Fudbal
Mundijal 2030. u šest država
Da bi se obeležila stogodišnjica prvog Mundijala, koji je organizovan 1930. u Urugvaju, FIFA je odlučila da 2030. godine Argentina, Urugvaj i Paragvaj prve utakmice u grupnoj fazi odigraju kod kuće
Novi trener predstavljen je igračima i najužem rukovodstvu. Ako ne bude promena na Skupštini kluba, za njih će tim i igrati na proleće. Kakve to ima veze sa životom u Srbiji
Priča počinje u opštinama na jugozapadu i jugoistoku Srbije bez Kosova. Glavna vest su velike vejavice poslednjih nekoliko dana koje su prouzrokovale blokadu regionalnih puteva, lokalnih puteva, nestanak struje. Veliki deo Srbije se našao u opštem prekidu komunikacija i bez svetla. Oni do kojih se probiju TV ekipe kažu da sneg ne prestaje da pada, ali da nekog života ima i iza blokiranih puteva i da se nadaju da će Centar za vanredne situacije MUP-a Srbije uspeti da im pomogne da se izvuku iz ovih teških okolnosti.
OKOVANO BRDO: U Centru za vanredne situacije vlada velika nervoza. Svesni su da je mnogo građana u velikim problemima, ali im takođe dolaze abrovi o problemima i vanrednoj situaciji u fudbalskom klubu koji duži srpska policija, a nije Crvena zvezda. Klub sa Topčiderskog brda napalo je ogromno nevreme i nadležne službe još nisu u stanju da reaguju jer su svesne da ono što mogu da raščiste brzo bude ponovo zavejano. Tako snažno sneži oko stadiona JNA.
Retki koji uspeju da se probiju iz tih visokih nanosa i smetova javljaju da je stadion zaključan, da je doskorašnji trener Aleksandar Stanojević smenjen i da je na njegovo mesto doveden čovek iz toplih krajeva, Izraelac Avram Grant. Mogu da zamislim kako je Stanojeviću: došao je sa Maldiva, pocrneo i preplanuo na ledeno i snegom okovano Topčidersko brdo, gde je jedina topla stvar bio zagrljaj grupe navijača koji ispravno štrajkuju ispred stadiona, a ne u Nemanjinoj ulici ispred Vlade. Nevreme je krenulo krajem prošle godine kada je generalni menadžer, tako se to zove u organizovanom sportu, Mladen Krstajić, za Partizanove pojmove legenda, podigao „buru“ napadom na predsednika kluba Dragana Đurića, koji uprkos poznavanju trendova ne uspeva da se nametne široj populaciji.
U trenutku kada je sve bilo mirno i kada su igrači spokojno čekali praznike i odmore na „plus deset“, Krstajić je odlučio da se samoubije: javno se zapitao gde je novac od prodaje igrača i nastupa u Ligi šampiona. Njegova vika o nestalim milionima pokrenula je lavinu koja ga je na kraju zatrpala a njeni ostaci, krakovi, pokupili su i trenera Stanojevića koji se u vreme Mladenove „bitke za evre“ odmarao na Maldivima. On je odande poručio da će slediti Mladena, ali kada je video da Mladena više nema, i da Centar za vanredne situacije ne dolazi da ga iskopa ispod lavine, pomislio je: „Ja sam ipak trener i volim Partizan. Partizan je iznad svega. Ostaću trener Partizana.“
To je naveo u saopštenju, nije organizovao konferenciju za medije, valjda zbog smetova oko stadiona. Ali, avaj, zemunska frakcija predvođena Đurićem imala je neke druge planove: i njoj je stalo do Partizana, ali više od Stanojevića, tako da je ovaj em dobio otkaz, em zabranu dolaska na stadion, jer kada je napokon uspeo da zakaže „obraćanje javnosti“ i da uz pomoć „grobara“ prokrči smetove oko stadiona, nije imao WD40 sprej da odmrzne brave kojim je „ledeni kralj Đurić“ zatvorio sve kapije.
SURFER PO ZIMI: Galama i poskakivanje izazvali su samo još jednu lavinu: na njoj je ovoga puta, kao surfer, doplovio Izraelac Avram Grant, adut Đurićev u pokušaju da istopi led sa stadiona.
I zaista, pogledajte kako je glupa situacija: uprava menja uspešnog trenera zbog „koncepcijskih razmimoilaženja“ – to nije ništa strašno, dovodi čoveka koji ima neko ime u evropskom fudbalu – a to postaje potpuno minoran događaj! Đurićeva opozicija preti da će razbucati i njega i Granta na Skupštini kluba kada se jednom zakaže. Đurić se upinje poslednje dve godine da pokaže kako je samostalan u odlučivanju, kako je pravi lider, vizionar skoro, uspeva da razjuri sve bivše „asove“ iz kluba osim Alberta Nađa i da u potpunosti zavlada uz pomoć svoje „radne zajednice“, ali to nikoga ne impresionira: izgleda da nikada neće iskočiti iz slike „krojača“ koji je silom prilika na mestu predsednika Partizana. Nemušt u javnoj komunikaciji on svakodnevno kopa rupu u koju će upasti u jednom trenutku osim ako ne uradi nešto neverovatno: da Partizan bude prvak, uđe u Ligu šampiona i tamo postigne jedan gol, na primer. To bi verovatno odmrzlo srca „vernih grobara“ koji ga nikako ne vole (osim onih koji su na platnom spisku kluba).
