Zakon između mišića i mozga

Ako je suditi po prvim reakcijama na najavu još jednog pokušaja održavanja Parade ponosa u Beogradu, u Srbiji se malo toga promenilo u poslednjih godinu dana. Baš kao i prošle godine, desničarske grupe i dalje su inventivne, a domaći političari i dalje neodlučni i nedorečeni. No, za razliku od političara – koji su opet deklarativno za, mada „nisu pristalice“ – desničari su ipak napredovali. Umesto prošle godine viđenih parola o svetosti porodice, ovaj put došli su do neverovatnog zaključka o povezanosti LGBT grupa sa nacizmom.

Organizacija „SNP Naši 1389“ optužila je organizatore Parade ponosa da su za polaznu tačku šetnje 10. oktobra namerno izabrali park Manjež jer centralnim delom tog parka navodno dominira kukasti krst. Uz saopštenje medijima, poslati su i snimci na kojima se vidi da su staze u parku zaista malo čudno „složene“ i da sve to zaista nalikuje na „svastiku“, a navodi se i kako je „nacizam bio neraskidivo povezan sa stvaranjem takozvanog gej pokreta“. Imajući u vidu da su nacisti nemilice ubijali ljude homoseksualne orijentacije, teško da će se na ovu „udicu“ upecati bilo ko iole pismen, ali je s druge strane jasno da domaći desničari i ne računaju na pismene. Kao i prethodne godine, njihova ciljna grupa su oni kod kojih su bicepsi razrađeniji od moždanih ćelija, a kojih u Srbiji ima više nego što bi trebalo. Sve je dakle isto kao i ranije, samo je pitanje da li će političari koji su najavili učešće u Paradi i oni koji su je podržali, ovaj put ostati pri svojoj odluci ili će je u zadnji čas preinačiti – brukajući tako i sebe i zemlju u kojoj nikako da se održi manifestacija koja je u drugim delovima sveta postala već uobičajena stvar.

(R)EVOLUCIJA: Kad god je Srbija u nečemu među najgorim „đacima“, rado se pominju poređenja sa zapadnim svetom – koji je od nas, eto, napredniji, pa se tamo sve dogodi ranije, ili sa istočnoevropskim državama – koje su nam u nekim oblastima bliskije. U ovom slučaju, međutim, Srbija je toliko loša da je malo onih s kojima bi uopšte mogla da se uporedi: pored naše države, na spisku onih u kojima nikada nije bilo povorke ponose nalaze se još samo Litvanija, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Albanija. Sve ostale evropske zemlje prebolele su dečije bolesti i posle silnih incidenata, sukoba sa desničarima i političkih previranja, postale mesta na kojima se ljudi LGBT orijentacije i svako ko želi da im se pridruži slobodno okupljaju na proslavi svojih ljudskih prava.

U tom smislu, nema neke velike razlike između zemalja s jakom crkvom i onih malo liberalnijih. Poljske LGBT organizacije, recimo, imale su problema prilikom prva dva pokušaja: 2004. i 2005. godine, najavljenu povorku zabranile su gradske vlasti, ali je ona ipak održana. Isto se dogodilo i 2006, kada je povorka ne samo zabranjena, već i silom sprečena, dok su tamošnji političari svojim izjavama i sami unosili napetost i doprinosili netoleranciji. Međutim, tada se umešala Evropa. U martu 2007, Evropski sud za ljudska prava proglasio je zabranu iz 2005. kršenjem Evropske konvencije o ljudskim pravima, što je indirektno značilo da su vlasti ubuduće obavezne da osiguraju bezbednost povorke. Zahvaljujući tome, varšavski Gej prajd kasnije je okupljao sve više učesnika – ove godine bilo ih je više od osam hiljada. Pravoslavni Bugari, ispostavilo se, isto su tako konzervativni, ali i (uz malo „gurke“) prilagodljivi. Iako je u Bugarskoj homoseksualnost zakonski dekriminalizovana još 1968, tamo se (baš kao i u Srbiji) i dalje smatra problematičnom. Grupu od oko dvesta ljudi koji su se 2008. okupili na prvoj Povorci ponosa opkolila je i napala grupa skinhedsa, ali je policija sprečila veće incidente i uhapsila čak 88 desničara. Već iduće godine, povorka je održana bez ikakvih problema, da bi ove godine okupila osamsto učesnika.

