Partneri i u najtežim vremenima

Dve decenije izlaska „Vremena“ poklapa se i sa skoro 20 godina od osnivanja ćerka-firme kompanije DHL u Srbiji. Za sve to vreme političke i ekonomske tranzicije, vodeća svetska kompanija za logistiku bila je i ostala jedan od važnih partnera našeg nedeljnika. O spremnosti za saradnju sa novim listom u vreme sankcija i poslovanju u Srbiji danas, razgovarali smo sa Darkom Babićem, regionalnim direktorom DHL-a za Zapadni Balkan.

„VREME„: Zbog sankcija devedesetih, poslovanje DHL–a je bilo prilično otežano. Kako ste se onda 1996. upustili u posao distribucije „Vremena“ van granica Srbije?

DARKO BABIĆ: Sve je bilo rizično u to doba. Za nas je veća opasnost bila spolja, da ne kršimo sankcije. Radili smo veoma limitirano u nenormalnim uslovima kada je bilo problem nabaviti i gorivo. Borili smo se da održimo broj zaposlenih, a neke poslali u inostranstvo. Nikada nismo prestajali sa radom, samo smo se borili i istrajavali. Od Komiteta za sankcije Ujedinjenih nacija dobili smo izuzeće za distribuciju dokumenata težine do 340 grama ili 12 unci. U 90 odsto slučajeva naše usluge koristila su fizička lica koja su preko nas slala dokumenta i aplikacije za vize kako bi napustili Srbiju. Samo deset odsto je bilo korporativnih klijenata. U jednom momentu čak smo imali više zaposlenih nego pošiljaka dnevno, ali smo opet ostali na nogama. Tako smo poslovali do potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a kada je ostao samo spoljni zid sankcija, mogli smo da pružamo nesmetano i druge usluge.

Prva ozbiljnija i značajnija saradnja sa „Vremenom“ počela je 1996. godine kada smo se sastali da razmotrimo kako da list distribuiramo u Evropu. Dosetili smo se da postoji modus koji je bio u skladu sa zakonima ovde, a opet i takav da se ne krše sankcije. Tako smo kroz model svetske pošte štampanog materijala izbacili „Vreme“ u Evropu, a manje tiraže smo „dobacili“ i do SAD. Svaki pojedinačni broj smo pakovali, obeležavali i dostavljali na kućnu adresu pretplatnika. Tada smo koristili distributivne mreže drugih pošta u glavnim gradovima Evrope. Tako je vaš nedeljnik u tim izazovnim vremenima dobio internacionalni karakter.

Da li ima slučajeva da je DHL i u drugim državama pod sankcijama radio distribuciju nezavisnih listova?

Ne. Samo je redakcija „Vremena“ bila dovoljno hrabra, a mi dovoljno „suludi“ i odvažni da to zajednički uradimo. Cenili smo što ste hteli da promenite svet oko sebe i objektivno izveštavate. „Vreme“ je i jedini medij koji nam se tada obratio i koji je želeo da u svet pošalje objektivnu sliku o dešavanjima u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Uspeli smo to da realizujemo tako da niko ne nastrada i nije bilo nikakvih pritužbi na naš rad.

Danas je naša saradnja opuštenija, pa pored saradnje na polju marketinga i sponzorisanja tekstova Dušana Radulovića o Formuli 1 (čiji smo globalni generalni sponzor), nastupamo zajedno na tribinama vezanim za razne privredne trendove. Ovih 20 godina je prošlo relativno brzo, mnogo toga se dogodilo, pa mi se čini da je sreća da još uspevamo da se setimo prvih oblika saradnje.

Koliko je DHL porastao za ovih 20 godina u Srbiji?

