Oni bi da popuju

Troje nestručnih ljudi, podstaknuto od Ministarstva kulture i domaćih medijskih analitičara i „stručnjaka“, napisalo je više desetina strana teksta s pretencioznim naslovom „Medijska studija“, a koji bi trebalo da bude osnova za izradu Strategije razvoja medija u Srbiji. Predstavljen je kao dokument Evropske unije, što bi (misle!) trebalo unapred da začepi usta svim potencijalnim kritičarima, iako već na drugoj strani tog spisa piše da je delo trojice konsultanata i da ni u čemu ne odražava stavove Evropske komisije. Upravni odbor Asocijacije medija (poslovnog udruženja izdavača) jednoglasno je zaključio da je taj dokument nestručan i da ne može biti osnova za izradu bilo kakve strategije, te da neće učestvovati u javnoj raspravi o njemu.

Organizatori pompeznih okruglih stolova sa ministrom i ambasadorima rešili su da posao privedu kraju i bez najvećih izdavača u Srbiji („Politika“, „Večernje novosti“, „Ringer“, „Vreme“, Kolor pres, Adria Media, „Ekonomist“, ABC Srbija, „Pres“, „Dnevnik“…), pa me funkcija predsednika Upravnog odbora naterala da se i javno kritički osvrnem na ovaj dokument.

Kao primeri najbolje evropske prakse poslužila su im rešenja iz Danske, nešto malo iz Austrije i kao maska pridodata je i Nemačka. Cilj je bio da se Srbija predstavi kao „zemlja lokalnih medija“ i da se po uzoru na Dansku preporuči osnivanje 10 do 15 regionalnih javnih servisa, te da Ministarstvo kulture osmisli adekvatnu pomoć za lokalne štampane medije. Svako ko se u Srbiji više od godinu dana ozbiljnije bavio medijima zna da nikad nismo imali više od dva–tri dobra lokalna štampana medija i još manje solidnih lokalnih i regionalnih TV stanica. Sve ove javne servise vezali bi na RTS, povećali bi pretplatu i prikačili je za strujni račun, s tendencijom da naplate 100 odsto pretplate. Uz to bi imali i komercijalne prihode od oglašavanja.

Stručne analize poslovanja javnih servisa, nacionalnih komercijalnih emitera, kvalitet programa velikih, ali i lokalnih „tarot“ televizija u ovom spisu nema. Ima samo preporuka i rešenja, pa se kao dobra evropska praksa navodi da javni servisi sa nezavisnim programom mogu da imaju i delove koji se finansiraju od oglašavanja. Glavni adut domaćih i stranih „stručnjaka“ je Evropska konvencija o prekograničnoj televiziji koja je, inače, zbog mnogo manjkavosti trenutno na reviziji. Zapadaju u zamku pa čak citiraju i druge evropske dokumente koji kažu da su javni servisi pod pritiskom političkih i ekonomskih interesnih grupa.

Stav Asocijacije medija je jasan: javni servis bi trebalo da se finansira isključivo iz pretplate, a komercijalni emiteri ne bi smeli da imaju više vremena za oglašavanje od dosadašnjeg.

Nema u studiji ni analize svih zakona vezanih za poslovanje elektronskih i štampanih medija, kao ni analize rada regulatornih tela. Da ta tela rade nezavisno, većina lokalnih i regionalnih stanica bila bi odavno zatvorena, a i opstanak nekih nacionalnih emitera bi bio doveden u pitanje, što zbog kršenja važećih zakona, što zbog nepostojanja zakonom propisane obaveze o proizvodnji sopstvenog programa.

Dovoljno je reći da Republičku radiodifuznu agenciju (RRA) ne zanima ko trenutno gazduje, kupuje i preprodaje nacionalne frekvencije koje je na osnovu programskih i drugih kriterijuma podelila pre nekoliko godina. Šta reći o besramnom kršenju zakona o oglašavanju i činjenici da je RRA tek na pritisak Asocijacije medija podnela 25 prekršajnih prijava protiv svih nacionalnih TV emitera. Sudovi u tranziciji ih razmatraju već osam meseci bez ijednog rešenja, a prekršaji se samo množe.

Nacionalni izdavači (koje kao predsednik UO-a Asocijacije medija predstavljam) nisu ni spomenuti. Govori se samo o Savetu za štampu, a ne bi trebalo ni da ga spomenu. Dovoljno bi bilo reći: Ko je Ministarstvu kulture, konsultantima i medijskim stručnjacima dao za pravo da uopšte analiziraju i preporučuju modele za samoregulatorno telo novinara i izdavača. Tek kad su iz radne grupe za osnivanje Saveta za štampu isključeni svi iz vlasti, raznih organizacija – izdavači i novinarska udruženja, uz pomoć kolega iz Norveške, uspeli su da formiraju i Savet i njegovu Komisiju za žalbe. Savet je nezavisno samoregulatorno telo sa nezavisnim (u budućnosti sopstvenim) izvorima finansiranja, ili ga neće biti. U ime Asocijacije medija sve dušebrižnike za rad Saveta molim da se drže što dalje od njega.

Ovo je moje prvo i poslednje javno oglašavanje o Medijskoj studiji i nameri da se umnože javni servisi u Srbiji. Asocijacija medija je, kao što je već i obavestila sve učesnike ovog projekta, spremna da učestvuje u izradi Strategije razvoja medija u Srbiji, ali na osnovu pravih i sveobuhvatnih analiza i valjanih dokumenata. Ne sporimo pravo ostalim medijima i asocijacijma da nastave ovaj proces i napišu Strategiju, ali će ona za izdavače biti neobavezujući dokument. Preživeli smo i lošije strategije, još gore zakone i naopake prakse.