Svako za sebe, svi za šerijat

„Uglavnom je mirno. Pucaju često, najviše u vazduh, ali nas strance ne diraju“, kaže u telefonskom razgovoru za „Vreme“ Milena, jedna od naših medicinskih radnika koji Libiju nisu napuštali ni za vreme rata. Između gradova koji su posejani po mediteranskoj obali u zapadnom delu Libije još uvek su kontrolni punktovi, na kojima dežuraju naoružani pripadnici mnogobrojnih milicija. „Kada idemo prema Al Džamilu, na punktu često pitaju: ‘Šta ćete tamo, oni su Gadafijevi?’“, priča Milena. „Za vreme rata, u Al Džamilu su više bili za Gadafija. Nema sada borbi, ali nisu im to zaboravili.“

U udarne vesti svetskih medija Libija se vratila 7. jula. Tog dana su održani prvi izbori posle 40 godina Gadafijeve vladavine. Zvanični rezultati nisu saopšteni, ali prve procene govore da vodi koalicija Alijansa nacionalnih snaga (ANS), koju predvodi Mahmud Džibril, bivši predsedavajući Nacionalnog prelaznog saveta (NPS). On je pozvao sve partije da se okupe „pod jednim barjakom“ sa ciljem da formiraju koalicione vlade, dodao da na izborima „nije bilo pobednika, niti gubitnika“ i da će „Libija biti pravi pobednik.“ Sam Džibril nije bio na listi kandidata, zbog pravila da na izborima nisu mogli direktno da učestvuju članovi NPS-a.

Preliminarni podaci kažu da je za 200 poslaničkih mesta u Nacionalnoj skupštini, koja bi trebalo da izabere privremenu vladu i napravi nacrt Ustava pre redovnih parlamentarnih izbora iduće godine, glasalo oko 1,7 miliona od 2,9 registrovanih glasača. Zadovoljstvo tokom izbora izrazili su predstavnici Ujedinjenih nacija konstatacijom da je sve proteklo „bolje nego što je iko mogao očekivati“. Američki predsednik Barak Obama je rekao da su izbori u Libiji još jedan međaš na putu zemlje ka demokratiji. Primetno je olakšanje, jer će, ako preliminarni rezultati budu i konačni, Libija biti prva zemlja „arapskog proleća“ u kojoj su na izborima pobedile „liberalne snage“, za razliku od susednih Tunisa i Egipta, gde su trijumfovali islamisti. „Njujork tajms“ konstatuje da je posle izbora Libija „stena u islamskom moru“.

Izborni dan protekao je gotovo bez incidenata iako su dane pre glasanja obeležili: obaranje helikoptera koji je prenosio glasački materijal u blizini Bengazija, kada je poginuo jedan član izborne komisije; zatvaranje pet naftnih terminala na istoku Libije od strane naoružanih osoba koje su protestovale zbog neravnomerne raspodele mesta u Kongresu; demonstranti koji traže veću autonomiju za istok Libije i koji su upali u sedište izborne komisije u Bengaziju i palili glasačke listiće…

Međutim, svi drugi izrazi optimizma koji se tiču sadašnjosti i budućnosti Libije deluju preuranjeno i preterano, jer sama činjenica da su izbori održani ne znači mnogo, čak i ako sadašnji rezultati budu i zvanični. Kakav će biti karakter buduće vlasti niko ne može da pretpostavi. „Liberalni“ ANS sastoji se od čak 60 partija svih mogućih opredeljenja, od kojih neke imaju samo po desetak članova, a iz NPS-a se više puta u proteklih godinu dana čulo da bi šerijatski zakon trebalo da bude osnova budućeg zakonodavstva u Libiji. Druge dve „profilisane“ stranke su Partije pravde i izgradnje, proizašla iz Muslimanskog bratstva, i Al Vatan, stranka bivšeg vojnog zapovednika Tripolija Abdelahkima Belhađa, nekadašnjeg borca Al kaide. Skupština ima 200 mesta, od kojih je 80 rezervisano za političke pokrete, 120 za nezavisne kandidate za koje će se tek videti kakvih su uverenja.

