Vojska je ekonomski adut Srbije

Ako Srbija bude ušla u veliki posao izgradnje VMA u Libiji, kao što je najavljeno, u kabinetu ministra odbrane Srbije mogla bi se pojaviti potreba za dodatnom policom na kojoj bi se ređali satovi sa likom Moamera el Gadafija. Libijski vođa, naime, komplete u kojima se nalaze po jedan muški i jedan ženski sat sa njegovim likom poklanja važnim partnerima, a trenutno se u kabinetu ministra odbrane nalaze dva takva poklona. Biće to, ipak, mali trošak u odnosu na dobit od Sporazuma o vojnotehničkoj saradnji Srbije i Libije, koji su nedavno u Tripoliju potpisali ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac i ministar odbrane i glavnokomandujući oružanih snaga Libije, general-major Abu Bakr Junis Džaber. U intervjuu za „Vreme“, ministar Šutanovac objašnjava o kakvom sporazumu je reč:

„Moram da podsetim da je bivša Jugoslavija sa Libijom imala dugu tradiciju kvalitetnih političkih odnosa, ali je posle 25 godina ovo bila prva poseta ministra odbrane Libiji, na osnovu dogovora predsednika Gadafija i predsednika Tadića. Imali smo dobra iskustva u saradnji na vojnotehničkom planu, ali do sada nismo imali takav dokument, koji je praktično krovni sporazum i koji otvara različite mogućnosti za buduću saradnju – ne samo u oblasti odbrambene industrije već i građevinske industrije, vojnog obrazovanja, izgradnje VMA i niza drugih stvari. Moje duboko ubeđenje je da ćemo u narednom periodu imati zaista ozbiljne poslovne aranžmane u Libiji, a ono što je strateški možda i najvažnije jeste da ćemo imati veći broj oficira i kadeta na školovanju u Srbiji“, kaže za „Vreme“ Dragan Šutanovac.

„VREME„: Bilo je procena da će izgradnja VMA u Libiji ovoj vladi doneti najveći iznos novca od jednog posla.

DRAGAN ŠUTANOVAC: Ne govori se o jednom poslu, već o ukupnoj mogućnosti saradnje. Ako bude realizacija izgradnje vojne bolnice po ugledu na naš VMA, to će biti strateški posao – izgraditi bolnicu, postaviti sistem koji bi naši stručnjaci održavali. Zato i ne možete reći koja je konačna vrednost tog posla, jer će on trajati u beskonačnost.

Nije nam želja samo da prodamo dobra koja se proizvode u Srbiji već da se otvori prostor za daleko sadržajniju i kvalitetniju saradnju koja podrazumeva i zajedničko učešće u investicijama, u razvoju, eventualno i u proizvodnji, plasmanu na treća tržišta… Na isti način smo razgovarali i u Alžiru, i u Kuvajtu, i u Libiji. Razgovaramo na isti način i sa Turskom i sa Egiptom. Postoji veliko interesovanje. Naša odbrambena industrija 1999. godine je bila potpuno porušena, a danas smo najveći izvoznici od Ankare do Beča, na celom prostoru Jugoistočne Evrope, sa potrebama koje prevazilaze naše proizvodne kapacitete i sa fabrikama koje su gotovo sve uposlene u tri smene.

To znači da su potrebne nove investicije u te fabrike.

Da. Te fabrike još nisu stale na zdravu granu. Zbog zaostavštine iz devedesetih godina one još imaju probleme koji se tiču regulisanja odnosa sa državom, uplaćivanja doprinosa itd. Međutim, te fabrike su u poslednje vreme izvesno jedine koje donose veoma veliki skok našem BDP-u i smanjenju trgovinskog deficita sa inostranstvom. Konkretno, Sloboda Čačak je 2007. imala ugovoren posao vredan nešto više od četiri miliona dolara, a ove godine, do jula, oko 52 miliona dolara. Razgovaramo u okviru Ministarstva na koji način da pomognemo fabrikama da prošire kapacitet i proizvedu robu koja se traži.

Privatizacija nije u opticaju?

