Ivica Dačić je ponovo u sedlu. Posle susreta s Hašimom Tačijem u Briselu kod baronese Ketrin Ešton, a pred dolazak Hilari Klinton u Beograd, čini se da je ojačao posle višenedeljne krize. Samo zato što je, koliko to god možda nije želeo, odlučio da se prihvati konkretnog posla – kosovskog – onog koji mu je sve vreme stajao na stolu, jer mu je u opisu radnog mesta. Zato je, kad su ga novinari pitali o problemima s Aleksandrom Vučićem, slavodobitno izgovorio: „Mi nemamo nikakvih problema, kakav je to problem na lokalnom nivou koji može da sruši vladu? Je l’ mislite da sam lud da se sretnem s Tačijem u uslovima kada će vlada pasti zbog Smederevske Palanke ili Zaječara? Nemojte da ste smešni!“
Zna i Dačić sveže sleteo iz evropske prestonice da je Briselu (čitajte Berlinu) kao i Vašingtonu, važan samo krupni plan. Odande se ne vide ni njegov govor u Dragincu, ni Smederevska Palanka, a ne zanima ih ni ko kome zbog borbe protiv korupcije podmeće klipove u točkove u novoj vladi. Odande se vidi susret Dačića i Tačija, njihovo (ne)istorijsko rukovanje, i ništa više.
Ljudi koji se bave kosovskom politikom u Briselu drže se linije koja je definisana 2007. godine u Vašingtonu – da će Kosovo biti nezavisno i da mora rukama i nogama da se radi na tome.
SLIKA, TON I REZOLUCIJA: Razumljiva je s tim u vezi nedavno usvojena prištinska rezolucija o normalizaciji odnosa sa Srbijom u kojoj stoji da mogući dijalog sa Srbijom, kao i njegovi rezultati treba da budu u skladu sa „suverenitetom Kosova, međunarodnim subjektivitetom, teritorijalnim integritetom i unutrašnjim ustavnim uređenjem“, kao i da „Skupština Kosova podržava normalizaciju odnosa između dve nezavisne, suverene države“. Ali i da će „dobrosusedske odnose podržati EU i SAD“. Semjuel Žbogar, specijalni predstavnik EU na Kosovu, izjavio je povodom kosovske rezolucije da su je podržale šefica evropske diplomatije Ketrin Ešton i Hilari Klinton, američka državna sekretarka.
U Srbiji, s druge strane, kakofonija izjava i ciljeva. Po okončanju susreta s Hašimom Tačijem, Ivica Dačić je rekao da je cilj razgovora u Briselu bio da se vidi da li postoji želja za dijalogom, da Srbija ne menja svoju poziciju i razgovore smatra statusno neutralnim, ali i protivrečno tome: „Smatram da je vreme za istorijski dogovor, a spremni smo i za razgovore o konačnom statusu.“ Do zaključenja ovog broja u utorak, 23. septembra, dan pre najavljenog sastanka državnog vrha o platformi o Kosovu, nije još jasno na kojoj osnovi će se održati sledeći sastanak u novembru u kontekstu rezolucije o normalizaciji odnosa sa Srbijom koja je usvojena u Prištini? Ono što su već više puta svi ponovili vlasti u Beogradu nikada neće priznati Kosovo i Metohiju, a kosovski zvaničnici ponavljaju da je pitanje statusa za njih rešeno. Od Srbije se i ne traži priznanje nezavisnosti Kosova. Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona, nedavno je baš govorio o tome, da Sjedinjenim Američkim Državama više nije stalo da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Važno je samo da „prihvati realnost“.
RIKER KAŽE – NEMA NOVIH IZBORA: Odavno je poznato da se budućnost Kosova određuje na liniji Vašington – Berlin, na kojoj direktive stižu preko okeana, postoji još podrška Francuske i Velike Britanije. Nedavno je i šef britanske diplomatije Vilijam Hejg najavio dolazak u Prištinu i Beograd kako bi podržao početak dijaloga na visokom nivou. Drugih bitnih igrača u EU, koji se bave Kosovom – nema, sem pet država koje ne priznaju Kosovo (Kipar, Španija, Rumunija, Slovačka, Grčka), čiji zvaničnici takođe nisu mogli da ne registruju susret Dačića i Tačija.
