Nekada davno, dok je radila u pasoškoj kontroli beogradskog Aerodroma „Nikola Tesla“, drugarica mi se redovno žalila kako češće ima priliku da kaže putnicima „Vraaatite se iza žute linije“ nego „Dobar dan“. Kada sam pokušala da ih opravdam sa „verovatno ne znaju čemu služi ta linija“, žustro mi je odgovorila: „Trebalo je da ih vidiš u Cirihu. Tamo svi znaju šta je žuta linija.“ Ako je to bar donekle tačno, a sklona sam da poverujem da jeste, onda je to još jedan dokaz da politika „udaranja po džepu“ daje rezultate.
Znam za bezbroj legendi/priča o tome šta se dešavalo građanima Evropske unije (onima koji su se iselili sa ovih prostora – otud i znam) kada ih uhvate da bacaju đubre van kante, do besvesti puštaju glasnu muziku, pokušavaju da zastakle terasu u zgradi ili ne daj bože pokušaju da grade nešto bez dozvole. Najviše mi se dopada onaj deo priče kada taj što baca smeće po šumarcima čuje zvono na vratima, pa kad ih otvori, komunalna policija mu svo ono njegovo đubre saspe u hodnik.
Neko iz moje zgrade je prošle nedelje ispraznio kesu od usisivača sa prozora. U stanu iznad mene majstori su montirali klimu a iza njih je ostala (evo već tri nedelje) sva sila raznog otpada. Da ne pominjem da celo prizemlje svakodnevno pušta Cecu i Jecu tako da moraju to isto da slušaju i oni na trećem spratu. Kad izlazim iz stana, prvo što vidim su otvorena komšijska vrata i osobu sa daljinskim, čujem ono što osoba gleda na TV-u i mirišem ono što je kuvala za ručak.
Više puta sam u nedostatku samokontrole ljudima na ulici održala bukvicu o bacanju papira po trotoaru i đubreta sa terase i o neskupljanju izmeta njihovih pasa. Već dve godine se radujem najavama o povratku komunalne policije u Beograd, koju smo imali pre više od dva veka. Iako se ta priča odužila, policajci su sada na obuci, a imaju i direktorku koja, na radost Beograđana, već ima iskustva u ovoj oblasti. Kao nekadašnja gradska sekretarka za inspekcijske poslove, Gorjana Obrenović je uklanjala kioske, „jurila“ prodavce po Bulevaru, sklanjala raspadnute splavove i đubre oko kineskog tržnog centra na Novom Beogradu. Sada najavljuje da će komunalni policajci biti dobar komšija „koji ume da podvikne kada primeti neregularnosti“. Baš ono što nam treba.
Dakle, od početka novembra, 110 komunalnih policajaca (a kasnije 350) kažnjavaće one koji bacaju opuške, žvake i papir na ulicu, prave buku, bave se uličnom preprodajom i divljom gradnjom ili se bahato parkiraju. U takvim situacijama komunalni policajci mogu da reaguju upozorenjem, naređenjem, privremenim oduzimanjem predmeta, mogu da legitimišu, pišu mandatne kazne, privode sudiji za prekršaje ili čak upotrebe fizičku silu. Druga bitna oblast njihovog delovanja jeste da pomažu građanima i drugim službama – policiji, vatrogascima i slično. Sve „akcije“ će snimati kamerom, jer se očekuje otpor i negodovanje građana.
Evo kako je sve to u jednom intervjuu objasnila Gorjana Obrenović, koja prve rezultate rada očekuje posle pola godine: „Komunalna policija ne može da šeta gradom i traži nekoga ko će baciti papir, pikavac, žvaku ili nešto drugo. Prioriteti u gradu su rešavanje problema ulične preprodaje, parkiranje, sređivanje pijaca i haosa oko njih, bespravne gradnje… Kažnjavaće se i kada neko baci žvaku na ulici, papir, kad trese pepeljaru iz kola, kad baca kartonske kutije, kontrolisaće se i nivo buke na splavovima i u restoranima… Komunalni policajci će nositi uniformu na kojoj će pisati prezime, a imaće i pištaljku, palice, lisice i pendrek. Neće nositi oružje. Šta će oružje policajcu da bi uveo komunalni red?“
Propisane kazne su, ako se ja pitam, niske: mandatne kazne za fizička lica su 2500, a za pravna 10.000 dinara, dok prekršajne kazne iznose 25.000 dinara za fizička, pa do pola miliona dinara za pravna lica. Ko ometa ili sprečava komunalnog policajca u obavljanju posla biće kažnjen novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara.
Očigledno je da budući komunalni policajci-supermeni, kako ih ja zamišljam (mada čujem da mnogi poznaju borilačke veštine), neće baš dolaziti kod mojih komšija da ih nauče pameti (jedan policajac ide na 5000 građana), ali verujem da ćemo svi biti zadovoljni ako se ostvari makar osnovna želja čitave ove službe – da se stvori „svest kod ljudi da komunalni red u ovom dvomilionskom gradu mora da postoji“.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
