Malo je Italijana verovalo da Silvio Berluskoni može da ostane van politike – čak i kada je podneo ostavku na funkciju premijera pre skoro devet meseci, pa i kad je prepustio vođstvo partije svom nasledniku Anđelinu Alfanu. Otud italijanska štampa i javnost nisu bili iznenađeni vešću da Berluskoni namerava da se vrati na političku scenu na narednim izborima koji bi trebalo da se održe u proleće 2013.
Vest je objavio Alfano u televizijskom intervjuu, i to u vreme kada je i Berluskoni dao intervju za nemačke novine „Bild“. Berluskoni je tom prilikom rekao da njegove pristalice vrše pritisak i pozivaju ga da ponovo povede koaliciju centra i desnice na narednim izborima. Ako se to dogodi, to će biti šesti put da učestvuje u izbornoj trci, ali, za razliku od sličnih situacija u prošlosti, Berluskoni ovoga puta deluje kao daleko manje privlačna opcija čak i svojim glasačima.
NOV ALIAS I BIVŠI KOMIČAR: U intervjuu za „Bild“, Berluskoni je rekao da će još jednom da promeni ime svoje partije. Vratiće joj stari naziv Forza Italia (Napred, Italijo). Ovu mogućnost su brzo odbacili neki od vodećih ljudi partije Popolo della liberta (Narod slobode), koji su odlučili da ostanu sa Berluskonijem istupivši iz neofašističke partije Nacionalna alijansa predvođene Đanfrankom Finijem, aktuelnim predsednikom Doma poslanika u italijanskom parlamentu koji je na kraju raskinuo koaliciju sa tajkunom da bi predvodio svoju novu političku stranku.
Koristeći svoju dugo oprobavanu tehniku, Berluskoni je rekao da ga je Albert Link, nemački novinar koji ga je intervjuisao, pogrešno interpretirao. Link je, međutim, za „Vreme“ rekao da je njegova reportaža prilično tačna i precizna. Berluskoni je, očigledno, loše procenio vreme i ton svog saopštenja, dajući tako svojim velikim protivnicima puno vremena da se organizuju. Izbori su još daleko, ožiljci njegove prethodne tri godine u vladi još uvek su sveži, a Italija se još uvek bori da se oporavi od duboke recesije.
Šta ga je to, onda, podstaklo na takav potez? Partija Narod slobode se polako osipa. Neki od njenih osnivača traže nove političke prilike koje bi uskoro, verovatno već na jesen, mogle da iskrsnu iz mora poslovnih ljudi na severo-istoku zemlje. Osoba upoznata se dešavanjima koja se odigravaju van očiju javnosti u proteklih nekoliko meseci, rekla je za „Vreme“ da će ova nova politička partija verovatno biti liberalne orjentacije, privlačeći liberalnu struju u Berluskonijevoj partiji, koja je svom lideru zamerala sukob interesa, sumnjivo ponašanje u privatnom životu i pre svega loše vođenje ekonomije. Ova partija, kada i ako se formira, mogla bi da izvrši preko potreban pritisak u pravcu duboke reorganizacije italijanske političke scene u kojoj se partije već pozicioniraju za naredne izbore mada je previše rano reći sa kakvom koalicijom bi se izašlo pred glasače.
Lokalni izbori održani pre nekoliko meseci konsolidovali su politički uticaj kontroverzne ličnosti Bepea Grilja. Bivši komičar uspeo je da uzburka narodna osećanja protiv političke „kaste“ i u nekoliko malih gradova kandidati njegovog pokreta pet zvezdica osvojili su čak mesta u opštinskim većima i izabrani za gradonačelnike. Na tim izborima njegovi birači su činili 10 do 20 procenata biračkog tela; mnogi analitičari kažu da je Griljov uticaj dovoljno jak na lokalnom nivou, dok je njegov politički program prilično nejasan kada je u pitanju nacionalna politika. Da ne pominjemo internacionalnu politiku koju praktično ne pominje u svojim govorima i blogovima. Međutim, Griljo je izgleda još jedan italijanski politički fenomen koji privlači međunarodnu pažnju, drugačiju od one koju je privlačio Berluskoni. Milanski tajkun koristio je televiziju da izgradi svoje političko (i lično) bogatstvo, dok se Griljo oslanja na svoj blog (koji je, uzgred, najposećeniji u italijanskoj internet zajednici) i upotrebu društvenih medija i interneta, uz veoma kontrolisanu debatu svojih pristalica. On se upustio u populistički rat protiv establišmenta koji je usmeren protiv Berluskonija u istoj meri u kojoj je usmeren i protiv Demokratske stranke, koja po Griljovom mišljenju nije sposobna da predvodi zemlju kao, i protiv predsednika Đorđa Napolitana.
OSIROMAŠENE KULISE: Stranke, i unutar i van parlamenta, koje se protive Montijevoj politici izgleda stiču prednost, ali ne u meri u kojoj je to slučaj sa levom koalicijom Siriza u Grčkoj. Očigledno, na vidiku nema prave alternative Montijevoj politici čak ni za sledeću vladu ako se ekonomska savršena oluja nastavi.
