Prodor u Afriku

Angola je decenijama bila simbol svega što je karakterisalo mnoge afričke države – vekovi kolonijalne vlasti, zatim nezavisnost, ratovi, beda… Nezavisnost od Portugala stekla je 1975, krvavi građanski rat je trajao 27 godina, a kraj tog rata Angola je potpuno razorena dočekala 2002. godine, kao jedna od najsiromašnijih zemalja sveta. Međutim, od tada se mnogo toga promenilo, u proteklih deset godina to je najbrže rastuća privreda na svetu. Osnovni razlog je prirodno bogatstvo koje ova zemlja ima. Angola je drugi proizvođač nafte u Africi, ima rezerve koje su samo pet odsto manje od iračkih, jedan je od prvih pet proizvođača dijamanata na svetu.

Krajem prošle godine svoje predstavništvo u Angoli otvorila je srpska kompanija „Nelt“. Otkud ideja da „Nelt“ počne da posluje u ovom delu sveta, u intervjuu za „Vreme“ objašnjava Neven Škorić, menadžer razvoja u ovoj kompaniji: „Kompanija čiji smo dugogodišnji partneri, ‘Prokter end Gembl’, shvatila je da je u vreme ekonomske krize teško napredovati na tržištima Zapadne Evrope, SAD, Kanade, Australije i počela je da traži delove zemaljske kugle gde može da unapredi posao. Tako su došli do supsaharske Afrike, gde živi oko 80 miliona stanovnika, gde su solidna primanja, solidna politička situacija, ali gde je ova kompanija bila do sada prisutna preko distributera koji ne rade po principima koji P&G čine ovakvim kakav jeste.

Mi smo dobili priliku da učestvujemo na nekoj vrsti internog tendera za 18 zemalja južnog dela Afrike. Taj deo je podeljen na dva ‘klastera’, severni sa 13 zemalja koji obuhvata područja od Somalije i Etiopije na istoku do zapadne obale Afrike, i južni koji obuhvata pet zemalja, Angolu, Zambiju, Zimbabve, Mozambik i Malavi. Odlučili smo se za južni deo zbog kompleksnosti posla, pošto je mnogo lakše raditi u pet nego u 13 zemalja. Osim toga, od ljudi koji žive u zemljama kao što su Zambija i Angola imali smo određena saznanja o situaciji u tim državama, i hteli smo da pokušamo da napravimo zaista ogroman iskorak u životu i radu, što otvaranje kompanija i početak rada jeste za bilo koju kompaniju, ne samo sa ovih prostora.

U februaru prošle godine imali smo prvu posetu Angoli. Sproveli smo bazno ispitivanje tržišta, navika potrošača, administrativnog okruženja, carinskih stopa, napravili kroki svega toga koji smo u maju u Ženevi prezentovali menadžmentu kompanije ‘Prokter end Gembl’ nadležnom za taj klaster. U konkurenciji više firmi dobili smo taj posao i krenuli sa radom.“

„VREME„: Zašto je prvo predstavništvo otvoreno baš u Angoli?

NEVEN ŠKORIĆ: Angola je pomalo čudna država, veoma bogata, naročito naftom i dijamantima. Platno-budžetski suficit Angole je svake godine između 15 i 20 milijardi dolara, njen godišnji budžet je pedesetak milijardi dolara, što je šest-sedam puta više od Srbije. Zemlja koja ima takve prirodne resurse i takav priliv svežeg novca svakako će sa vremenom krenuti napred, bez obzira koliko njihov sistem rada, parlamentarni ili ekonomski sistem bio u ovom trenutku neefikasan. Kriza koja je nastala ovih dana u Libiji i ostalim zemljama u okruženju i skok cena nafte zbog toga doveli su do toga da Angola trenutno „zarađuje“ mnogo više nego ranije. Njena infrastruktura jeste uništena tokom godina, industrija gotovo ne postoji, poljoprivreda je zapuštena, ali postoje politička volja i ogromna sredstva koja ta zemlja ima i koja se svake godine uvećavaju i ulažu u razvojne programe. Pored nabrojanog, Angola ima i jako dugu obalu, predivna mesta za razvoj turizma, kao i 13 odsto svih afričkih rezervi slatke vode, što je enormno bogatstvo.

