Zrelost?
To je kad se kaže: „Septembar je… treba da se beru šljive.“
Ipak nisam voće. Nisam ukusan, nisam sočan u ustima, ne padam sa drveta. Kad ćeš da sazriš, završiš školu, odslužiš vojsku, uozbiljiš se? Jebeš pozdrav oficiru. Sve same jagode. To se ja kao pravim budala. Radim na veštini.
Kucanje u lubenicu savijenim kažiprstom i osluškivanje zrelosti.
Ima jedan kriterijum i jedna kategorija koju svakako ne poznaju i ne priznaju književna teorija i srodne Veleumne Znanosti, ali koja čoveku i piscu – a bogme i iole posvećenom čitaocu – nije i ne može biti nebitna. Sledeći to merilo, vannaučno merilo sreće, za Srđana Valjarevića svakako se može reći da je srećan pisac. Šta bi to imalo značiti? Najpre, naravno, to da je svoj književni dar ovaplotio na najbolji, najautentičniji, sebi najprimereniji mogući način, ali to ga ne izdvaja toliko od mnogih drugih, koliko nešto drugo: veoma je malo, ili možda uopšte nema, drugih savremenih srpskih pisaca koji su toliko i tako voljeni. I pri tome, gotovo uvek iz pravih razloga, na pravi način, i od pravih ljudi. Malo li je, na ovu skupoću svega i jeftinoću življenja i pisanja? Svako od vas poznaje nekog (možda baš sebe?) kome je neka od Valjarevićevih knjiga neotuđiv deo pribora za preživljavanje sveta.
A kako se sve to postiže? Je l’ ima neki kreativni kurs za to, i koliko košta rata, i može li na čekove? Ma, ništa lakše, prava sitnica, svaka šuša to može: potrebno je samo biti beskrajno darovit, a istovremeno i beskrajno nezainteresovan za sve ono što bi tvoje mišljenje i osećanje književnosti, a naposletku neminovno i sam književni tekst, zagadilo i opteretilo bezbrojnim viškovima svih vrsta. Pri čemu je puki višak reči još i ponajmanji i ponajlakše rešiv problem, ako razumete šta hoću da kažem.
Tako je nekako ispalo da je početna tačka svojevrsnog „sledbeništva“ njegova zbirka Džo Frejzer i 49 pesama (1992), nakon koje je usledilo još nekoliko knjiga, od kojih barem Ljudi za stolom, oba Zimska dnevnika i Komo uživaju ono što se u onom idiotskom žargonu naziva „kultni“ status. Hm, zapravo ispada da sam nabrojao sve Valjarevićeve knjige?! Da, sve osim debitantskog romana, objavljenog još 1990, koji je prošao manje-više ispod radara tadašnje publike i kritike, zabavljene ko-zna-već-čime, svakako nečim čega se više ne sećamo, a tako je možda i bolje. I taj je roman, List na korici hleba, svih ovih godina za najveći deo nas – osim retkih posvećenika, u koje, odmah da priznam, nisam spadao – bio tek jedan misteriozan podatak iz bibliografije, nešto što je Prethodilo Svemu, ali o čemu ništa uistinu nismo znali.
Preko dvadeset godina docnije, List na korici hleba je ponovo, tj. za većinu po prvi put pred nama (L.O.M., Beograd 2011). I znate šta? Najfantastičnije otkriće u vezi s njim jeste baš to da Velikog Otkrića uopšte nema, to jest da je List… zapravo svojevrsno rodno mesto potonjih Valjarevićevih proza, da je već u njemu (a autor u vreme objavljivanja prvenca ima 23 godine) veoma vidljivo sve ono što će ovog apartnog pisca učiniti toliko, je li, voljenim.
Narator ovog romana sebe naziva Jakobom, što je tačno onoliko njegovo „pravo“ ime koliko su i imena svih njegovih drugara (a ima ih mašala više od dvojice) ili Oskar ili Emil. Jer, trećih nema… I koliko se sve, ama baš sve devojke s kojima je u bilo kakvom odnosu zovu – Lidija. Bilo bi to dosta nezgodno kada bi književni likovi imali lične karte i kada bi policija patrolirala romanima legitimišući ih, ali ovako, to ne da može da prođe, nego se zapravo radi o prepoznatljivo valjarevićevskom destruiranju naratorovog ega: svejedno je „ko sam“ i kako se zovem, sve dok imam Priču, onu jednu i jedinu koja mora biti ispričana.
A Jakobova priča je, o da, logična prethodnica onih koje će uslediti u potonjim knjigama istog pisca. Jakob je nesmireni klipan koji sanjari i igra fudbal, pa tinejdžer u oku hormonalne i svake druge oluje, pa mlad čovek koji štrči i ispada kao kakav šraf pogrešnih dimenzija gde god da ga staviš: u roditeljskom domu, u školi, na nekom od bezbrojnih kratkotrajnih poslova, u nekoj od nedorečenih veza sa nekom od Lidija…
To je priča o odrastanju negde na beogradskoj poluperiferiji, o jednoj trajnoj neprilagođenosti koja valjda niti ume niti želi da sebi nadene neko pompezno ime, nego je sama sebi smislom, pošto niti je „svesno“ izabrana, niti je, utoliko, prolazna i nečim zamenjiva: ona je tu da ostane. U svetu koji igra po (detinjasto površnim) Ritualima Građanske Odraslosti, Jakob neće nikada biti drugo do li Stranac. Uzgred, baš je Kamijev Stranac prva „ozbiljna“ knjiga koju će Jakob ikada uspeti da dočita, ona koja će ga uputiti u do tada mu sasvim stran svet literature, u kojem će možda pronaći mesto gde se može skrasiti, a da pri tome ne podlegne uceni da bude neko drugi. Jer Jakob, onaj s kraja ovog romana, na naše oči postaje pisac, tj. Jakob je taj koji ispisuje poslednje retke romana koji upravo dočitavamo. Valjarevićevo upućivanje čitaoca na autobiografski ključ vrlo je jasno, a opet i po naravi pripovednog teksta manipulativno (čak i kad je „sve istina“) i na koncu sasvim nevažno. Srđan jeste Jakob u smislu svakako suštinskijem od onog koji bi dalo neko imaginarno upoređivanje događaja iz života pisca i njegovog junaka, i nije Jakob utoliko što je Jakobu sam Jakob sasvim dovoljan…
I na koncu, a najvažnije: sve ono što se kod Valjarevića obično voli tu je već u ovoj knjizi, sasvim zrelo i sebe svesno. To je ta rečenica, kratka i naizgled krta, bez kitnjastosti, a opet nimalo disleksična nego bogata i moćna na jedan potmuli način, prepunjena upečatljivim slikama, tako telesna i čulna. Rečenica koju u njenoj zaumnoj kombinaciji svedenosti i bogatstva niko na savremenom srpskom jeziku nije mogao makar da imitira. A Jakob, gle, na jednom mestu kaže: „Ja sam za nerečitost. Za nužno i prosto.“ Što deluje, okreni-obrni, kao jedna vidovita autopoetička najava, bez obzira što je ta prostost prividna i kobajagi, baš kao i jednoobrazna lidijastost svih onih Lidija. List na korici hleba jedna je od boljih gastronomskih ponuda za jesen. Zdravo i hranjivo, a bez verbalnog holesterola.
