hrvatskoj, on u dnevnik, čapajevski, krupnim slovima zapisuje „PLAN ODBITI, RAT DOBITI!“

Sasvim nadrealno deluju delovi dnevnika, objavljeni u „Blicu“, u kojima Mladić zapisuje svoj susret sa nekakvom proročicom, koju je konsultovao nakon što mu se ćerka ubila. Proročica Ratka pothranjuje Mladićevu paranoju tvrdnjom da je ćerka „zlostavljana i ubijena utrljavanjem ružine vodice“ i trabunja nešto o ćelavom, ćoravom muškarcu koji mu želi zlo, o zvezdama zaštitnicama i nekoj benzinskoj pumpi, a Mladić sve to uredno zapisuje. Čitajući ovo, čoveku prosto dođe žao.

Od Haškog tribunala, međutim, ne treba očekivati bolećivost. Dnevnici su Tužilaštvu došli kao naručeni, jer direktno potvrđuju tezu o organizovanom zločinačkom poduhvatu koja je ugrađena u nekoliko optužnica, između ostalih i u Stanišićevu, Simatovićevu, Šešeljevu i Perišićevu (ranije i u Miloševićevu). Iz dnevnika se vidi da je, uprkos prividnom haosu, postojala stalna koordinacija između glavnih političkih, vojnih i paravojnih lidera, sve u cilju masovnih ubistava, etničkog čišćenja, pljačke i ostalih zločina protiv civila. To što se u pojedinim delovima otkriva da su se članovi ove kriminalne grupe povremeno svađali i da su imali loše mišljenje jedni o drugima (na jednom mestu Milošević Karadžića naziva „ludim doktorom“, a na drugom Perišić za Stanišića i Simatovića da su „mafijaši“) nimalo ne menja suštinu priče i navodi nas da se zapitamo kako smo dozvolili da nam takva galerija likova celu deceniju kroji sudbinu.