Kako je izgledao početak rada firme u potpuno novom okruženju?

Kompanija je počela od nule. Ušli smo u nešto potpuno nepoznato, a tu su i rasne razlike, zatim portugalski jezik koji niko od nas nije govorio. Organizacija države je prilično birokratizovana, administracija je zastarela. Tokom 27 godina građanskog rata koji se u Angoli vodio, a koji je završen 2002, ta administracija se nije razvijala, zakoni po kojima rade su uglavnom prepisani portugalski zakoni još iz postkolonijalnog doba. Ima mnogo nepotrebnih službi, odobrenja, šefova, mnogo papira je potrebno za jednostavne stvari. Kada na to dodate povremeno nepoverenje koje državni organi pokazuju prema bilo kakvim stranim ulaganjima, dobijete mešavinu koju je prilično teško razumeti, a pogotovo raditi s njom.

Sa druge strane, Angola se kao država zaista trudi da te stvari promeni i pojednostavi, maltene svakog dana donose se novi zakoni i propisi, ali tolike godine rata i svega što uz rat ide dovode do toga da ljudi takve promene teško sprovode, od predsednika do poslednjeg činovnika na dnu piramide. No, mislim da će sve to u budućnosti biti lakše i bolje.

Mislim da je taj prvi deo posla, kako god to čudno zvučalo, bio i najteži. Registracija firme je bio prvi korak i to je trajalo prilično dugo, dobili smo registraciju svih aktivnosti tek 29. oktobra. „Nelt Angola“ trenutno ima magacinski prostor od 3200 kvadrata, četvoro zaposlenih iz Srbije, 14 zaposlenih lokalaca, od menadžerskih pozicija do vozača i magacinskih radnika. Stigla je roba, prvi kontejneri su već ocarinjeni i spremni za prodaju, proizvodi P&G, „žilet“, čekamo „arijel“, „pampers“, i već smo krenuli da prodajemo robu na tržištu.

Kakve su prednosti ranog ulaska na tržište Angole i drugih pomenutih afričkih zemalja?

Mnogi su govorili: „Niste normalni, zašto idete dole, ima toliko toga ovde da se radi.“ Živimo u evropskom okruženju gde je prisutna kriza, koja je na prostorima bivše Jugoslavije samo multiplikovana, privreda je zaista na staklenim nogama i potrošnja roba kojima se mi bavimo je u silaznom trendu. Afrika je, naročito ovaj deo sa zemljama o kojima pričamo, prilično nerazvijena. Imaju potrebu za velikim brojem roba i usluga, samo je bitno da se ne srlja, da se polako osvajaju stvari. Takođe, mora se poznavati privredno i političko okruženje, kao i svuda, a to je proces koji traje i mora da se radi svakog dana. Morate imati neke ljude na koje ćete moći da se oslonite, ljude koji će raditi za vas ono što vi ne možete i ne znate jer niste odatle. Međutim, jednom kada uđete na to tržište, ako uspostavite svoju kompaniju koja će da radi na nekim normalnim profitima poštujući važeće zakone i običaje poslovanja, bićete u velikoj prednosti nad onima koji će kasnije doći. A doći će sigurno, jer ovo što je P&G shvatio, shvatiće i drugi, nije velika mudrost da se vidi da kada sva tržišta stagniraju i padaju, onaj ko želi da zadrži isti obim prodaje, proizvodnje i poslovanja mora ići negde da se širi, kapital mora da se oplođuje.

Kako izgledaju druge zemlje u Africi u kojima će poslovati „Nelt“ u poređenju sa Angolom?