Ovako, opet imamo „situaciju“ kao pre nekoliko godina kada na utakmice Partizana nije niko dolazio zbog mržnje prema Žarku Zečeviću, pa čitava priča oko dovođenja „velikog trenera iz inostranstva“ ne izgleda logično jer je pitanje: za koga će se igrati fudbal na stadionu JNA na proleće ako i dalje „navijači“ budu bojkotovali klub dok ga predvodi „krojač iz Zemuna“? Ako publiku ne zanima šta će raditi novi trener, zašto je onda on dovođen „za skupe pare“? Čini se da bi mogla da se ponovi godina u kojoj je tim predvodio Nemac Jirgen Reber, koji nije uradio ništa, ali je moralo sve da mu se plati. Zato oni što grlom, pesnicama i petardama podržavaju klub iz nedelje u nedelju i hoće da znaju „gde su pare“ jer je očevidno da su oni iz te podele ispali, pa štampaju takve plakate kao da su otpušteni radnici neke neuspešno privatizovane kompanije u Srbiji, kao da su radili u Veterinarskom zavodu, ne daj bože.
NAJSPOREDNIJE: S druge strane, ova tema se uzdiže iznad sportskih rubrika i treba se ponekad upitati zašto je to tako, a da odgovor ne bude zato što je reč o „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“. Zašto je priča o propadanju ili samo nesuglasicama unutar jednog u evropskim okvirima beznačajnog tima (bilo da je reč o Zvezdi ili Partizanu) toliko društveno važna? Zašto je nemoguće pričati o tome da se poruše stadioni na kome igraju ti klubovi i da se izgradi nešto novo, bolje i svedenije, primerenije gabaritima i tih klubova i te igre u Srbiji? Kakav je problem ako na mestu sadašnje Marakane bude „poslovno-stambeni kompleks“, koji bi zidao neko ko ima novca da zida? Zašto je lakše za godinu dana otpustiti 200.000 ljudi u Srbiji i da se to uzme zdravo za gotovo a da se troše mastilo, traka i vreme na sakupljanje izjava od onih „sumnjivog morala“ koji pripadaju fudbalskom svetu? Da li bi zaista bilo ko razuman u ovakvoj Srbiji pustio suzu da od sutra više nema fudbalskih klubova Zvezde i Partizana? Ako živimo bez Ei Niš televizora i ako hiljade njegovih radnika još živi uprkos svemu, ne vidimo u čemu bi bio problem sa ovim fudbalskim klubovima.
U jednom vremenu, u jednom sistemu „najveći srpski fudbalski klubovi“ bili su možda važni jer su se oko njih prelamali neki drugi odnosi unutar društva. Bilo je nešto biti nešto u Zvezdi i Partizanu, a danas je sramota ako se tamo prihvatite posla, odnosno niko čestit se ne bavi tim poslovima. Da nije tako, zar bi moglo da se dogodi da Dragana Stojkovića, istinsku fudbalsku veličinu, otera sa stadiona neka grupa klinaca koje mediji nazivaju Delijama? Utakmice Zvezde i Partizana bile su možda društveni događaj, a danas su važni najnasilnijem delu publike koji preko tribine „vodi politiku“ i onima koji su uspeli da se ušanče u „strukture“ klubova i da zaposednu kancelarije na stadionima Zvezde i Partizana. Ovakvi kakvi su danas, te klubove ne bi mogao da dovede u red ni Ivan Tasovac, pa nam se zato čini da je Centar za vanredne situacije MUP-a Srbije sa svojom mehanizacijom i opremom koju je dobio od ruskog ministra za vanredne mere Sergeja Šojgua, bio jedini instrument „sređivanja stanja u srpskom fudbalu“. To važi i za celokupni Fudbalski savez Srbije, razume se. Sećate se, Tomislav Karadžić i društvo.
Da li će se to dogoditi? Neće, mada se i dalje uzdamo u predsednika Srbije da bi mogao u Nacionalnom savetu za bezbednost da progovori koju na ovu temu, kada se obrade teme kao što su Kosovo, Sandžak, Vojvodina, Jugoistočna Srbija, Srpska napredna stranka i slično. U to se uzdamo.
Da bi se obeležila stogodišnjica prvog Mundijala, koji je organizovan 1930. u Urugvaju, FIFA je odlučila da 2030. godine Argentina, Urugvaj i Paragvaj prve utakmice u grupnoj fazi odigraju kod kuće
Dan nakon otvaranja Notr Dama, u štampi širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali
U Narodnom muzeju Srbije otvorena je retrospektivna izložba vajara Jovana Kratohvila, čije inovacije u umetnosti njegovi savremenici nisu umeli da vrednuju. Izložba je priređena povodom stote godišnjice umetnikovog rođenja, jedina dosad. Njena autorka je Lidija Ham Milovanović, muzejska savetnica
Oksfordova reč godine izraz je onoga što svi već dugo znamo i osećamo, ali ne umemo da se odupremo
Nemci znaju sve oko dihtovanja i luftiranja. Za „Vreme“ govori Albert Šliter, on je maestro tih stvari i doktor za vlagu. Ali, pažnja – on preporučuje smrtno opasnu promaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve