Specijalno za „Vreme“ iz Haga
Ljubiša Beara, bivši načelnik za bezbednost Vojske Republike Srpske, i njegov zamenik Vujadin Popović široko su se osmehnuli jedan drugom pozdravljajući se u sudnici haškog Tribunala prošlog četvrtka. Malo kasnije, dok je sudija Kvon čitao presudu, lica su im se smrkla i izdužila: obojica su zbog učešća u genocidu i drugim zločinima u Srebrenici kažnjeni doživotnim zatvorom, dok je petorici njihovih kolega, visokih oficira VRS, dosuđeno gotovo devedeset godina robije.
Izricanjem prvostepene presude „srebreničkoj sedmorki“ okončan je dosad najobimniji glavni pretres u istoriji haškog Tribunala. Tokom gotovo četiri godine dugog suđenja (počelo je krajem avgusta 2006) kroz sud je prodefilovalo preko trista svedoka i izvedeno je više od 5.300 dokaznih predmeta na ukupno 87.392 stranice. Iako proces još nije formalno završen (sledi žalbeni postupak), presuda je potvrdila da je u Srebrenici počinjen genocid, a suđenje predočilo bolno detaljnu sliku kako je zločin planiran i izveden.
DIREKTIVA BROJ SEDAM: Pretresno veće na čelu sa sudijom Kvonom prihvatilo je tezu tužilaštva da su se u Srebrenici dogodila dva povezana zločina, pravno definisani kao zajednički zločinački poduhvati: prvi je bio planirano i sistematsko ubistvo svih vojno sposobnih muškaraca na teritoriji Srebrenice i Žepe, a drugi trajno uklanjanje preostalog muslimanskog stanovništva iz tih enklava. Oba zločina, kaže se u obrazloženju presude, inicirana su „Direktivom broj sedam“ koju je u martu 1995. sastavio Radivoje Miletić, tadašnji načelnik Odeljenja za operativno-nastavne poslove pri Glavnom štabu VRS, a u ime Vrhovne komande potpisao Radovan Karadžić. U Direktivi se Drinskom korpusu VRS nalaže da „svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvore uslovi totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života meštana u Srebrenici i Žepi“. Direktiva, sem toga, sadrži uputstvo da se „postepeno i nenametljivo“ spreči dotok humanitarne pomoći u enklave i preduzmu mere kako bi se oslabio holandski bataljon koji je čuvao enklavu. Iako Karadžić i Ratko Mladić u to vreme nisu bili u dobrim odnosima, Mladić je Direktivu spremno prihvatio, i još je razradio Direktivom 7.1, koja sadrži detaljna uputstva za uništenje enklava. Beara je, preko Uprave za bezbednost, bio direktno zadužen za organizaciju i nadziranje egzekucija.
I tako su do leta 1995. stanovnici Srebrenice i Žepe temeljno izgladnjeni: hrana je ulazila na kašičice, a Mladićeva vojska je sprečavanje ulaska humanitarne pomoći pravdala optužbama da UNHCR u konzervama sardina muslimanskim borcima dotura municiju, te stvarnim ili izmišljenim kršenjima primirja od strane Armije BiH. Tužilaštvo je, na primer, dokazalo da je vodotoranj predočio dokument Drinskog korpusa u kojem se komandant Prve taktičke grupe podseća na naređenje komandanta Milenka Živanovića da se minira vodotoranj u Zelenom Jadru, ali da se to obavi tako da izgleda „kao da su ga Muslimani sami razorili“. U drugom dokumentu Drinskog korpusa predočenom na sudu, Živanović traži da mu se dostave podaci o „muslimanskoj diverzantsko-terorističkoj grupi koja je srušila vodotoranj u Zelenom Jadru“, kako bi mogao da izvesti UNPROFOR o tom „vandalskom činu“.
Dalje je sve išlo po planu: nakon što je prema Mladićevoj direktivi presečena veza između Srebrenice i Žepe, obe enklave bile su brzo zauzete; jedan deo muslimanske vojske se predao, a drugi, sa ženama i decom, dao u zbegove; većina je zarobljena. Nakon toga, između 12. i 15. jula sledi niz sastanaka između Beare, Popovića i Draga Nikolića (načelnika bezbednosti Zvorničke brigade) u hotelima i kasarnama u blizini Srebrenice. Beara je davao uputstva gde zarobljenike smestiti i ubijati, a Popović je, uz pomoć Nikolića, sve to nadzirao na terenu. General Radoslav Krstić, Mladićev pomoćnik za logistiku (osuđen u ranijem procesu na 35 godina zatvora), obezbedio je kamione i autobuse za prevoz zarobljenika na stratište, kao i neophodno gorivo. Sa ovim poslednjim je, izgleda, bilo najviše problema, jer se u snimcima presretnutih razgovora puštenim na sudu često čuju žalbe egzekutora da će „morati da prestanu da rade“ ako gorivo ne stigne. U tim razgovorima se za ljude, koji će uskoro biti mrtvi, koristi šifrovan termin „paketi“. Tako Beara u razgovoru snimljenom 16. jula kaže Krstiću: „Ja ne znam šta da radim. Krle, najozbiljnije ti kažem. Ima još tri i po hiljade paketa koje moram da razdijelim, a nemam rješenje“, a Krstić odgovara: „Jebi ga, Ljubo, vidjeću šta mogu.“
BEDNA ODBRANA: Suočeni sa obiljem dokaza, koji su pored pobrojanih dokumenata i traka uključili i mnoštvo neposrednih svedočenja, forenzičke analize iz kojih se vidi da je između 13. i 23. jula ubijeno najmanje 5.336 identifikovanih osoba, plus još oko dve i po hiljade neidentifikovanih, optuženi su se branili kako su znali i umeli, međusobno se optuživali i pokušavali da sve svale na Karadžića, a najčešće jednostavno – lagali. Tako je Beara tvrdio da u vreme pokolja uopšte nije bio u Srebrenici, već je u Beogradu slavio rođendan, uprkos brojnim svedocima i dokumentima koji su ga nedvosmisleno smestili u okolinu Srebrenice. Novinar Bata Drulović je, svedočeći u Bearinu korist, rekao da optuženi nikada nije bio nacionalista i da mu je narav bila „blagorodna“, ali je ostao bez reči kada mu je tužilac predočio dokumenta sa Bearinim potpisom u kojima Muslimane naziva „balijama“. Vrhunac je bilo izvođenje svedoka, eksperta za ljudsko pamćenje, koji je pokušao da dokaže da se zbog krhkosti memorije ništa od onoga što su svedoci rekli ne može smatrati pouzdanim.
