Da nisam reagovao na tekst Muharema Bazdulja, ne bih ni doznao da je jedan program Muzeja savremene umetnosti izazvao takvu pažnju beogradske čaršije. Bazdulj ga je, na primer, zveknuo već u naslov svog odgovora: „Kursadžije iz Muzeja savremene umetnosti“. No, dobro, ako se o mom tekstu ne može pisati bez pljuckanja na taj zagonetni kurs, nema razloga da potpuno ne rasvetlim taj mračni predmet sprdnje.
Reč je o obrazovnom programu „Kultura i umetnost u socijalističkoj Jugoslaviji“, koji se bavio jugoslovenskom likovnom umetnošću, filmom, dizajnom, popularnom i potrošačkom kulturom i sl. u periodu 1945–1991. Predavanja su držali Jasna Dragović Soso, Ivan Čolović, Dejan Jović, Vladimir Unkovski Korica, Mirjana Bogdanović, Andrea Matošević, Radina Vučetić, Dejan Kršić, Borut Vild, Nebojša Jovanović, da spomenem samo neke. Ukratko, reč je o autorima koji u različitim disciplinama, ali i interdisciplinarnim okvirima, istražuju Jugoslaviju, po pravilu se suprostavljajući danas dominantnim trendovima koji tu zemlju slikaju ili kao omot neke Krašove čokolade, ili pak kao totalitarni kazamat.
To što Bazdulj na moju kritiku njegovih teza o Jugoslaviji reaguje tako što nišani ovaj kurs o jugoslovenskoj prošlosti ne izgleda mi slučajno. Rekao bih da je to posledica toga što se „kursistički“ pristup Jugoslaviji i njegov pristup korenito razlikuju.
Tu razliku ilustruje već sam njegov tekst. Kao u stanu kakvog opsesivca koji sakuplja sve i svašta, tu su na hrpi Nobel, Kusturica, Andrić, Štulić, Pankrti, Šenoa, Ribar, Ujević, Prpa, Crnjanski, Pilsudski, Siton-Votson, Ataturk, Zogu, Džubran, Kenedi i Berlin (grad, ne filozof). Kao hoarder koji se breca kad mu neko dira „kolekciju“, Bazdulj ne podnosi da njegove lutkice neko zagleda, čudi se njihovim kombinacijama, i pokušava da ih stavi u neki kontekst. Primetite li da Crnjanski i Krleža baš i ne pripadaju istoj seriji (iz razloga poznatih svima koji su čitali njihovu polemiku), odmah ste krivi za nekakvo kurvinsko vrištanje. Jer, ako je Bazdulj te dve lutkice stavio u kutiju s natpisom „Frajeri“ (u kojoj su i Ujević i Štulić, možda i Kiš i Kusturica?), stvar je svršena i neopoziva, a „logika“ koja ih je tu ugurala – neupitna.
Na drugoj strani, njemu omraženi kurs je stvarno vođen drugim principima: kritičkom analizom koja istražuje i preispituje Jugoslaviju i priče o njoj. Zaista, na tom kursu su mnoge kutije ispražnjene, njihov sadržaj pretresen, preraspoređen na nove načine, u novom svetlu… Kao da sama mogućnost tog pretresanja tera Bazdulja da se ostrvi na „kursadžijstvo“. Pritom su sva sredstva dozvoljena. Kao, recimo, potkazivačka revnost s kojom nas usputno obaveštava da, eto, neki levičari poriču Krležino jugoslovenstvo (postoje li ti ljudi zaista?).
U svom glavnom falsifikatu, Bazdulj mi podmeće da tvrdim kako između prve i druge Jugoslavije nema kontinuiteta. Naravno, nigde to nisam ustvrdio. Moja teza nije da između dve Jugoslavije nije bilo kontinuiteta, nego da je bilo suštinske razlike. Kontinuiteta je bilo i između Francuske Luja XVI i one posle revolucije, ali reći da su one ista stvar znači promašiti samu revolucionarnu promenu. I u slučaju Jugoslavije baš je socijalistička revolucija značila autentični istorijski lom.
Kako je taj lom izgledao? Dejan Jović, jedan od „kursadžija“, piše u knjizi Jugoslavija – država koja je odumrla:
„Nova Jugoslavija formirana je na obećanju da će biti potpuno, tj. revolucionarno drukčija od prethodne – i u socijalnom i u nacionalnom pitanju. Po mnogočemu, ona je trebalo biti mirror image onoga što je bila predratna Jugoslavija. Ako je predratna Jugoslavija favorizovala Srbe na račun ostalih jugoslavenskih naroda, onda nova Jugoslavija mora unaprijediti etnički status malih naroda, kako bi postali jednaki Srbima… Neki narodi priznati su prvi put i odmah postali jednakopravni drugima, od ranije priznatim, narodima. Primjer za to su Makedonci, koji ne samo da su u socijalističkoj Jugoslaviji dobili priznanje kao nacija (tj. kao politički subjekat) nego je to priznanje bilo u formi republike (dakle, kvazidržave), pa je stoga preskočilo druge oblike teritorijalno-političke autonomije (npr. pokrajine, autonomne oblasti itd.). Ta je republika tretirana kao jednaka drugima“ (str. 121). I još: „Jugoslavija više nije bila zamišljena kao nacionalna država, a posebno nije više imala cilj stvaranje nove nacije. Štaviše, svaki pokušaj da se stvara nova nacija mogao se shvatiti kao pokušaj promoviranja starog poretka. Novi je koncept zagovarao poredak koji je nacionalan u obliku, a socijalistički u svojoj biti. On je favorizovao male nacije, ne toliko zbog toga što se zalagao za prava manjina (brojnost nekog naroda nije imala ni pozitivnog ni negativnog efekta u odnosu na politiku koja se vodila prema tom narodu), nego zato što se protivila eksploataciji (nacionalnoj, kao i klasnoj) malih od strane velikih“ (str. 124).
Upravo je revolucionarni lom, taj gest jugoslovenskih komunista, ono što od mladobosanaca, Ilindenskog ustanka, bogumila, uskoka, Matije Gupca, Karađorđa i Kosovske bitke retroaktivno pravi priču o sukobu malih i slabih protiv velikih i jakih. Bez te revolucionarne optike, sve ove priče se rasipaju u sitne i parcelizovane etničke istorije o ratu između „nas“ i „njih“, gradeći mitove o pobedonosnom nacionalnom i dinastičkom maršu kroz vreme koji je u jednom trenutku zašao u ćorsokak socijalizama.
Zato je Jugoslavija, u kursadžijskoj perspektivi, politički predmet analize, a ne frajerski drangularijum koji se ovih dana dobro kotira na berzi jugonostalgije.
