Do 26. jula 2004. Danijela je živela u Domu za decu i omladinu ometenu u mentalnom razvoju u Sremčici, pored Beograda. Bila je jedna od pet osoba iz Doma koje su se prve uključile u projekat „Stanovanje uz podršku za osobe sa invaliditetom“ (videti okvir) i počela da živi van doma, iz koga je Marinko, u okviru istog projekta, izašao 2006. godine. Do ulaska u stan u kome sada žive, inače jedan od četiri koje je Sekretarijat za socijalnu zaštitu Beograda dao kao podršku projektu, Marinko i Danijela su prešli dug put.
Danijela je poznata javnosti u Srbiji. Iako je rođena bez šaka i stopala, 2007. godine se popela na 5642 metra visok vrh Elbrus na Kavkazu. U Južnoj Americi, na Akonkagvi, pre dve godine nevreme ju je sprečilo da se popne na sam vrh, ali je došla do visine od 6700 metara, kao prva žena sa invaliditetom kojoj je tako nešto uspelo. Pre planinarenja, aktivno se bavila plivanjem (ima medalje sa brojnih takmičenja u zemlji i inostranstvu), stonim tenisom, atletikom. Prošle godina je počela da se bavi biciklizmom, upravo se sprema za odlazak na takmičenje u brzinskoj vožnji u Italiji. Iako trenira svakog dana, Danijela je i radno angažovana u kuhinji restorana jevrejske opštine „Sinagoga“.
Marinko je takođe vredan i uporan. Po izlasku iz Doma, prvo je radio kao pekar, zatim je prao automobile u parking servisu, da bi se izborio za bolje uslove i prešao da radi u HOME centru kao pomoćnik u magacinu. I Marinko voli sport, redovno vežba u teretani, igra stoni tenis, fudbal.
Aktivni su i ostali njihovi prijatelji, korisnici programa, zajedno odlaze u bioskop, pozorište. Na salašu Zeleni osmeh u Makišu, uz pomoć tima Asocijacije za promovisanje inkluzije Srbije (API Srbije), već drugu godinu gaje zelenu salatu i žito. Danijela je i predsednica grupe za samozastupanje osoba sa intelektualnim teškoćama, prve takve u Srbiji. Grupa ima 16 članova, koji se aktivno bore za svoja prava. Neki od njih su uključeni u projekat mobilnog tima podrške, koji radi sa porodicama iz opštine Savski venac koje imaju decu sa intelektualnim teškoćama, vode ih u šetnju, na sportske aktivnosti. Na taj način im pomažu da izađu iz izolacije porodičnog okruženja, ali su sami članovi grupe sigurno najbolji primer kako takve osobe mogu da se bore i pokažu da im je mesto među drugim ljudima, samo kada dobiju priliku za tako nešto.
Među onima koji su odlučili da se pre šest ili sedam godina pridruže projektu i odu iz Doma bilo je mnogo zebnje, većina korisnika Doma tamo je provela gotovo čitav život, ali je želja za promenom bila jača od straha. Danijela i Marinko kažu da su zebnju osetili i kada su pre nekoliko meseci gledali večernji dnevnik Studija B, za koji su im članovi tima API rekli da će čuti lepu vest. Trema se pojavila kada su shvatili da informacija o dodeli stanova od strane grada programu „Stanovanje za podršku“ znači da će moći da žive sami, ali je radost brzo potisnula strah od nove promene. Oboje kažu da im je bilo lepo i dok su živeli sa prijateljima, ali da je sada ipak mnogo drugačije: „Išli smo sa prijateljima iz API da biramo stvari, pa raspoređivali kako nam odgovara, možemo da pravimo planove za svoju budućnost…“ Tokom posete ekipe „Vremena“, u stanu je bio i Danijelin desetogodišnji sestrić. „Sada može i ceo vikend da provede kod tetke“, kaže Danijela s neskrivenim ponosom.
Projekat „Stanovanje uz podršku za osobe sa invaliditetom“ je 2004. godine pokrenulo Društvo za pomoć osobama sa Daunovim sindromom Srbije. U sklopu projekta, 23 osobe sa posebnim potrebama su iz Doma u Sremčici preseljene u pet stanova u Beogradu. Jedan od osnovnih ciljeva projekta bio je da pokaže da osobe sa intelektualnim teškoćama imaju pravo da budu punopravni i aktivni članovi zajednice, da im suživot sa osobama bez teškoća omogućava da potpunije razviju sve svoje potencijale, posebno prijateljstvo i bliske odnose sa okruženjem, što deluje i na toleranciju i prihvatanje razlika u čitavom društvu.
U početku su posebno edukovane domaćice bile sa korisnicima programa 24 sata dnevno, ali već posle nekoliko meseci korisnici su postali skoro potpuno samostalni, naučili su da kuvaju, održavaju prostor u kome žive, planiraju svoje vreme, rešavaju zajedno sve probleme. Pre toga, neki od njih nisu čak nikada bili u prilici da drže novac u rukama. Od aprila 2008, sa realizacijom programa nastavila je Asocijacija za promovisanje inkluzije Srbije. Projekat je dobio podršku Ministarstva rada i socijalne politike, Gradskog sekretarijata za socijalnu zaštitu, čelnih ljudi opština Savski venac, Čukarica, Voždovac. U Srbiji ima preko 150.000 ljudi sa intelektualnim teškoćama. U domovima ih je više od 3000, a stručnjaci iz API Srbije procenjuju da bi mnogi od njih, uz minimalnu podršku, mogli da žive samostalno.