Situaciju u skupštini dodatno komplikuju regionalne podele. Predviđeno je da sto mesta dobiju predstavnici zapadnog dela Libije u kome živi najveći broj ljudi (Tripolitanija), 60 mesta istočni deo (Kirenajka), a 40 pustinjski jug zemlje (Fezan), i da se odluke u skupštini donose dvotrećinskom većinom, kako poslanici iz zapadnog dela zemlje ne bi mogli da preglasavaju predstavnike ostalih regiona, ali pristalice federalizacije zemlje traže „pravičnu podelu“ mesta. U martu je na skupu 3000 lokalnih lidera u Bengaziju proglašena „poluatonomija“ Kirenaike, a vlast u Tripoliju je odgovorila da neće dozvoliti cepanje zemlje, makar morala da upotrebi i silu.

PUSTOŠ, IZBEGLICE I JAD: No, sve i da se nova vlast konstituiše bez problema, događaji u prethodnih godinu dana pokazuju da se moć te vlasti ne proteže dalje od ulaznih vrata skupštine u Tripoliju. Mada je sa radara svetskih medija gotovo nestala posle Gadafijeve smrti, 20. oktobra prošle godine, Libija nije postala ‘dosadna’ zemlja u kojoj se ništa ne dešava. Poznanici iz Libije kažu da se situacija u mnogim gradovima u priobalnom delu koliko-toliko normalizovala, prodavnice su pune, ima struje, primaju se plate, putuje se (uz pomenute neprijatnosti zbog kontrolnih punktova), ali primetna je i zebnja, jer zakon propisuju oni koji drže oružje u rukama, a takvih je mnogo na sve strane. „Tako je posle svakog rata, biće bolje i kod nas, pa ovo su prvi izbori“, pomalo sa nelagodom priča u telefonskom razgovoru Abdel, poznanik koji je zdušno pozdravio pad Gadafija.

Od 23. oktobra prošle godine, kada je zvanično proglašen kraj Gadafijevog režima, prava moć u Libiji je praktično u rukama bezbrojnih naoružanih grupa nad kojima centralna vlast nema skoro nikakvu kontrolu. Zajednička osobina tih grupa je da se ne baziraju ni na kakvoj ideologiji, da odgovaraju samo vođi, plemenu ili mestu iz koga dolaze, da se ne pridržavaju nikakvog zakona. Događaje u pojedinim mestima Libije pokriva ćutanje. Posle kraja rata, pobedničke snage su u „osvetničkom zanosu“ opustošile mnoge gradove koje su kolektivno optužili za podršku Gadafiju. Većina od 80.000 stanovnika Sirta, rodnog Gadafijevog grada, još uvek živi u izbegličkim kampovima širom zemlje, trajno obeležena žigom izdajnika. Sirt je skoro sravnjen sa zemljom, ali mnogo je ranjenih, obogaljenih i traumatizovanih koji nemaju gde da odu. Nova bolnica se podiže, ali nema dovoljno medicinskog osoblja, ni lekara ni medicinskih sestara, ni u tom gradu ni u ostatku Libije. I pre rata, to osoblje je uglavnom dolazilo iz zemalja istočne Evrope, bivše Jugoslavije, Filipina. Predstavnici novih vlasti očajnički obilaze te države, pa i Srbiju, nudeći sjajne uslove onima koji bi da u Libiji rade. Unutar Libije pronose se glasine da će medicinskim sestrama plate biti povećane duplo, a lekarima trostruko „čim se vlada formira“, ali odziv nije preterano veliki.