Odbrambena industrija nije samo privredna grana. To je pitanje stabilnosti, bezbednosti i odbrane jedne zemlje. Veliki broj zemalja je privatizovao svoje odbrambene industrije i one su se praktično ugasile. Moje mišljenje je da Srbija treba da otvori mogućnost za sve strane investitore koji žele da u Srbiji razvijaju odbrambenu industriju, a, s druge strane, da sve naše državne fabrike, za koje se zalažemo da rade u državnom interesu, ostanu u većinskom vlasništvu države. Duboko sam ubeđen da bi na svaki drugi način u jednom momentu došlo do ugrožavanja odbrambenog sistema zemlje, a mi to ne smemo da dozvolimo.

Pominjali ste uglavnom arapska tržišta, šta je sa drugim kupcima?

Danas Srbija prodaje svoje proizvode bukvalno od Malezije do Kanade i Amerike. Prvi partizan Užice je jedna od najpoznatijih fabrika municije na svetu. Svu svoju proizvodnju trenutno izvozi van granica naše zemlje, od čega veliki deo na američko tržište, pogotovo municije za lovsko i sportsko naoružanje. U poslednje vreme pokušavamo da sa određenim proizvodima Slobode Čačak uđemo u takozvani NATO Kod i da se pojavimo u NATO katalozima po kojima kupuje najveći broj zemalja u svetu. Kada se pojavite u NATO Kodu, imate sigurnu prodaju, jer se podrazumeva da ste u tom standardu. Imamo jednu porudžbinu iz Severne Amerike, ukoliko ona dobije verifikaciju, a nadamo se da hoće, napokon će se jedna fabrika samostalno kodifikovati u NATO standardu. Prvi partizan je već to uradio, ali ne samostalno, već putem posrednika.

Pomenuli ste NATO. Ranije ste rekli da niko nije izradio ozbiljnu studiju o pravim efektima potencijalnog učlanjenja u NATO. Ko bi trebalo da napravi tu studiju?

Tu studiju treba da radi avangardni deo društva, a to je nevladin sektor i instituti. Mi danas radimo u Ministarstvu odbrane u uslovima koji su zadati odlukom parlamenta i to je nesporna stvar, ali me to ne sprečava da kažem da bi Srbiji bilo mnogo lakše ukoliko bi bila u integracijama koje podrazumevaju i bezbednosne i odbrambene integracije. Činjenica je da su sve zemlje finansijski prosperirale učlanjenjem u NATO, kao što je činjenica da je svako udruženje i korist, čast, ali obaveza. Mi moramo da se opredelimo za koji sistem vrednosti želimo da se zalažemo. Postoji šizofrenija na javnoj sceni u kojoj bi građani želeli da budu bliski jednoj zemlji, a da imaju životni standard iz druge zemlje, da odbrana bude iz treće zemlje, školovanje iz četvrte, da se leče kao što se leče u petoj zemlji, ali bojim se da to ne postoji ni u tim zemljama na taj način. Bojim se da svi oni koji misle da možemo da imamo zapadni standard, a da budemo organizovani kao istok, ne razumeju da tako ne može.

Od predstavnika Rusije stižu upozorenja da posmatraju poteze i izjave predstavnika Srbije u vezi sa NATO–om.

To je logično i tome služe ambasade. Lično, veoma pomno pratim šta se dešava između dve bratske i prijateljske zemlje, Rusije i Belorusije, vezano za dug oko gasa. Vidim da i između takvih zemalja, koje su naslonjene jedna na drugu i koje gaje mnogo veću tradiciju prijateljstva nego što gaji Srbija sa Rusijom, postoje problemi koji se rešavaju na veoma ozbiljan način. Samo na taj način, ako političari posmatraju – kao što kaže ambasador Konuzin – možemo imati kompletnu sliku šta se zaista dešava u svetu i da li je prijateljstvo iznad partnerstva, da li je bratstvo uvek u podjednakom interesu jedne i druge strane. To je nešto što nam otvara oči i daje nam signale na koji način treba i mi da se odnosimo.