Ostale zemlje u okruženju nisu toliko bogate kao Angola. Najrazvijenija je Zambija, nema toliko prirodnih bogatstava kao Angola, ali mislim da je u njoj relativno lako postići uspeh u ovom poslu. Zemlja broj tri je Zimbabve, potencijalno država koja bi trebalo da raste najbrže. Ima najviše stanovništva od svih pobrojanih zemalja, bogata je prirodnim resursima, do pre nekoliko godina bila je to najrazvijenija zemlja podsaharske Afrike. Zimbabve ima problem sa režimom koji je na staklenim nogama, ali to je zemlja koja bi u slučaju da se tamo nešto pozitivno desi mogla vrlo brzo da eksplodira u poslovnom smislu. Mozambik je zemlja na Indijskom okeanu koja osim turizma trenutno nema gotovo ništa. Ima obalu od koje i uz koju živi većina stanovništva. Glavni grad Maputo je sjajno mesto, odličnog geografskog položaja, predivnih plaža. Malavi je najsiromašnija od ovih pet zemalja, prilično odsečena od sveta, sa malo prirodnih bogatstava.

Odlučili smo da ove godine počnemo posao i u Zambiji i u Mozambiku, da pokušamo da osnujemo tamo firme koje će početi da rade. Na početku tu nema govora o profitu, ali želimo da ove godine imamo tri kompanije osnovane u ovom supsaharskom delu Afrike, od kojih bi kompanija u Angoli trebalo da radi punom parom.

Sedište kompanije je u Luandi, glavnom gradu Angole. Kako izgleda život u ovom gradu?

Sve ono što se dešava u Angoli najbolje se vidi u Luandi. Pre 300 godina to je bio lučki gradić, a danas glavna ulica liči na Menhetn sa neboderima po 30-40 spratova, gradi se na sve strane. Tu je prisutan veliki broj naftnih kompanija i kompanija koje rade istraživanje i iskopavanje dijamanata. Te kompanije su ekstremno bogate. Kombinacija male ponude smeštajnih i restoranskih kapaciteta, kompanija koje ne pitaju koliko nešto košta i odlično plaćenih radnika tih kompanija, dovode do toga da je Luanda jedan od najskupljih gradova na svetu. Veoma skupe su sve moguće usluge jer je ponuda vrlo mala. Na primer, taksi praktično ne postoji, ako treba da zbog sastanka idete sa jednog kraja grada na drugi, taksi će doći posle tri sata čekanja, pa morate imati kola i šofera. Plate su vrlo visoke, pogotovu stručnjaka, to diže i plate ostalog osoblja, i pomoćnog i nekvalifikovanog, pa je kriterijum zapošljavanja veoma visok. Za menadžersku poziciju u trgovini morate da date platu od 2500–3000 dolara, pa i više, pritom znajući da je velika verovatnoća da za te pare nećete dobiti ono što tražite. Dobićete verovatno nekoga ko je završio neku školu ili fakultet, i ko traži kola, hranu, platu, telefon, odelo.

Veoma su veliki troškovi privatnog smeštaja i stanovanja, kuće i stanovi su skuplji nego u Parizu ili Londonu. To zavisi i od dela grada gde živite. Belac i stranac, naročito ako je ženskog pola, mora da vodi računa gde živi i zbog bezbednosti. Osim toga, saobraćajna gužva je tolika da ne postoji način da iz dela grada koji je loše saobraćajno povezan stignete na vreme tamo gde treba. Od centra do dela grada gde se nalazi naš magacin ima 23 kilometra, a desi se da putujemo po tri sata u jednom pravcu. Pola radnog vremena se provodi u automobilu pa smo kupili laptop kompjutere, povezali ih na internet, tako da radimo i iz auta. Međutim, Luanda bi mogla da se uporedi sa Beogradom, možda je čak i življa. Ljudi vole provod, izlazi se u jedan ili dva po ponoći i ostaje do jutra.