Kao i Sirt, Tauerga praktično više ne postoji. Posle prolaska boraca iz susedne Misrate skoro sve kuće su opljačkane i spaljene, a 35.000 stanovnika otišlo je u kolektivno izbeglištvo. Reporteri „Al Džazire“ obišli su izbeglice iz Tauerge u bivšoj mornaričkoj akademiji u Tripoliju, pretvorenoj u izbeglički logor. Bivši stanovnici Taurge žale se da ne smeju da se vrate kućama, ali da ni u kampu nisu sigurni. Mada ga čuvaju snage bezbednosti, u kamp su više puta upadale naoružane grupe, odvodile muškarce koji su potom netragom nestajali, pucali i ubijali unutar samog kampa kada su ljudi pokušavali da im se suprotstave.

POGREŠNA BOJA KOŽE: Osim što su optuženi za podršku Gadafiju, stanovnici Tauerge imaju dodatnu krivicu – njihova koža je crna, to su uglavnom potomci robova koji su u Libiju stigli u prethodnim vekovima iz centralne Afrike. Pod Gadafijem, pred zakonom su svi bili zvanično ravnopravni, i domaće stanovništvo crne boje kože i mnogobrojni imigranti iz drugih afričkih zemalja, koji su u Libiji zarađivali nasušni hleb radeći uglavnom najteže i najprljavije poslove. Daleko od toga da tada nije bilo prezrivih pogleda „arapskih gospodara“ zbog umišljene rasne superiornosti, čak i napada na strance crne boje kože, ali makar su ti napadi bili zakonom sankcionisani.

Kada je počela pobuna protiv Gadafija, rasizam se razulario pod izgovorom da crni plaćenici ratuju za Gadafija. Teška stradanja crnih imigranata nisu našla mnogo mesta u svetskim medijima, baš kao ni ono što se dešava u dubinama libijske Sahare. U Kufri, gradu-oazi na jugoistoku Libije, pripadnici naroda Tubu, crne puti, već mesecima su izloženi napadima arapskih suseda i vojske koja je zvanično poslana u Kufru da nemire smiri. U februaru je u Kufri poginulo više od sto ljudi, a raseljeno je više od polovine od oko 40.000 stanovnika; desetine mrtvih bilo je i tokom maja i juna, po bolničkim izvorima više od polovine su žene i deca; mrtvih je u martu bilo i u saharskom gradu Sebhi, takođe u sukobima pripadnika naroda Tubu i arapskih stanovnika. Uz retke vesti o sukobima, svetske agencije rutinski prenose informaciju da je narod Tubu bio diskriminisan i u vreme Gadafija, valjda da bi se bar malo ublažila crna slika sadašnjosti. Međunarodne organizacije procenjuju da je u improvizovanim zatvorima širom Libije još uvek na hiljade ljudi, uglavnom crne boje kože, optuženih bez ikakvih dokaza da su ratovali za Gadafija. Rasizam nije jedini razlog sukoba u Libiji. Mnogobrojni plemenski računi iz prethodnog rata i prethodnih vekova se namiruju širom zemlje, u junu je u planinama Nafus u takvim sukobima ubijeno 15 ljudi.

KO KOGA NAPADA: Neki od incidenata koji se dešavaju u Libiji spadaju u kategoriju bizarnosti, i pored žrtava. Zahtevajući oslobađanje jednog od svojih vođa, za koga su tvrdili da je otet, pripadnici brigade iz grada Tarhune su početkom juna automobilima opremljenim protivavionskim topovima opkolili aerodromsku zgradu i avione na pisti međunarodnog aerodroma u Tripoliju. Aerodrom je deblokiran tek posle višečasovnih pregovora. Početkom maja, bivši libijski pobunjenici napali su sedište privremene vlade usred Tripolija i u tom napadu poginule su tri osobe. Pobunjenici su bili besni jer im nisu bile isplaćene plate i nagrade za vreme koje su proveli u borbi protiv Gadafija. Jedan od najbizarnijih incidenata desio se u martu u luksuznom hotelu Riksos u Tripoliju. Besni što je menadžer hotela, inače Turčin, tražio od njih da plate račun za šestomesečni boravak u hotelu, pripadnici milicije iz grada Zintana su pucali po hotelu, a potom odveli nesrećnog menadžera u svoj „štab“, gde su mu polomili kolena i probili bubne opne. Menadžer je pušten tek posle intervencija nekoliko zapadnih ambasada i turskih diplomata.

