Ema ili polomljeno ogledalo želje

Početak nove pozorišne sezone u Beogradu obeležila je premijera Opere i teatra Madlenianum Ja, Ema – Ljubavni život Eme Bovari. Predstavu je režirala i dramu napisala po motivima romana Gistava Flobera Madam Bovari – Tatjana Mandić Rigonat.

Poslednjih godina Tatjana Mandić Rigonat ne režira u Narodnom pozorištu u kojem je zaposlena. Razbijeni krčag, Mirandolinu i Strah i nadu režirala je u pozorištima regiona i za sve je nagrađena – Strah i nada je ovog juna proglašena najboljom predstavom u Makedoniji. Međutim, Narodno pozorište se ni jednom nije pohvalilo uspesima svoje rediteljke. Na njihovom sajtu nema čak ni vesti da je septembra 2024. postala prvi dobitnik nagrade koja nosi ime Jagoša Markovića, jednog od najvećih reditelja u istoriji Narodnog pozorišta.

Kako god. Na pozorišnim scenama trenutno su četiri njene predstave koje u naslovu imaju ime žene. Nora, Mirandolina, Jelena Anžujska i Ja, Ema. I svaka od njih je afirmacija ženske snage i hrabrosti da iskorači u sopstvenu slobodu. Igra se i Gospođa ministarka, ali kako kaže Tatjana Mandić Rigonat, to je titula, a ne ime, a i igra je muškarac.

VREME: Zašto je Ema odlučila da progovori? Možda da bi prekinula potragu za odgovorom na pitanje ko je Floberova gospođa Bovari? Ili da bi ispričala priču o drugima koji su uticali na njen život?

TATJANA MANDIĆ RIGONAT: Nema priče o sebi a da nije priča i o drugima, u nama i oko nas. Mi postojimo kroz odnose. Roman Madam Bovari je remek-delo, a Ema Bovari jedan od najraskošnijih likova svetske književnosti, impresivan i zagonetan. I pored svega što je napisano o njoj, ostaje uvek nešto neizrecivo. “Ema je neuhvatljiva, menja oblik kao oblaci.” Ni boja njenih očiju nije postojana. (Rasprava o boji Eminih očiju jedan je od fetiša ljubitelja ovog romana) Ona je buntovnica iz 19. veka, prestupnica, preljubnica, pre Ledi Četerli i Ane Karenjine. Iskoračila je iz društvenog, klasnog i rodnog okvira. Usudila se da želi! Strastveno da traga za ispunjenjem ideala kroz umetnost, maštu i čulna uživanja. Po njoj je uspostavljena i psihijatrijska dijagnoza “bovarizam”. Još od 2018. tražila sam način, umetnički postupak koji bi scenski oživeo tu priču. Klasična dramatizacija nije dolazila u obzir, jer sam je doživljavala kao nedovoljnu. Godinama kasnije, došla sam do forme kroz koju je moguće pričati o fenomenu glavne junakinje i romana iz savremene perspektive. Kroz Emin glas – prvo lice jednine, Ja, Ema.

Isto to o sebi kaže i Flober.

Flober je napisao oko 5000 pisama, a posebno su lepa, strastvena i uzbudljiva ona koja je razmenjivao sa Lujzom Kole, pesnikinjom i njegovom velikom ljubavi. U jednom od njih piše i Emma c’est moi – u prevodu “Ema, to sam ja”. Taj život pisca u fantaziji (a toliko toga ličnog Flober je ugradio u Emu, što vidimo iz pisama), androginost, sve mi je to bilo zanimljivo, a najzanimljivije dati liku iz romana polemički ton. Ja, Ema sadrži subjektivan odnos prema delu. Ali da, žena je u prvom planu. Moderna junakinja. Savremena, svevremena, sa iskustvom od vek i po, koliko postoji u istoriji književnosti i psihi generacija čitalaca. Govori o sebi i o drugima, kroz biće glumice Jane Milosavljević.

foto: marija janković

Na početku predstave ona kaže publici: “Ja večeras biram šta ću vam reći o sebi”. U smislu – preuzimam svoj život u svoje ruke, neću više da živim kako drugi hoće?

I to je oblik slobode. Emancipacije. Neću da budem objekat. To je i uspostavljanje distance u odnosu na roman koji je nemoguće oživeti u totalu. Jer roman nije samo priča, nego i čuveni piščev stil brušen pet godina, koliko je Flober pisao Bovari. Pokušao je da proznoj rečenici da snagu poezije. To je i konfrontacija i sa tumačima njenog lika. Jedna pozorišna fantazija u kojoj je moguće da fiktivni lik jednog pisca oživi kao samostalna žena koja preuzima priču i vodi je tako što pokušava da shvati šta se u stvari dogodilo s njom i njenim životom. Zašto se ubila. I šta ju je ubilo. Ko je kriv? Flober je jedan od likova s kojim u predstavi polemiše. Tu su i drugi važni muškarci, muž, fatalni ljubavnici, apotekar, sveštenik, apotekarski pomoćnik, zelenaš, notar, koji govore o njoj i sa kojima ona ima različite odnose. Tu su i svekrva, služavka i ćerka. Tu su i predstave o životu formirane na osnovu svetova mašte, poezije, romana nekad, danas i filma, popularne kulture, rokenrola. Eros nepredvidivo kruži. Kao i depresija. Važni su i film i muzika u jeziku predstave, koja se odvija kao neko pozorišno suđenje, rekonstrukcija njenog života.