To što se neko iz samog državnog vrha Srbije, i to još premijer, susreo sa Hašimom Tačijem, to jeste vest, posle koje je važno da Hilari Klinton dođe u Beograd. Poseta Klintonove mogla bi da se čita kao svojevrsna nagrada sadašnjoj vlasti zbog dosadašnjih koraka u politici prema Kosovu, ali je i vrsta pritiska za nove korake u dijalogu između Prištine i Beograda. Možda više ovo drugo, uvereni su poznavaoci prilika na relaciji Vašington–Brisel preko Berlina. U Berlinu i Vašingtonu i te kako su svesni da je susret dvojice premijera više simbolika, neka vrsta dobrog gesta koji bi trebalo da najavi bolje odnose Beograda i Prištine, ali da, još, konkretno ništa ne znači. Zato se oglasio i Gvido Vestervele, šef nemačke diplomatije, i preko svog portparola poručio da je „ključni kriterijum za približavanje dve države Evropskoj uniji normalizacija odnosa između Srbije i Kosova i stvaranje dobrosusedskih odnosa“.
Odmah posle susreta dvojice premijera oglasio se i domaćoj javnosti već poznati zamenik pomoćnika Hilari Klinton Filip Riker. Posle nekoliko prigodnih rečenica o napredovanju Srbije ka EU, i da Sjedinjene Američke Države bezrezervno podržavaju nastavak dijaloga ka normalizaciji odnosa između Prištine i Beograda, Glas Amerike je javio da je Riker kazao i ovo: „Pred Srbijom je velika šansa da krene napred. Imamo novu vladu, nema izbora ili nečeg što bi moglo da naškodi trenutnoj situaciji.“ Toliko o krupnom planu i slici bez tona. I ko bi sad u Nemanjinoj 11 u Beogradu mogao i da pomisli da vladu ruši zbog Smederevske Palanke ili borbe protiv korupcije? Ako uvaženi gospodin Riker kaže da nema nečeg što bi moglo da naškodi trenutnoj situaciji – onda nema.
TRICE I KUČINE: S druge strane, koliko god da su u poređenju sa Tačijem, Palanka, Leskovac i Zaječar „trice i kučine“, Dačić je, kako se moglo pročitati po beogradskim tabloidima, na vanrednoj sednici Predsedništva SPS-a u nedelju naredio da se raspuste svi lokalni odbori koji odbiju da naprave vlast sa naprednjacima. Kada je njegov prvi zamenik u vladi Aleksandar Vučić još pre dva meseca, pritisnut zahtevima novosadskih naprednjaka, zapretio da će „vlast na lokalu ili biti prekomponovana ili će se ići na nove izbore“, i dao rok da se vlast na lokalu promeni (usaglasi sa republičkom) do 3. septembra – niko mu nije verovao. Danas su prilike u vladi nešto drugačije, mada ni ovog puta Vučić nije bio bogzna kako ubedljiv, valjda i zato što je proteklih nekoliko meseci počesto dovodio vladu u pitanje i prizivao izbore. Poslednji put u „otvorenom pismu“ kad je rekao da je spreman da položi račune građanima Srbije za svoj rad u borbi protiv korupcije, koju mu, kako to vole da komentarišu naprednjaci po političkoj čaršiji, „koče socijalisti“.
Vučić je u svom poslednjem opominjanju socijalista dao novi rok, traži od Dačića da se vlast na lokalu prilagodi republičkoj do početka novembra. Ovog puta je problem na lokalu (odluka SPS-a i URS-a da sa vlasti u Smederevskoj Palanci skinu SNS) kao jedan od povoda za loše odnose premijera i prvog vicepremijera nekako uvezan s više puta najavljivanim sastankom državnog vrha povodom pregovora s Prištinom u Briselu. Zanimljivo je da je sastanak Dačića i Vučića o koalicijama na lokalu predviđen za utorak (23. oktobar), a sastanak državnog vrha o Kosovu za dan posle, u sredu (24. oktobra). Zašto baš tim redosledom, može se kazati samo. U opoziciji tvrde da su im važni samo stranački interesi. Bojan Đurić iz LDP-a kaže ovako: „Prvo raspravljaju o lokalu, pa o platformi za Kosovo, ne znam kada će razgovarati o budžetu, što je apsolutno najvažnije pitanje za ovu zemlju.“ Jadranka Joksimović, članica Predsedništva SNS-a, ona koja je prva ustala da odbrani evropski put Srbije od govora Ivice Dačića u Dragincu povodom obeležavanja nacističkog zločina, rekla je da postoje isuviše veliki problemi kojima ova zemlja mora da se bavi, te da izbora skoro biti neće. Kazala je i da svako ko se iole ozbiljno bavi politikom „u stalnoj je kampanji“. Samo još kad bi nam kazali kad govore za kampanju, a kad odistinski, da bismo mogli lakše da ih pratimo.
Kako bilo, u Leskovcu su, na dan kada je održan sastanak Dačića, Vučića i Dinkića o lokalnoj vlasti, naprednjaci konačno preuzeli vlast, i to bez pomoći socijalista. Pošto su leskovački socijalisti odbili da formiraju vlast s naprednjacima i raskinu koaliciju s demokratama, naprednjaci su uz pomoć URS-a, DSS-a, Jedinstvene Srbije i PUPS-a. U Zaječaru je trebalo da demokrate, naprednjaci i LDP koji imaju novoformiranu većinu preuzmu vlast i smene Boška Ničića (URS) sa mesta gradonačelnika, ali se to ipak nije dogodilo. Vlast bi još trebalo da se promeni u Kniću, Kuršumliji, Somboru, Smederevskoj Palanci i Šapcu. Dačić, Vučić i Dinkić nisu imali izjavu za medije posle sastanka u Nemanjinoj 11. Ono što je sigurno, razgovor trojice koalicionih partnera bio je dug i težak, ali vlada neće pasti zato što su se dogovorili da se SNS mora poštovati kao najveća stranka i da će se vlast prekomponovati u Srbiji tamo gde to bude bilo moguće.
KOSMIČKA PRAVDA: Valja ovde podsetiti da je odmeravanje u „ucenjivačkom kapacitetu“ između Dačića i Vučića počelo onog trenutka kada je srpski premijer izašao pred novinare i obznanio da će s naprednjacima da pravi vladu, i da će u toj vladi biti premijer. Možda su dotad naprednjaci bili primorani da se savijaju i obećavaju, ali od tog trenutka krenulo je „disciplinovanje“ Ivice Dačića. U stvari, naprednjačko treniranje strogoće nad šefom socijalista poklapa se otprilike s dolaskom već pominjanog Filipa Rikera, zamenika pomoćnika Hilari Klinton, usred naprednjačko-socijalističkih pregovora o novoj vladi (3. jul). Tada je bilo u štampi da je američka državna sekretarka poslala visoke zvaničnike Stejt departmenta u Beograd (prvo Rikera, a potom i svog pomoćnika Gordona) da saznaju postoji li i dalje, mogućnost da se dogovori velika koalicija naprednjaka i demokrata, jer Ivica Dačić „iritira Amerikance svojom retorikom o Kosovu“. Koliko Vašington polaže na susret dvojice premijera, i rešenje kosovskog problema, govori i činjenica da će nekoliko meseci kasnije Hilari Klinton posetiti Beograd i Prištinu, samo šest dana pre izbora u SAD.