Mnogo, sad smo „adolescenti“ u doba postpuberteta kao kompanija. Radimo puno i investirali smo 20 miliona evra za dve decenije u srpsko tržište. Da bismo mogli da komuniciramo sa svetom, ulagali smo u oblasti tehnologije, informacione sisteme i obnavljanje flote. Nakon ratova, svake godine smo investirali tako da ostanemo na putu održivog razvoja. Danas imamo 150 stalno zaposlenih i radimo u tri grada direktno (Beograd, Niš i Novi Sad), a sa svojim partnerima i dobavljačima pokrivamo oko 1000 poštanskih kodova. Od 2001. godine imamo i svoj avion, pa pošiljke vazduhom šaljemo na relaciji Beograd–Budimpešta–Lajpcig. Pored kurirske dostave „od vrata do vrata“, primenjujemo najsavremenija logistička rešenja za privredu. To su brojne usluge: od transporta i skladištenja do carinjenja i distribucije u domaćem i međunarodnom saobraćaju. Zbog ekonomske krize prošle godine smo imali pad u poslovanju od tri-četiri odsto, ali ove godine već imamo blagi porast od četiri-pet odsto.

U istoj kompaniji ste prošli put od kurira do regionalnog direktora. Da li je to regularni put u DHL–u?

To je bio moj put. Takvo je bilo vreme i svi smo radili sve. Radio sam i u servisu, u finansijama i prodaji i polako napredovao. Danas nema potrebe da tako radimo, ali to ne znači da neko ko je danas kurir ne može da postane generalni direktor. Ja sam u životu imao realna očekivanja, a u DHL-u napredovanje je uvek izvesno i moguće. Jedino što vrednujemo su trud, rad, zalaganje i talenat. Čovek koji uđe u multinacionalnu kompaniju treba da shvati da u njoj neće ostati večno. Ako smatrate da ste venčani za kompaniju, ona će se pre ili kasnije razvesti od vas. Zato je važno da vreme koje tamo provedete posvetite svojoj edukaciji i širenju vidika, obogaćivanju iskustva kroz kontakte sa različitim kulturama i stvaranje mreža. Odatle možete mnoge pouke da izvučete. Ta širina perspektive je fantastična. Svako treba tu šansu koju pružaju korporacije da iskoristi. U velikim kompanijama tačno se zna kad ko može da napreduje, šta ga čeka na sledećem stepeniku i šta treba da uradi da bi napredovao dalje.

DHL je poznat u svetu i kod nas kao društveno odgovorna kompanija. Šta vam je u fokusu kada je reč o aktivnostima od opšteg dobra?

Društveno odgovorno poslovanje nije floskula kod nas, jer mi zaista tako vodimo biznis. Zacrtali smo da ćemo do 2020. godine biti 30 odsto energetski efikasniji. To znači da ćemo da smanjimo emisije štetnih gasova, ugljen-dioksida i fosfora. Kao globalna kompanija imamo 456 aviona u vlasništvu kao i desetine hiljada dostavnih vozila. Zato smatramo da kao veliki igrač imamo odgovornost prema svetu u kome živimo i odlučili smo da ga sačuvamo za buduće generacije. DHL je prva kompanija koja je uspela da proračuna štetnost koju proizvodi u poslovanju i na osnovu toga je usvojen plan kako da se sačuva energija i smanje emisije štetnih gasova u narednih deset godina. To je izuzetno veliki izazov za kompaniju i očekuje nas veliki investicioni ciklus. Čekamo da vidimo i kakav će biti odgovor naše države i da li ćemo dobiti neke benefite i stimuluse kroz poreski sistem, kao u drugim zemljama u kojima poslujemo. Ima država u kojima smo sto odsto na obnovljivim izvorima energije (Velika Britanija, Austrija, Češka). U Nemačkoj smo na 60 odsto, jer je to velika zemlja, ali do kraja 2011. i tamo ćemo biti potpuno energetski efikasni.

