Danijela Jovanović (42) i Marinko Šokac (43) od pre nekoliko dana žive sami u svom novom stanu, u bulevaru Mihaila Pupina u Novom Beogradu. Kao i drugi ljudi u sličnoj situaciji, sa uzbuđenjem govore o čišćenju i uređivanju stana, raspoređivanju porodičnih fotografija, unošenju kućnih ljubimaca, ali njihova priča je mnogo više od puke činjenice da se dvoje ljudi srećno skućilo u velikom gradu
Do 26. jula 2004. Danijela je živela u Domu za decu i omladinu ometenu u mentalnom razvoju u Sremčici, pored Beograda. Bila je jedna od pet osoba iz Doma koje su se prve uključile u projekat „Stanovanje uz podršku za osobe sa invaliditetom“ (videti okvir) i počela da živi van doma, iz koga je Marinko, u okviru istog projekta, izašao 2006. godine. Do ulaska u stan u kome sada žive, inače jedan od četiri koje je Sekretarijat za socijalnu zaštitu Beograda dao kao podršku projektu, Marinko i Danijela su prešli dug put.
Danijela je poznata javnosti u Srbiji. Iako je rođena bez šaka i stopala, 2007. godine se popela na 5642 metra visok vrh Elbrus na Kavkazu. U Južnoj Americi, na Akonkagvi, pre dve godine nevreme ju je sprečilo da se popne na sam vrh, ali je došla do visine od 6700 metara, kao prva žena sa invaliditetom kojoj je tako nešto uspelo. Pre planinarenja, aktivno se bavila plivanjem (ima medalje sa brojnih takmičenja u zemlji i inostranstvu), stonim tenisom, atletikom. Prošle godina je počela da se bavi biciklizmom, upravo se sprema za odlazak na takmičenje u brzinskoj vožnji u Italiji. Iako trenira svakog dana, Danijela je i radno angažovana u kuhinji restorana jevrejske opštine „Sinagoga“.
Marinko je takođe vredan i uporan. Po izlasku iz Doma, prvo je radio kao pekar, zatim je prao automobile u parking servisu, da bi se izborio za bolje uslove i prešao da radi u HOME centru kao pomoćnik u magacinu. I Marinko voli sport, redovno vežba u teretani, igra stoni tenis, fudbal.
Aktivni su i ostali njihovi prijatelji, korisnici programa, zajedno odlaze u bioskop, pozorište. Na salašu Zeleni osmeh u Makišu, uz pomoć tima Asocijacije za promovisanje inkluzije Srbije (API Srbije), već drugu godinu gaje zelenu salatu i žito. Danijela je i predsednica grupe za samozastupanje osoba sa intelektualnim teškoćama, prve takve u Srbiji. Grupa ima 16 članova, koji se aktivno bore za svoja prava. Neki od njih su uključeni u projekat mobilnog tima podrške, koji radi sa porodicama iz opštine Savski venac koje imaju decu sa intelektualnim teškoćama, vode ih u šetnju, na sportske aktivnosti. Na taj način im pomažu da izađu iz izolacije porodičnog okruženja, ali su sami članovi grupe sigurno najbolji primer kako takve osobe mogu da se bore i pokažu da im je mesto među drugim ljudima, samo kada dobiju priliku za tako nešto.
Među onima koji su odlučili da se pre šest ili sedam godina pridruže projektu i odu iz Doma bilo je mnogo zebnje, većina korisnika Doma tamo je provela gotovo čitav život, ali je želja za promenom bila jača od straha. Danijela i Marinko kažu da su zebnju osetili i kada su pre nekoliko meseci gledali večernji dnevnik Studija B, za koji su im članovi tima API rekli da će čuti lepu vest. Trema se pojavila kada su shvatili da informacija o dodeli stanova od strane grada programu „Stanovanje za podršku“ znači da će moći da žive sami, ali je radost brzo potisnula strah od nove promene. Oboje kažu da im je bilo lepo i dok su živeli sa prijateljima, ali da je sada ipak mnogo drugačije: „Išli smo sa prijateljima iz API da biramo stvari, pa raspoređivali kako nam odgovara, možemo da pravimo planove za svoju budućnost…“ Tokom posete ekipe „Vremena“, u stanu je bio i Danijelin desetogodišnji sestrić. „Sada može i ceo vikend da provede kod tetke“, kaže Danijela s neskrivenim ponosom.
Projekat „Stanovanje uz podršku za osobe sa invaliditetom“ je 2004. godine pokrenulo Društvo za pomoć osobama sa Daunovim sindromom Srbije. U sklopu projekta, 23 osobe sa posebnim potrebama su iz Doma u Sremčici preseljene u pet stanova u Beogradu. Jedan od osnovnih ciljeva projekta bio je da pokaže da osobe sa intelektualnim teškoćama imaju pravo da budu punopravni i aktivni članovi zajednice, da im suživot sa osobama bez teškoća omogućava da potpunije razviju sve svoje potencijale, posebno prijateljstvo i bliske odnose sa okruženjem, što deluje i na toleranciju i prihvatanje razlika u čitavom društvu.
U početku su posebno edukovane domaćice bile sa korisnicima programa 24 sata dnevno, ali već posle nekoliko meseci korisnici su postali skoro potpuno samostalni, naučili su da kuvaju, održavaju prostor u kome žive, planiraju svoje vreme, rešavaju zajedno sve probleme. Pre toga, neki od njih nisu čak nikada bili u prilici da drže novac u rukama. Od aprila 2008, sa realizacijom programa nastavila je Asocijacija za promovisanje inkluzije Srbije. Projekat je dobio podršku Ministarstva rada i socijalne politike, Gradskog sekretarijata za socijalnu zaštitu, čelnih ljudi opština Savski venac, Čukarica, Voždovac. U Srbiji ima preko 150.000 ljudi sa intelektualnim teškoćama. U domovima ih je više od 3000, a stručnjaci iz API Srbije procenjuju da bi mnogi od njih, uz minimalnu podršku, mogli da žive samostalno.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
