Sremski jataci

Polovinom 2005. godine operativci Bezbednosno-informativne agencije i Vojnobezbednosne agencije priznali su ono što su čelnici Haškog tribunala ponavljali godinama: da se Ratko Mladić skriva u Srbiji, i da niko pre toga nije ozbiljno ni pokušao da ga uhapsi. Jesu ga, doduše, sa velikom mukom isterali iz vojnog objekta Krčmari kod Valjeva 1. juna 2002, ali umesto da se, sa zavežljajem na leđima, uputi put rodnih Božanovića, Mladić je zapucao u „opel kadetu“ do kasarne Gardijske brigade na Topčideru, a onda, lagano, „jugo floridom“, put Bežanijske kose gde je proveo narednih mesec dana.

To bi se skretanje sa puta prema Kalinoviku ka Beogradu, koji mu je prethodnih godina ukazivao puno gostoprimstvo uprkos optužnici za najteže zločine i genocid, nekako zabašurilo, da ovaj haški begunac nije nastavio da se baškari po novobeogradskim blokovima. A negde tu su ga, prateći tragove njegovih bivših saboraca, otkrile civilna i vojna služba bezbednosti, s tim što je BIA znala nešto više od onoga što nije htela, ili mogla da vidi VBA: da se, na primer, na kauču u Upravi za ljudske resurse pri Generalštabu Vojske SCG zaposleni ispovedaju psihologu Nadi Tolimir, rođenoj ženi Zdravka Tolimira, starog Mladićevog bezbednjaka, koji je bio dugo u bekstvu zbog optužnice za zločine koji su počinjeni nakon pada Srebrenice; da u Upravi za bezbednost Generalštaba radi troje ljudi koji su u dosluhu sa Mladićevim pomagačima, a da sličan hobi upražnjava i jedna od sekretarica u Ministarstvu odbrane koja, po prirodi stvari, čuje na radnom mestu i ono što baš ne bi trebalo čuti.

Ti ljudi su ubrzo uklonjeni, ali to, kako kažu izvori „Vremena“, nije umanjilo sve vidljivije nepoverenje koje se razbuktalo između čelnika VBA Svetka Kovača i BIA Radeta Bulatovića, koji tih meseci nisu mogli da gledaju jedan drugog. Bulatović je stalno sumnjičio vojsku da skriva Mladića, što je tokom potraga dobijalo groteskne razmere, tako da se dešavalo da su operativci ove dve službe legitimisali jedni druge tokom pojedinih akcija, držeći pritom ruke na poklopcima futrola heklera koji su im se klatili na opasačima. Jedna od najopsežnijih akcija sprovedena je u to vreme kod vojnog magacina u Bubanj Potoku, jer je dobijena informacija da se bivši komandant vojske bosanskih Srba skriva u jednoj kućici u šumi. A tamo su, nakon upada, specijalci zatekli nekog starog zastavnika na koga behu već odavno svi zaboravili. Nakon niza neprijatnih scena Kovač i Bulatović sastali su se 18. decembra 2005. i svečano obećali policijskom i vojnom vrhu da će zajedno, bez surevnjivosti, raditi na tome da otpreme Mladića put Sheveningena.

Prethodno su operativci VBA stupili u kontakt sa nekadašnjim šefom Biroa Vojske RS u Beogradu Jovom Đogom, i jasno mu stavili do znanja da im je poznata njegova uloga u nalaženju stanova u kojima se Mladić krio po Novom Beogradu. Slična poruka diskretno je upućena ostalim jatacima, ali je njen eho stigao i do samog Ratka Mladića, koji je na brzinu potrpao stvari u staru vojničku torbu, i zauvek zalupio vrata stana u Jurija Gagarina 118, negde poslednjih dana decembra 2005.

I dok su čelnici VBA čekali da čuju od ljudi na terenu da li je Mladić izabrao „opel“ ili „floridu“, ne bi li na osnovu toga zaključili koliko se daleko zaputio, na programu državne televizije saznali su 27. januara da je uhapšen Jovo Đogo, upravo onaj koga su pokušavali da ubede da im bar kaže na kojoj strani „Halo oglasa“ će se naći stan sa sledećom Mladićevom adresom. Kada su Svetka Kovača pozvali iz Ministarstva odbrane i pitali o čemu je reč, on je samo slegnuo ramenima. Slično je reagovao i nešto kasnije kada je šef BIA Rade Bulatović prvi put na jednom od sastanaka tima koji je koordinisao potrage za haškim beguncima nagovestio da zna gde se skriva Ratko Mladić.

„Rade Bulatović je krajem februara i početkom marta 2006. više puta vrlo jasno rekao da je Ratko Mladić opkoljen, i da će biti uhvaćen za dan ili dva“, kaže izvor „Vremena“ koji je prisustvovao ovim sastancima. Bilo je to u trenutku kada su državni čelnici stranim diplomatama koje su dolazile u Srbiju otvoreno govorili da su u toku pregovori o Mladićevoj predaji.

A pregovaralo se, kako saznajemo, sa penzionisanim potpukovnikom Vojske Srbije Stankom Ristićem, pitomcem Vazduhoplovne akademije u Zadru, koji je kao pilot helikoptera obleteo većinu ratišta bivše Jugoslavije, od Slovenije i Hrvatske, do Bosne i Kosova. Jedni su ga viđali tokom opsade Vukovara u Negoslavcima, drugi u blizini Knina, sam je priznao da je službovao u Hercegovačkom i Sarajevsko-romanijskom korpusu, a pred društvom u kafani se redovno hvalio kako je sa Miloradom Ulemekom, glavom i bradom, učestvovao u akcijama na Kosovu. Tada, doduše, Ristić nije posebno isticao svoje švalerske sposobnosti, niti je govorio da je strastven igrač preferansa, jer je valjalo sačuvati nešto lepih reči o sebi i za neku drugu priliku, koja mu se ukazala kada je sredinom aprila 2006. uhapšen zbog sumnje da je plaćao kiriju za stanove u kojima se skrivao Ratko Mladić. To hapšenje je tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević nazvao u prošlom broju „Vremena“ katastrofalnim potezom šefa BIA Radeta Bulatović, koji je omogućio Mladiću da pobegne.

Prethodno je Ristić, samom Bulatoviću, koji nije imao običaj da traći vreme baš svakoga u Institutu za bezbednost na Banjici, rekao da može da ih odvede do Ratka Mladića. Naš izvor iz Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom kaže da je Mladić bio lociran u „blizini jednog mesta u Sremu“, po svemu sudeći Erdeviku, gde se, gle slučajnosti, nalazi vikendica Stanka Ristića u selu Ljuba. Oni koji, po prirodi svog posla, znaju nešto više o tome, kažu da su otkrili i lokaciju na koju se Mladić prebacio nakon toga, „opelom“ ili „floridom“, svejedno.

Na padinama Fruške gore Stanko Ristić se naprasno oslobodio svojih kockarskih strasti i sklonosti ka ženama, tako da je vreme provodio, kako sam kaže, čuvajući koze i jariće. Sud će vrlo brzo oceniti da li mu ovi četvoronožci daju čvršći alibi od kompanjona za preferans, s obzirom na to da se suđenje Mladićevim jatacima bliži kraju, mada bi se o ovoj epizodi moglo nešto doznati i od samog Radeta Bulatovića. Bilo je, naravno, pokušaja da se on priupita nešto o tome na svečanosti povodom Dana Bezbednosno-informativne agencije, ali je Bulatović, ostajući dosledan manirima Službe kojom je rukovodio, odbrusio da ne želi da govori o takvim stvarima, i mirno nastavio da ćaska sa svojim društvom. Za neke ozbiljnije razgovore o tome gde se skrivao Ratko Mladić, i zašto ga nije uhapsio, ovaj novopečeni advokat bi morao da upotrebi i nešto od znanja svoje sadašnje profesije.