U svakom slučaju, zemlja koja će ići na izbore sledećeg proleća veoma se razlikuje od one koja je Berluskoniju omogućila poslednju pobedu na opštim izborima 2008. Privreda je u sve lošijem stanju, a vlada koju vodi Mario Monti jako se bori da zauzda javnu potrošnju istovremeno promovišući rast i čitav niz reformi u državnom i privatnom sektoru. Podaci koji svakodnevno pristižu iz Instituta za statistiku prikazuju turobnu sliku nekada lepe zemlje (Bel Paese). Prošle sedmice, Nacionalni institut za statistiku (Istat) objavio je svoj najnoviji izveštaj o siromaštvu: 11 odsto italijanskih porodica može se smatrati relativno siromašnim, tj. više od 8 miliona ljudi, a među njima, mlade porodice, penzioneri, i porodice sa mnogo dece najpre padnu ispod linije siromaštva.
Brojke Međunarodnog monetarnog fonda govore da će ove godine italijanska privreda pasti za dva odsto, dok će se neznatni oporavak verovatno desiti u nekom periodu sledeće godine sa projekcijama rasta tek iznad nula odsto. Prodaja automobila, koja je obično dobar pokazatelj ekonomskog zdravlja, pala je na nivo iz 1979, dok je poslednjih meseci i tržište nekretnina, u koje Italijani tradicionalno ulažu svoju ušteđevinu, posustalo prvi put za 15 godina. Banke teško odobravaju kredite: hipoteke su pale za 47 odsto u odnosu na prošlu godinu, a mladim parovima skoro je nemoguće da dobiju hipotekarni kredit za kupovinu kuće. Stopa nezaposlenosti je blizu 10, a najveća je, preko 30 odsto (50 u nekim oblastima) među mladima na jugu zemlje.
Montijeva ekonomska politika izaziva talas protesta različitih društvenih sektora, od vlasnika apoteka do radnika u državnom sektoru, a radnički sindikati prete generalnim štrajkom u celoj zemlji do septembra. Nastavlja se pad berze (u petak 20. jula bio je oko -4 procenta) a međunarodne rejting agencije snižavaju rejting italijanskih obveznica i banaka.
Pa ipak, čini se da Italijani nisu tako zabrinuti kao Španci ili Grci pa nisu u velikom broju izašli na ulice kao što se desilo u drugim mediteranskim zemljama. Situacija onda nije došla do tačke pucanja, ali je svakim danom sve teža za mnogo ljudi. Vlada pokušava da se nosi sa situacijom koristeći svoj međunarodni ugled, da dobije podršku od Evropske unije i počne reforme koje bi vremenom trebalo da vrate privredu na pravi put. Ono što nedostaje je vreme.
Na primer, administrativna reorganizacija zemlje, ukidanje skoro polovine italijanskih provincija, stupiće na snagu u januaru 2014. dok će mere liberalizacije sektora maloprodaje i ostale ekonomske odredbe početi da se primenjuju od sledeće godine. Monti je i dalje oprezan ali optimističan i ponavlja da će se Italija izboriti sa krizom iako su partije koje podržavaju njegovu vladu sve zabrinutije zbog društvene cene ekonomskih mera potrebnih da se ublaže ekonomske nevolje. Cene koju će glasači uzeti u obzir kada dođu izbori.
Iz Berluskonijevog tabora bivši ministri tvrde da je, devet meseci nakon Berluskonijevog izlaska iz vlade, jasno da ekonomske teškoće Italije nisu posledica njegovog upravljanja ni nedostatka međunarodnog ugleda. Pa ipak, mogućnost povratka „gospodina Bunga Bunga“ užasnula je veliki broj evropskih vlada počev od nemačke. Portparol kancelarke Angele Merkel, brzo je odbacio Berluskonjevu tvrdnju da ima „vrlo dobre odnose“ sa Nemačkom. Što je najgore, mogućnost njegovog pokušaja da se vrati u vladu, odmah je političku debatu vratila na prošlogodišnje neprestane svađe koje su sprečavale zemlju da se ranije suoči sa dužničkom krizom i sa špekulativnim napadima na međunarodna berzanska tržišta. Britanski nedeljnik „Ekonomist“, jedan od najpredanijih Berluskonijevih kritičara, piše da je povratak Berluskonija „poslednja stvar koja Italiji treba“.
Ukus ovog sukoba u visokoj politici mogao se osetiti pre dve nedelje kada su se partije u parlamentu okupile da se dogovore oko novog izbornog zakona. Sastanak je naglo završen međusobnim optužbama stranačkih lidera; zvanično se slažu da aktuelni izborni zakon mora da se promeni pre narednih izbora ali ne mogu da se dogovore koji zakon umesto tog da se usvoji. Rezultat je paraliza koja je dobar primer kolotečine u kojoj je zaglavljen italijanski politički sistem. Istraživanja javnog mnjenja i ankete pokazuju da je više od petine biračkog tela spremno da uzme u obzir nove političke partije na sledećim izborima. U globalu, postoji vakuum koji treba ispuniti. Berluskoni, izgleda, misli da ovaj vakuum opet može da ispuni svojim bilbordima i TV spotovima. Druge snage, poput Demokratske stranke, plaše se da bi pokret Bepea Grilja mogao da kapitalizuje rekordni nivo nepoverenja koje Italijani pokazuju prema tradicionalnim političkim strankama.
Iza scene onoga što italijanski mediji nazivaju „političkim pozorištem“, uveliko se spremaju novi projekti. Verovatno neće proći mnogo vremena pre neko što se ove nove „stvari“ obelodane. Tada će biti trenutak da se izmeri kako se zemlja promenila pod udarcima ekonomske i finansijske krize. Septembar će pokazati.
U međuvremenu, Italijani su spremni za najkraće i najsiromašnije leto u prethodnih dvadeset godina. Uostalom, sunčani dani, plaže i gradovi ispunjeni umetnošću još su uvek besplatni.
Sa engleskog prevela: Aleksandra Đerić