AGRESIJA: Događaji slični beogradskim pratili su evoluciju Povorke ponosa u Rumuniji. Posle pokušaja 2006, koji je završen nasiljem, pravi izazov policiji priredili su 9. juna 2007. kako desničari tako i LGBT aktivisti. Tog dana, naime, održana su tri nezavisna okupljanja: najpre se okupilo trista desničara, a kasnije su održane dve paralelne gej povorke – jedna protiv diskriminacije i za odobravanje istopolnih brakova, a druga bez nekog posebnog zahteva. Pet stotina učesnika prve povorke čuvalo je čak sedam stotina policajaca, što desničare nije sprečilo da bacaju kamenje u masu. Čitava stvar završena je suzavcem. Istovremeno, četiristo okupljenih u drugoj povorci bili su zaštićeni policijskom barikadom koja je podrazumevala čak i oklopna vozila – učesnici su uprkos tome bili gađani jajima, paradajzom i smećem, da bi na kraju bilo više od sto uhapšenih. Ukupno petorica desničara osuđeni su zbog nasilja, dok je pedesetak osoba novčano kažnjeno zbog izgreda na javnom mestu. Kazne nisu bile previše stroge, ali je već iduće godine u Bukureštu održana mirna Povorka ponosa – za svaki slučaj, učesnike je ovaj put čuvalo čak hiljadu i dvesta policajaca. Podjednako nasilno bilo je i kod komšija Mađara. Tokom Povorke ponosa 2007, dve hiljade učesnika presrela je grupa od nekoliko stotina desničara koji su na njih bacali dimne bombe, flaše, jaja i kese napunjene peskom. Iduće godine, policija je metalnim ogradama pokušala da obezbedi učesnike povorke, ali su tom prilikom stradali i policajci i učesnici: jedan policajac je zapaljen, dvojica su teže povređena, a osmoro učesnika zatražilo je lekarsku pomoć.

Iako se u Moldaviji još od 2002. redovno održavaju Povorke ponosa, one obično podrazumevaju visok stepen nasilja. Kada su se učesnici sedme povorke, u maju 2008, autobusom uputili na mesto okupljanja, opkolila ih je grupa neofašista koji su silom otvorili vrata, ušli u vozilo i maltretirali prisutne: između ostalog, prisilili su ih da, pod pretnjom batina, unište propagandni materijal koji su nosili. Ono što ovaj događaj izdvaja od mnogih sličnih jeste činjenica da su policajci stajali na stotinak metara udaljenosti od autobusa i da nisu reagovali ni na koji način.

Rusija je takođe među zemljama u kojima Povorka ponosa i dalje donosi više problema nego radosti i zabave, ali i među onima u kojima se policija ponekad ponaša u najmanju ruku čudno. Kada su 2007. izbili sukobi između LGBT aktivista i nacionalista, uhapšeno je više učesnika povorke nego izgrednika. Kao da ni to nije bilo dosta, mediji i nevladine organizacije preneli su da je jedan od policajaca rekao pritvorenima da „lezbejke nikome ne trebaju“ i da „niko odavde neće izaći“. Konačno, kada su učesnici pušteni, ispred zatvora opet su ih sačekali desničari naoružani jajima i drugim „oružjem“.

KOMŠIJE: Od svih država bivše Jugoslavije, najliberalnije po ovom pitanju svakako su Slovenija i Hrvatska. Ni tamo, međutim, stvari nisu išle baš glatko. Prva povorka ponosa u Ljubljani organizovana je 2001, i to kao reakcija na incident u kojem su dva homoseksualca zamoljena da napuste kafić samo zato što su homoseksualci. Sve potonje povorke imale su direktnu podršku gradonačelnika, ministara unutrašnjih poslova i viđenijih političara, a proticale su uglavnom bez incidenata – izuzetak su povorke 2007. i 2008, kada je nekoliko učesnika fizički napadnuto posle povorke.

Što se Hrvatske tiče, početak je bio više nego težak. Prva povorka održana je 29. juna 2002, a već izjutra tog dana pretučeno je nekoliko viđenijih učesnika. Kako je vreme proticalo, u parku Zrinjevcu, gde je bilo zakazano okupljanje, bilo je sve više nacionalista, koji su učesnicima poručivali da „idu u Srbiju“ i da je „pederčinama mjesto u logorima“. Jake policijske snage nisu sprečile desničare da bace dimnu bombu među učesnike, što je značilo i kraj skupa. Međutim, to je i bila strategija napadača: kada su učesnici počeli da se razilaze, postali su idealna meta za pojedinačne napade. Konačno, bilans tog dana bilo je dvadesetak povređenih, nekoliko upada u prostorije različitih organizacija u Zagrebu, 27 uhapšenih. Sledeće povorke podrazumevale su malo fizičkog, malo verbalnog nasilja, mnogo policijskih snaga i, ono što je najvažnije – sve veću podršku političkih lidera i ljudi koji vode Hrvatsku. Sve to dalo je rezultate i danas zagrebački Gej prajd okuplja nekoliko hiljada učesnika koji dolaze iz čitave Evrope i s prostora bivše Jugoslavije. Ove godine, organizatori su se toliko osmelili da su manifestaciju nazvali „Hrvatska to može progutati“, ali ni provokativan naziv ni sam događaj nisu izazvali nikakve nasilne akcije ili proteste.

No, za Hrvate je lako. Baš kao i za sve one koji su svoje probleme s homofobijom i srednjovekovnim poimanjem seksa i života razrešili pre više decenija ili (u najgorem slučaju) pre nekoliko godina. Srbija, po svemu sudeći, ne spada u tu grupu. Njoj je, kao i u drugim situacijama, preostalo samo da na silu guta. Umesto da se opusti i uživa u onome što će, ukoliko želi da bude deo civilizovanog sveta, svejedno morati da uradi.

Foto: Reuters