Prošlog proleća boravila sam u luksuznom hotelu jedne svetske metropole. Kada sam ušla u lift, pogled mi se zaustavio na dugmićima sa brojevima spratova. Naime, bile su dve table, jedna postavljena visoko i druga nešto niže. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da bi ljudi u invalidskim kolicima teško dohvatili dugmiće za više spratove, da ne postoji niža tabla.
Ne znam da li me je više porazilo što nikada nisam razmišljala o tom sveprisutnom problemu ljudi sa invaliditetom ili što sam se, po ko zna koji put, suočila sa saznanjem koliko je našim sugrađanima sa bilo kojim zdravstvenim nedostatkom život dodatno otežan.
U Evropi je 2010. godina proglašena godinom borbe protiv siromaštva i socijalne isključenosti. Ove godine se pojačava rad na inkluziji u osnovnim školama i vrtićima, gde će deca sa smetnjama u razvoju biti upisana u redovna odeljenja. U okviru Nacionalne službe za zapošljavanje otvoren je Centar koji ima za cilj da pomogne boljem položaju osoba sa invaliditetom na tržištu rada. Nešto se pokreće.
Svi smo zadivljeni kada pročitamo da se Danijela Jovanović, koja nema ni šake ni stopala, popela na najviši planinski vrh u Evropi, ili kada Jasmin Bambur, u invalidskim kolicima, skija i učestvuje na zimskim Paraolimpijskim igrama, a potom pobedi u superveleslalomu na Otvorenom prvenstvu SAD.
Takođe, stalno se ponavlja kako je neophodno podići svest ljudi, da bi (su)život svih nas bio mirniji i kvalitetniji. Nemam šta da prigovorim, naprotiv. Međutim, baš kao kada je u pitanju ona tabla za lift, ponekad se u silnoj priči oko svesti i stava zaboravi da svakodnevni život podrazumeva i ulazak u autobus, zgradu fakulteta, nalaženje parking mesta, odlazak u prodavnicu, sud, poštu, pozorište, banku, javni toalet i dom zdravlja. I dok je u Beogradu i većim gradovima Srbije napredak ipak uočljiv, u nekim drugim delovima zemlje on je zaista nedovoljan. U Srbiji, prema procenama koje su se pojavile u medijima, samo pet odsto stomatoloških ordinacija ima pristup za slabo pokretne i osobe sa invaliditetom.
Kada neko ode u inostranstvo često se začudi koliko na ulicama vidi ljudi sa fizičkim nedostacima, u invalidskim kolicima. Kada prošetamo našim gradovima, reklo bi se da je ovde broj ljudi sa nekom vrstom invaliditeta zanemarljivo mali. Prema zvaničnim podacima, međutim, i te kako je velik. Šta to znači? Znači da je njima onemogućeno da se normalno kreću, prelaze ulicu, koriste gradski prevoz, odlaze na predavanja koja se održavaju na drugom spratu fakulteta koji, eto, nema lift. Jednostavno, većina njih sedi u svojim kućama jer nema izbora. I zato su oni za ogroman broj ljudi nevidljivi, pa se ne opterećuju razmišljanjima o pristupnim rampama ili previsokim ivičnjacima. Ne postoji zvaničan podatak o broju ljudi sa invaliditetom u Srbiji. Prema nekim procenama, ukupno ima između 700.000 i 800.000 ljudi sa fizičkom, senzornom (osobe oštećenog vida i sluha) ili nekom vrstom teškoća u učenju, što je deset odsto ukupne populacije.
Tamo, u razvijenim zemljama Evropske unije, javni prevoz je dobro regulisan. Autobusi se nagnu u stranu da bi osoba koja je u kolicima mogla sama da uđe, a unutar vozila javnog saobraćaja odvojen je prostor za dvoje, troje invalidskih kolica. Konačno, glasovno se najavljuje svaka stanica tako da oni koji ne vide mogu da znaju gde su. Na uskim ekranima ispisuju se imena stanica, da bi oni koji ne čuju mogli da znaju gde sa izađu. Tonski zapis koji govori koja je stanica na redu, kao i njeno ispisivanje, verujem da nisu ni skupi za gradske vlasti. Važno je da ljudi sa invaliditetom mogu sami da se kreću, što život sigurno čini dostojanstvenijim i kvalitetnijim.
Iz Nacionalne službe za zapošljavanje kažu da postoji nedovoljan broj visokoobrazovanih ljudi sa invaliditetom, što im znatno otežava nalaženje radnog mesta. Sigurna sam da je tako. Kada ne možeš sam da pređeš ulicu, kada nemaš ni glasački listić na Brajevom pismu, kada imaš teškoće da pronađeš zubara i da se popneš na predavanje, mora da je zaista užasno teško pronaći u sebi motivaciju i snagu da završiš fakultet, kada znaš da ćeš se kada se zaposliš, svaki dan suočavati sa tuđim predrasudama. Što drugim rečima znači, mnogo toga treba i mora da se menja.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