Četvoro advokata Međunarodnog krivičnog suda takođe su dopali zatvora u Libiji. Njih su u junu uhapsile libijske vlasti pod optužbom da je australijska pravnica Melinda Tejlor ugrozila nacionalnu bezbednost tokom susreta sa Gadafijevim sinom Saifom al Islamom, u zatvoru u gradu Zintanu. Tejlorova je, navodno, Saifu dostavila „sumnjiva“ dokumenata, među kojima i njegovo pismo upućeno MKS- u, u kome se navodi da „ne postoji nikakva vlada, ni zakon u Libiji“ i da ga „maltretiraju“. Četvoro advokata pušteno je posle tri nedelje iz zatvora nakon što se MKS izvinio zbog incidenta.

ISLAMISTI PRED VRATIMA: Nelagodnost i strah najviše prate incidente u kojima se vide prsti ekstremnih islamista. Britanski ambasador u Libiji bio je u konvoju vozila koji je 11. juna napadnut u Begaziju raketom ispaljenom iz ručnog bacača, kada su ranjena dva pripadnika obezbeđenja. Improvizovani eksplozivni uređaj detoniran je 5. juna ispred ulaza u američko diplomatsko predstavništvo u Bengaziju. Raketni napad na kancelariju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Bengaziju izvršen je 22. maja. Odgovornost su preuzele ekstremne islamističke organizacije povezane sa Al kaidom. Krajem marta je, prema američkim medijima, kroz Sirt prošao konvoj od dvadesetak vozila sa zastavama Al kaide, sličan konvoj prošao je kroz Tripoli nekoliko dana pre toga. Početkom marta su, zbog paljenja Kurana u Avganistanu, islamisti na vojničkom groblju u Bengaziju macolama porušili stotine nadgrobnih spomenika britanskih i italijanski vojnika izginulih u blizini tog grada u Drugom svetskom ratu.

Istočna Libija bila je baza radikalnih islamista još u vreme Gadafija. Tu se protiv Gadafijeve vlasti borila grupa stvorena od Libijaca koji su kao mudžahedini ratovali protiv Sovjeta u Avganistanu, iz tog dela zemlje su mnogi borci otišli da se na strani Al kaide i talibana bore u Iraku i Avganistanu, da bi se početkom ustanka protiv Gadafija masovno vratili u Libiju. U maju su zapadni mediji preneli vest da su u gradu Derni, 300 kilometra od granice sa Egiptom, osnovani kampovi u kojima se obučavaju i naoružavaju „budući teroristi“, da su tu prisutne stotine radikalnih islamista iz Alžira, Maroka, borci Al kaide Magreba.

Prošlogodišnji rat u Libiji se sve ređe pominje u svetu. Amnesti internešenel je u martu optužio NATO da nije sproveo propisanu istragu o civilnim žrtvama tokom bombardovanja, niti se pobrinuo za naknadu porodicama tih žrtava. Mahmud Džibril, predvodnik koalicije ANS-a, pre nekoliko meseci se požalio u intervjuu agenciji Blumberg na strane saveznike u borbi protiv Gadafija: „Zbog trenutnog nedostatka državnog aparata, svaka moguća strana sila pokušava da sprovede sopstvene interese u Libiji. Nijedna nije izuzetak. Takva je to igra, to je politika. Zemlje imaju svoje interese u Libiji, a svako gleda samo sebe.“

ČUVARI DEMOKRATIJE: Naoružana grupa ljudi stražari ispred biračkog mesta u Bengaziju