Obraćajući se novinarima nakon poraza u drugom krugu predsedničkih izbora, predsednik Demokratske stranke, Boris Tadić, kao jedan od razloga za taj poraz naveo je nerazumevanje intelektualne javnosti. Iako nije rekao na koga misli, nema prostora za nagađanje: počev od inicijative za glasanje nevažećim, „belim“ listićima, deo intelektualne politički angažovane elite žestoko je kritikovao ne samo Tadićevu politiku već i njega samog, personalna i kadrovska rešenja u prethodnoj strukturi vlasti, sve do tačke kada je Tomislav Nikolić, za najoštrije Tadićeve kritičare postao predsednički kandidat koji je, eufemistički rečeno „prihvatljiv“. U tome ne bi bilo ničeg naročito neobičnog, da ljudi za koje je Nikolić preko noći postao prihvatljiva opcija nisu simboli mirovne politike i građanske, demokratske opcije, svega suprotnog od onoga što Nikolić simbolizuje u poslednje dve decenije. U danima nakon drugog kruga predsedničkih izbora, kada je centralno političko pitanje postalo ko će formirati vladu, prihvatljivost Tomislava Nikolića kao predsednika za deo društveno-političke elite za koju je to donedavno bilo nezamislivo, prerasla je u apsolutnu neprihvatljivost Borisa Tadića kao mandatara buduće vlade. Na javnoj raspravi „Intelektualci i politika – izbori 2012“, koja je 30. maja održana u Medija Centru u Beogradu, sociolog i poslanica u prethodnom sazivu parlamenta, Vesna Pešić rekla je da će biti biće „bruka i sramota“ ukoliko lider demokrata postane novi premijer, budući da je on, dok je bio predsednik, „imao gotovu svu vlast, odnosno bio i tužilac i sudija i sve“. „Mi smo jedina zemlja na svetu koja hoće da se zove demokratska, a bivšem predsedniku, koji je izgubio izbore i koji je katastrofalno obavljao tu funkciju, nakon poraza ponuđeno je mesto premijera, što podrazumeva još veću vlast“, rekla je Vesna Pešić, nadovezujući se na svoje prethodne izjave u kojima je Borisa Tadića označavala kao „diktatora“, „Al Kaponea“, „uzurpatora vlasti“…
Deo intelektualaca i javnosti o kojima je reč, nije nikakva homogena ni organizovana grupa, ali obično se misli na neformalnu skupinu koju reprezentuju, osim Vesne Pešić, imena kao što su Vesna Rakić-Vodinelić, Srbijanka Turajlić, Srđa Popović, Dejan Ilić, Vladimir Arsenijević, Nikola Samardžić, Petar Luković, i krug ličnosti koje su im bliske po stavovima i javnom delovanju, a u široj javnosti, najčešće se označavaju izrazom „druga Srbija“. Šta se to u društvenoj i političkoj klimi dogodilo pa je sa jedne strane, Tomislav Nikolić, iako je jedan od reprezenata politike devedesetih, nacionalista, zaštitnik lika i dela optuženih za ratne zločine, postao sasvim prihvatljiv za ljude stavova dijametralno suprotnih njegovim, a sa druge, kako je Boris Tadić postao personifikacija svega što u Srbiji ne valja i neko potpuno neprihvatljiv za bilo koju funkciju u izvršnoj vlasti?
Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Sonja Biserko, uzroke vidi u nesagledavanju široke slike današnje Srbije: „Taj deo elite mora da ima u vidu da Tomislav Nikolić ne može da bude prihvatljiv jer je to za Srbiju pogubno na unutrašnjem planu. Ono što mene najviše zabrinjava u ovoj situaciji jeste to što populistička struja na srpskoj političkoj sceni postaje ‘bela’ do kraja, iako je Tomislav Nikolić najrudimentarnija forma tog koncepta i dovešće do unutrašnjih tenzija. Kod intelektualne elite, odnosno jednog njenog dela, ima mnogo ličnog odnosa i emocija prema pojedinim političkim akterima. Mislim da ih to rukovodi u odlukama, kao i u stavu ‘što gore, to bolje’, u situaciji u kojoj je već veoma loše. Iznoseći svoje stavove i kritikujući Borisa Tadića, taj deo elite nije ponudio ništa novo, a Tomislav Nikolić nije poželjna alternativa.“
Predsednica Fonda za političku izuzetnost, Sonja Liht, smatra da u ovoj relativno heterogenoj grupaciji treba praviti razliku između onih koji su neprihvatljivost Borisa Tadića branili demokratskim principima i onih koji su išli korak dalje i otvoreno tvrdili da Tomislav Nikolić treba da pobedi i da za njega treba glasati. Kao najveće lično iznenađenje, Liht ističe izjavu predsednice Fonda za humanitarno pravo, Nataše Kandić, da je Nikolić prihvatljiv, ako je već prihvatljiv za Vašington i Brisel: „To je legitimno mišljenje, ali pre toga je trebalo raščistiti pitanje da li ona i dalje misli da je on ratni zločinac ili ne. Ako misli da jeste, onda ne mogu da shvatim kako može da joj bude prihvatljiv, a ako misli da nije, a tvrdila je da jeste, onda bi morala da mu se izvini pre nego što kaže da joj je prihvatljiv. Ne mislim da je Nataša Kandić glavni faktor u celoj ovoj priči, ali mi je paradigma do koje mere se promenio stav: od ratnog zločinca do prihvatljivog kandidata za prvog čoveka države, do simbola, jer predsednik je simbol i konačno, jedini koji se bira na neposrednim izborima.“
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 7. juna 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)