Društveno korporativna odgovornost nije samo briga o ekologiji već podrazumeva širok spektar aktivnosti, od brige o radnicima do lokalne zajednice. U Srbiji je problem dostići to da i naši dobavljači posluju odgovorno, ali mi ćemo se truditi da ih edukujemo i zajedno rastemo. Izračunali smo da smo prošle godine potrošili 1,9 miliona listova papira A4 ili 170 stabala drveća. Zato imamo dogovor sa Šumarskim fakultetom da taj deo koji potrošimo prirodi i vratimo. Tako ćemo da ulepšamo njihovu laboratoriju na otvorenom – „Arboretum“. Trudimo se da pomognemo i deci bez roditelja, pa se naši zaposleni druže sa decom iz dečjih sela u Kraljevu i Sremskoj Kamenici. Trudimo se da pomognemo i mladim talentima, pa od osnivanja sarađujemo sa AJSEK-om (međunarodna organizacija studenata ekonomije i organizacionih nauka). Postali smo njihovi partneri ovde i skoro smo organizovali radionice i predavanja na kojima smo diskutovali o upravljanju, liderstvu i prenosili im svoja znanja. Mnogi od tih studenata rade u DHL-u u Bonu i Briselu, a mi se trudimo da ih edukujemo kroz naš sistem.

Naš napredak i doprinos društvu je u mnogim zemljama vidljiv i merljiv. Želja nam je da to postignemo i ovde, ali ne na način kako se to ovde uglavnom populariše, već kroz sam način vođenja posla. Nama je potrebno više narodnih kuhinja, ali se tako ne rešava problem nezaposlenosti i gladi. Potrebno je sagledati gde smo konkurentni i ljudima obezbediti posao.

Da li smatrate da je ekonomska politika suviše populistička da bi privreda Srbije mogla zdravo da se razvija?

Iskreno, mislim da smo na „aparatima“. Malo se proizvodi i izvozi, mnogo uvozi, a deficit se popunjava na virtuelne načine. To ne donosi boljitak. Razumem napore Vlade da se na razne načine uskladi sa legislativom Evropske unije i vide se dobre namere. Sa druge strane, postoji veliko nestrpljenje ljudi koji su patili 20 godina. Situacija je generalno teška i u takvim uslovima teško je privređivati. Znamo da su presudni izgradnja infrastrukture i ulaganje u proizvodnju kako bismo nešto i izvozili. Međutim, problem je što treba sagledati globalnu sliku sveta i videti gde je tu naše mesto. Teško da ćemo mi biti toliko jeftina radna snaga i ponuditi konkurentne proizvode kao Kina, Meksiko, Brazil i neke druge mnogoljudne zemlje. Zato treba iz korena da promenimo edukativni sistem i stvaramo generacije stručnjaka koji će raditi poslove budućnosti. Ako Masačusetski institut tehnologije priznaje da je 25 odsto gradiva zastarelo već dok studenti stignu do treće godine, možete misliti kakvo je obrazovanje kod nas. Treba videti gde možemo da budemo konkurentni i stvarati kvalifikovanu radnu snagu koja će stalno ulagati u sebe.

Kako ocenjujete sprovođenje „Giljotine propisa„?

To je jako veliki i obiman posao. Ne možete preko noći od nečega što je zapušteno, od njive koja je u korovu, sve da sredite jednim košenjem. U domenu u kome mi poslujemo primećujemo boljitak i zadovoljni smo novim poštanskim i carinskim zakonom. Ipak ćemo kroz Savet stranih investitora i druga poslovna udruženja nastaviti da vodimo dijalog sa Vladom radi poboljšanja poslovne klime u Srbiji.

Da li mislite da je nakon demokratskih promena moglo više da se uradi na ekonomskom razvoju?

Uvek može više. Ono što mene najviše tišti kao građanina je neartikulacija zajedničkog interesa. Mene ne zanima koja je partija na vlasti i kakve se koalicije prave. Važno je da imamo opšti zajednički interes koji će da sprovode sve buduće Vlade. Pojedinac ne može da bude jači od sistema, to smo naučili. Znati koji nam je put je osnova za razvoj. Ako napravite anketu među građanima o zajedničkom interesu, malo ko će biti u stanju da vam jasno odgovori kako Srbija treba da izgleda do 2050. godine. To je veliki problem za našu budućnost.