Odbrana je pokušavala da ospori sve, od forenzičkih izveštaja, audio zapisa, video materijala, kredibiliteta svedoka, pa čak i činjenicu da su optuženi uopšte imali bilo kakvu komandnu odgovornost. Pred kraj procesa optuženi su počeli da se međusobno optužuju: Popović je optuživao Nikolića i Ljubomira Borovčanina (bivšeg komandanta Karadžićeve policije, koja je takođe učestvovala u pokolju) da su mu radili iza leđa. Vinko Pandurević, bivši komandant Zvorničke brigade je nedvosmisleno okrivio Mladića i oficire „bezbednjake“, čime je navukao na sebe gnev ostalih optuženih. Sve u svemu, odbrana je ostavila prilično ružan utisak: mučno je bilo gledati odrasle ljude, pri tom još profesionalne oficire, kako se, uprkos težini zločina, međusobno okrivljuju i lažu kao osnovci uhvaćeni u sitnoj krađi.
Sud je, dakle, dosudio doživotnu robiju Beari i Popoviću, za učestvovanje u genocidu, istrebljenju, ubistvima i progonu; za pomaganje u genocidu Nikolić je dobio trideset pet godina, a Borovčanin, zbog istog dela – sedamnaest. Radivoje Miletić, koji je sastavio pomenutu Direktivu 7, dobio je devetnaest godina, a Milan Gvero, Mladićev pomoćnik za moral i verska pitanja, osuđen je na pet godina za progon, ubistva i deportaciju. Vinku Pandureviću je sud kao olakšavajuću okolnost priznao da je uprkos Bearinim i Popovićevim naređenjima dopustio velikoj koloni izbeglica da pobegne u bezbednost, pa mu je dosuđeno „samo“ trinaest godina za pomaganje u ubistvima i deportacijama, dok je ostalih optužbi oslobođen.
POSLEDICE: Srpska javnost dočekala je presudu prilično mrzovoljno, ali bez uobičajenih žalopojki na račun „svetske nepravde“ i „antisrpskog suda“. Jedan deo objašnjenja verovatno leži u činjenici da su osuđeni uglavnom nepoznati za većinu; moguće je i da se pomenuta javnost prezasitila priča o Srebrenici tokom rasprave o skupštinskoj deklaraciji ranijih meseci. Mediji su većinom preneli agencijske izveštaje, bez analize i komentara.
Jedan od retkih izuzetaka bila je „Politika“ koja je u okviru debate između Miljenka Derete i bivšeg Miloševićevog ministra spoljnjeg Vladislava Jovanovića objavila Jovanovićevo mišljenje da je upravo Deklaracija bila uzrok haške presude, jer je, po njemu, uticala na članove sudskog veća da zločin u Srebrenici kvalifikuje kao genocid. „Ako je neki član i imao otpor toj kvalifikaciji, kao što imaju mnogi u svetu, posle činjenice da je matična država Srbija stala iza haškog Tribunala i makar indirektno podržala tu kvalifikaciju o genocidu, taj otpor je nestao“, rekao je Jovanović, koji očigledno veruje da Tribunal pomno prati aktivnosti srpskog parlamenta.
Bez obzira što presuda „sedmorki“ verovatno neće promeniti mišljenje onog dela javnosti koji genocid osporava (ili ga čak odobrava), činjenica je da je ovo drugi put da haški Tribunal kvalifikuje Srebrenicu kao genocid, a Popoviću i Beari je pripala sumnjiva čast da budu prvi osuđeni za direktno učestvovanje u ovom zločinu (umesto, kao Krstić i ostali, samo za pomaganje). Tu, međutim, nije kraj jer će se o Srebrenici još govoriti na tekućim suđenjima Radovanu Karadžiću, Zdravku Tolimiru, Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, te Ratku Mladiću, pod uslovom da ikada bude uhvaćen.