Ocenili ste da Srbija i Rusija nemaju dobru saradnju u oblasti odbrane i da tu saradnju treba unaprediti. Ima li pomaka na vidiku?

I dalje smatram da saradnja u oblasti odbrane ne prati opštu političku saradnju, što nije slučaj sa drugim zemljama. Sa velikim brojem zemalja mi smo glavni stub saradnje – sa Norveškom, arapskim zemljama, Portugalom, Amerikom… Ono što je dobro – očekujemo u oktobru posetu načelnika Generalštaba ruske vojske, generala Makarova, koji će doći na razgovore sa generalom Miletićem i sa mnom i nadam se da će to otvoriti jednu novu eru odnosa. Mi želimo da gradimo prijateljske i partnerske odnose sa svim zemljama sveta koje Srbiju tretiraju kao partnersku i nema nijednog razloga da Srbija nema čvršću saradnju sa Ruskom Federacijom. Na kraju, imali smo priliku da vidimo na paradi u Moskvi da ruska vojska fenomenalno sarađuje sa jedinicama NATO snaga i da se prvi put na Crvenom trgu pojavila zastava NATO-a koja je, koliko sam razumeo, pozdravljena od ljudi koji su bili tamo prisutni.

Nedavno je sklopljen i Sporazum o vojnoj saradnji Srbije i Hrvatske, što je „Jutarnji list“ nazvao „završetkom rata na ovim prostorima„.

Ne mislim da su vojske krive za ratove. Mislim da su vojske i civili najveće žrtve ratova, a da su loše politike i još gori političari ti koji izazivaju sukobe. Sporazum sa Hrvatskom je, pored toga što omogućava saradnju kao i sa ostalih 17 zemalja sa kojima smo potpisali takve okvirne sporazume u poslednjih nekoliko godina, svakako i signal, ne samo regionu, nego i van granica naše zemlje, da se stvari između Srbije i Hrvatske završavaju na miran, demokratski i civilizovan način i da napokon završavamo s prošlim vremenima u kojima su postojale tenzije. Prijem naše delegacije u Hrvatskoj, odnos oficira koji se prepoznaju iz nekih školskih dana u bivšoj Jugoslaviji, kazuje mi da postoji velika mogućnost saradnje. Duboko sam uveren da će vojske sa područja bivše Jugoslavije sve češće i sve tešnje sarađivati. Verujem da će im, ukoliko se nađu negde u zajedničkoj mirovnoj misiji, biti mnogo lakše da se sporazumeju i sarađuju nego sa drugim vojskama.

Da li je moguća realizacija plana profesionalizacije vojske, s obzirom na krizu?

Kriza dramatično ugrožava proces profesionalizacije vojske. Profesionalizacija nije samo reforma oružanih snaga, to je reforma društva i to je verovatno, u poslednjih više desetina godina, jedina ireverzibina reforma u našem društvu. Danas je interesovanje za vojsku fascinantno. Postoji paradoks da ministar odbrane, čak i predsednik Republike, dobijaju pisma mladih ljudi koji žele da služe vojsku. U junskoj klasi opet je odziv bio preko 90 odsto, što ukazuje da vojska dobija status u društvu kakav je neophodan. Vojska nije samo element stabilnosti i odbrane, vojska je jedan od najjačih diplomatskih aduta koje imaju sve zemlje sveta, a pokazalo se i jedan od najznačajnijih privrednih aduta koje ima naša zemlja.

Kakvo je interesovanje za ulazak u profesionalnu vojsku?

Na 4000 mesta prijavilo se preko 13.000 kandidata, od čega je oko 13 odsto žena. Neko će reći da mladi ljudi nemaju alternativu. Mladi ljudi nisu imali alternativu ni krajem devedesetih godina i početkom dvehiljaditih, pa se nisu prijavljivali za vojni poziv. Ako kažemo da se 2006. godine javio 21 kandidat za Vojnu akademiju, a ove godine 1259, teško da je to samo zbog sigurnog posla. Posle dugog niza godina, na Vojnu akademiju će se upisati veći broj pripadnika manjina u Srbiji. Pored Mađara, koji su tradicionalno prisutni, imaćemo i Roma i Bošnjaka, i Goranca i čak jednog momka koji ima sirijsko-kuvajtsko poreklo. Pravimo multietničnost na Vojnoj akademiji, što mislim da je veoma visok kvalitet.

