Kada je cena jednog evra, tokom vikenda, tačno na polovini proteklog maja (15. i 16) u Srbiji prešla psihološku granicu od 100 dinara, nacionalna valuta je u naredne dve sedmice izgubila vrednost prema evropskoj valuti za još blizu tri odsto, pa se kolebanje kursa smirilo početkom juna. Naizgled, mnogo vike niokočega. Ipak, ne treba omalovažavati značaj ni ovog deviznog stresa, jer svaka promena deviznog kursa jednostavno znači krupnu preraspodelu očekivanih profita ili gubitaka, a, dakako, ona donosi i pomeranja u zatečenom rasporedu novčane moći. U tom smislu valja razumeti i pregrejanu javnu pažnju koja je pratila i poslednje gibanje vrednosti nacionalne valute. Tim pre što Narodnom bankom Srbije, institucijom koja se smatra „čuvarem vrednosti dinara“, trenutno rukovodi zbir različitih interesa, pošto je guverner NBS-a Radovan Jelašić u ostavci.
Zašto je došlo do najnovijeg pada dinara, to je pitanje na koje se može odgovoriti na različite načine. Načelno, kako je to učinio bivši guverner Jelašić, zato što Srbija i ovog proleća ima suviše visok deficit platnog bilansa, što znači da je priliv stranih investicija u Srbiju sve manji, a deficit spoljnotrgovinskog bilansa i dalje previsok, uprkos statistički značajnog porasta izvoza za 18 odsto. Neki ekonomisti će to reći još kraće: privreda Srbije je slaba, pa mora imati i slabu valutu, to jest, kada propada privreda, mora padati i njen nacionalni dinar.
Ministarka finansija Diana Dragutinović i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas pokušali su da budu nešto konkretniji u traganju za odgovorom na pitanje zašto je dinar ponovo počeo da pada. Oni su lansirali tezu da je dinar posrnuo zbog špekulantskih operacija (neformalno se ciljalo na „jednu grčku banku u Srbiji“, NIS i još neke druge špekulante). Te ocene, verovatno se oslanjaju na samo jednu činjenicu – da je u toj drugoj polovini maja na našem „plitkom“ deviznom tržištu, na kome se ove godine u proseku dnevno obrne tek nešto više od 40 miliona evra, bilo dana kada je Narodna banka Srbije bila prinuđena da interveniše i sa blizu 100 miliona evra, kako bi se pokrio višak tražnje nad ponudom evra i sprečila očekivanja da će centralna banka mirno posmatrati ozbiljniju „tekuću devalvaciju dinara“ radi nekih drugih ciljeva makroekonomske politike.
Uzgred budi rečeno, ova teza o antinarodnom delovanju špekulanata je većini ekonomskih eksperata dala povod da podsete naše političare da su špekulanti zapravo najbolji dijagnostičari ekonomskih kretanja i nelogičnosti u zakonima ili u praksi vladajućih institucija. Neko je čak na sve to dodao da je o tome pisao, još u XVIII veku, otac moderne ekonomske nauke Adam Smit. Sigurno se ciljalo na Smitovu tezu da su korupcija i krijumčarenje snage razuma u nerazumnim državama (jer, bez korupcije preduzetništvo ne može da prodre u monopolisane privilegije).
Odgovorima na pitanje zašto je dinar, kad već mora da pada, pao baš ovog maja, poneko je dodao i hipotezu da je nervozu izazvao dolazak misije MMF-a u Beograd. Doista, ima nekog vraga i u tome što se glavne bure oko deviznog kursa dinara poslednje dve godine odvijaju baš u vreme kada nas „revidira“ MMF i kada naša vlada sa njenim predstavnicima „pretresa“ makroekonomsku politiku Srbije.
Ako bi neko rekao da se zapravo tada uvek odvija po jedna runda tuče oko raspodele para koje će MMF odobriti Srbiji, moglo bi se reći, na prvi pogled, da taj ne zna, ili neće da zna, da devizna podrška koja u tranšama stiže od ukupno odobrenog stend baj aranžmana od 2,9 milijardi evra, nije za raspodelu, nego za „jačanje“ ionako zamašnih deviznih rezervi NBS-a od preko deset milijardi evra. Pa ipak, ovaj pristup nervozi oko kursa dinara ima racio – jer tada naša javnost indirektno saznaje neke krupne podatke koji zaustavljaju „puzajući optimizam“ koji širi vlast u pogledu ekonomskih izgleda Srbije u narednom razdoblju. Tako smo tek sa čašom meda, da je postignut dogovor sa MMF-om i da možemo povući još 350 miliona evra beskamatnog kredita, obavešteni i o čaši žuči – da se ranija procena porasta BDP-a u ovoj godini smanjuje sa dva na 1,5 odsto, a dozvoljeni deficit budžeta, zbog toga, povećava na blizu pet odsto BDP-a.
U celoj ovoj dosta bučnoj gužvi oko nove devalvacije dinara (u okviru njegovog „flotiranja“) najviše bi trebalo da zabrine to što svi zvaničnici i stručnjaci bliski vladi smatraju da politika kursa još ne ugrožava „ciljanu inflaciju“ od oko šest odsto ove godine (plus-minus dva odsto). Ta procena deluje optimistično s obzirom na podatak da su cene na malo u maju porasle za jedan odsto u odnosu na april, te da su za 6,8 odsto bile veće nego u maju prošle godine. No, posle svakog deviznog stresa, cene se ipak pokreću, uprkos „zamrznutoj tražnji“. To se vidi i po tome što su cene na malo u odnosu na kraj prošle godine već povećane za 5,2 odsto.