Svoju dosta slabu poziciju u Vašingtonu i Briselu Dačić je i za vreme izbora i posle njih sam pogoršao izjavama poput one kada je najavljivao svoj raskid sa demokratama: „Mislite da možemo u vladu koja će posle tri dana reći da to mora biti ispunjeno, da se otvori kancelarija Vlade Srbije u Prištini i kosovske vlade u Beogradu, čini mi se da nam je lakše da priznamo nezavisnost Kosova?“ Tad je rekao (17. jun) da ukoliko su dve velike stranke DS i SNS na to pristale, onda neka prave veliku koaliciju. Svega nekoliko dana posle vidovdanskog dogovora o novoj vladi (3. jul) Dačić je opovrgao ne samo svoje izjave o Kosovu i pregovorima s Prištinom u Briselu (a bilo ih je onoliko, valja samo imati strpljenja u guglanju), nego je naglasio da se potpuno neosnovano podgrevaju sumnje kako nova vlada neće sprovoditi već dogovoreno. Po diplomatskim kuloarima pričalo se tada da je i Riker značajno uticao na naglu promenu raspoloženja Ivice Dačića prema Kosovu.
Ubrzo je i Mlađan Dinkić, ministar finansija i privrede Srbije, najavio da će nova vlada morati da prihvati sve ono što je prethodna obećala EU u vezi sa Kosovom i Metohijom: „Moraćemo prihvatiti otvaranje kancelarije Srbije u Prištini i Prištine u Beogradu, ukoliko je takva obećanja prethodna vlada dala EU.“ Premijer Dačić to više nije komentarisao. Ispostavilo se da je uprkos preventivno skeptičnim zvaničnicima Brisela i Vašingtona, Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, najviše bio u pravu, rekavši da Dačiću treba dati šansu, i da pored nekih Dačićevih kontroverznih izjava „treba sačekati da on preuzme odgovornost vlasti“. Slično je bilo i nedavno, kada je i pored bure koju je napravio svojim govorom o nacističkim zločinima i EU u Dragincu, posle samo nekoliko dana otišao u Brisel da se rukuje s Hašimom Tačijem.
Dok mu jedni javno aplaudiraju, iskreno zadovoljni što će u novom kosovskom ciklusu biti samo statisti, drugi likuju uvereni da ima „kosmičke pravde“ u tome što je baš Ivicu Dačića zapalo da reši kosovsko pitanje. Prvo, sam je hteo da bude premijer, a drugo i red je da završi ono što je njegov prethodnik Milošević započeo, najčešći su komentari po forumima. „Delikatan je trenutak u kojem se Dačić prihvatio ovog posla. Istina, naš vrh stranke je odigrao tako da nije ni mogao da ne prihvati“, kaže ugledni beogradski naprednjak za „Vreme“. I objašnjava: „Znate, nije ovo trenutak u kome bilo ko normalan može da razmišlja o tome kome Dačićev eventualni pregovarački uspeh može doneti politički poene. Šanse za uspeh su minimalne, koliko god vam Vučić delovao neodređeno kada kaže da nijedan građanin Srbije neće biti srećan ni sa jednim rešenjem. Dačićev eventualni uspeh, bio bi i uspeh platforme iza koje je stao većinski deo Srbije. Normalno je da u slučaju uspeha njemu pripadne najveća slava. Ponavljam nije vreme za merenje rejtinga unutar koalicije.“
Kolika se medijska tarapana podigla zbog platforme o Kosovu, stiče se utisak da Beograd sprema zacelo nešto čega se niko dosad setio nije. I koji će kad se pojavi ostaviti bez daha i Prištinu i Brisel i Vašington, kosovske Srbe i sve nas zajedno. Radna verzija već postoji, početkom novembra bi trebalo da bude gotov dokument platforme, koji bi se, kako najavljuju u koaliciji, našao pred poslanicima u Skupštini Srbije.
Kakvom se god modelu priklonili, biće pravo čudo ako ga sva tri koaliciona partnera u tako kratkom roku jednoglasno prihvate. Valjda je zato važno i gospođi Klinton da dođe u Beograd.