Novi kvalitet je i verska služba.

Nakon 70 godina, na osnovu novog zakona o vojsci, uvodi se verska služba u vojsci. To je duga tradicija vojske Srbije, ali i tekovina modernih vojski sveta koje imaju takozvane kapelane u okviru svog sastava. Od američke vojske pa do gotovo svih vojski NATO-a i na istoku, verska služba nikad nije ni ukidana. Postoji potreba da sa vojskom, pogotovu u najtežim momentima, bude duhovnik koji može da pomogne u rešavanju unutrašnjih, duhovnih problema vojnika. Biće to sveštenici različitih veroispovesti – i hrišćanske, pravoslavne i katoličke, i muslimanske i jevrejske. Mislim da će to doprineti stabilizaciji i još boljem duhu unutar vojske.

U avgustu bi trebalo da počne izgradnja stanova na prostoru kasarne 4. jul. Koliko će pripasti Vojsci?

Ovo je prvi ugovor po kome Vojska dobija preko 20 odsto izgrađene površine na kojoj je korisnik zemljišta. Najviše smo dobijali 12-13 odsto. Imaćemo preko 55.000 kvadratnih metara stambenog prostora na prostoru kasarne 4. juli, ali ćemo u određenoj vrednosti novca uzeti stanove i širom Srbije. Ne vrede nekretnine u celoj Srbiji kao u Beogradu, niti možemo da angažujemo građevinsku industriju na prostorima gde ne mogu da prodaju stanove kao u Beogradu. To je jedan od načina rešavanja stambenog pitanja. Drugi je putem subvencionisanih kredita za pripadnike vojske i treći način je putem davanja bespovratnog kredita penzionerima, a tako ćemo ove godine rešiti problem oko 500 penzionera. Moje mišljenje je da ćemo u toku ove godine rešiti oko 1000 stambenih pitanja. Ako znamo da u sistem godišnje „ulazi“ oko 350 ljudi, znači da u jednoj godini rešavamo praktično probleme onih koji dođu za tri godine.

Šta će biti sa domovima Vojske širom Srbije?

Najveći deo domova Vojske su neperspektivni i nudimo ih na tržištu. Dogovaramo se sa lokalnim samoupravama. To smo uradili u Šapcu, trenutno pripremamo u Valjevu, Prokuplju, Leskovcu, Kragujevcu…

Kakva je sudbina Generalštaba?

Generalštab je „porodično blago“ Ministarstva odbrane Srbije. Svakako nam nije želja da ga prodamo, pogotovo kad su nekretnine na najnižoj ceni poslednjih decenija. Mislimo da bi najkvalitetniji dogovor mogli da napravimo ako bismo ponudili nekome da nam na našem zemljištu izgradi određenu kvadraturu u vrednosti procenjenoj porušenog Generalštaba, kakav je sad. Tako bismo dobili novu modernu zgradu bez investiranja iz budžeta. Praktično bismo se samo izmestili na bolju lokaciju. Nema nikakve logike da vojska bude u centru grada, to nigde u svetu nema.

Demokratsku stranku očekuju unutarstranački izbori. Bojan Pajtić je već najavio kandidaturu za potpredsednika. A vi?

Ukoliko me opštinski odbori kandiduju, svakako ću prihvatiti kandidaturu. Mislim da odgovoran političar koji je na vlasti mora da pokaže šta je uradio u periodu kada je vršio vlast. Sada možemo na praktičnim osnovama da se takmičimo i vidimo ko je šta uradio i ko je ispunio očekivanja stranke. Lično, funkcija potpredsednika mi je najdraža funkcija. Vladi ima 25 članova, ali samo jedan je potpredsednik DS-a, član vlade.