“Muškarac je slobodan. Može da proživi strasti, da putuje po svetu, savladava prepreke, dosegne ideale, okusi najveću sreću”, kaže Ema. Takođe i da su muškarci varalice, da im je kukavičluk u prirodi. Očigledno, muški svet je sputava. Da li Ema zbog toga beži od stvarnosti?

Mislim da potreba za drugim svetovima, mašte, umetnosti, nema veze sa muškim i ženskim. Sanjari nemaju pol i rod. Sanjari su prosto sanjari. I Ema Bovari i Don Kihot. I Flober kad piše i Virdžinija Vulf kad piše ili Felini kad snima film. Realnost nije dovoljna. Umetnost je druga stvarnost, ne njena kopija. Koliko je samo “izama” koji pokušavaju da uspostave vezu sa stvarnošću ili da je raskinu. Ali da, Emi je tesno u svetu u kome je. I kaže da je žena slobodna samo u mašti! To je 19. vek. Tipičan Floberov junak je onaj koji je srećniji u mašti i fantaziji nego u životu. Volim njegovo Sentimentalno vaspitanje, Frederika Moroa. Ali mereno mogućnostima samoostvarenja, muškarac je slobodniji i danas, posle svih revolucija i socijalizma i feminizma. Ovo je muški svet. Pozicija žene je krhka, lomljiva, baš kao i nos žene koji je razbio gradonačelnik, polomljena vilica studentkinje u Novom Sadu. Kao telo žene kad je tema abortus ili natalitet, kao svaka situacija koja tretira ženu kao objekat, za različite projekcije ideološke prirode.
Zanimljivo je uporediti roman Madam Bovari i bilo koji roman Ani Erno, Događaj ili Godine, recimo.

Emi je stalo do boljeg života, do ljubavi, do lepote. Društvo u kom živi ima drugačije potrebe i drugačiji ukus. Da li traži nemoguće? Da li je, odbijanjem da se prilagodi, sama sebe osudila na smrt?

“Mediokriteti guše život. Najplemenitije težnje se proganjaju i klevetaju. Nikad se duhovnost nije tako malo cenila. Nikada mržnja prema svemu velikom, prezrenje Lepote, odvratnost prema književnosti, nije bila tako izražena. Oduvek sam pokušavao da živim u kuli od slonovače, ali plima govana udara o njene zidove i preti da je potkopa.” Ovako Flober opisuje svoje vreme, naše vreme. I nemogućnost da živiš izvan sveta. A Ema je studija ženske čežnje, hrabrosti i samouništenja, potraga za celovitošću – za potpunom ženom. Za duhovnom (od petnaeste godine “prlja ruke prašinom iz biblioteke”) i telesnom. Traži odgovore na pitanja: “Šta je to ljubav, zanos, sreća? Šta te reči znače u životu, a tako su lepe u knjigama”. Prezire skučenost duha, odvratnu, banalnu, dosadnu malograđansku sredinu i odbija da se pomiri sa osrednjošću. Želi život u kome se srce širi, a čula cvetaju. Očarava se i razočarava. Postaje razlupano ogledalo želje. Ona spoznaje i ekstazu mašte i ljubavi i bodlerovski splin – duboku teskobu, užas. U predstavi je težište na bankrotu, emocionalnom, ljubavnom, materijalnom, bankrotu ideala i iluzija.

Njena svekrva je simbol onih koji se protive napretku. Emi zamera što čita “knjige protiv religije, u kojima se ismevaju popovi, Voltera čita” i svom sinu kaže: “Zabrani joj da čita romane”. Najavljuje da će prijaviti policiji knjižare koji joj šalju knjige, jer “policija bi morala da hapsi loše knjige kao lopove i trovače duše”. Zvuči poznato?

Da, to je poznato, veoma. Smešno i opasno istovremeno. Ta policija duha, umetnosti! A žene poput te svekrve u drami, više nego u romanu, samo su ženski potporni stubovi patrijarhata, onog najrigidnijeg. Čitanje je čin slobode, oslobađanja. U istoriji književnosti bilo je pokušaja zabrana knjiga, cenzure pojedinih poglavlja u njima. Čuven je sudski proces vođen protiv Flobera, štampara i izdavača romana Madam Bovari. Zbog povrede javnog i verskog morala. Skrnavljenja svetosti braka, preljubništva. Transkripti sa tog suđenja ostali su svedočanstvo suđenja, u suštini. Ženi. Emi! Svemu što je činila i za čim je žudela. Muškarce je, na sreću, književnost oslobodila, ali Ženi se i danas sudi kad se usudi da želi preko dozvoljenog okvira, podjednako rigidno kao nekad. Suđeno je i romanu Ljubavnik Ledi Četerli D. H Lorensa. U Velikoj Britaniji je 1928. proglašena zauvek zabranjenom knjigom. Tek na suđenju 1960. roman je oslobođen i objavljen u integralnoj verziji. Meta je žena, seksualnost, žudnja i način na koji je umetnik prikazuje, kao i rušenje staleških barijera.

Da li su replike o pozorištu vaše ili Floberove? Apotekar Ome kaže da je pozorište “najvažnija od svih umetnosti”, a sveštenik mu odgovori: “Pozorište je sotonino dete”. Ovaj detalj, a u tekstu drame ih ima više, jeste preslikana naša stvarnost.

Omeova rečenica je Floberova. Sveštenikova je moja. Kao i ona kada Ema posle neuspelog pokušaja traženja pomoći od sveštenika, za svoje psihičko stanje kaže: “Muškarac u haljini, a ne zna ništa o ženi!” Ili da citiram omiljenog Stepana Trofimoviča Verhovenskog iz romana Zli dusi: “Hrišćanstvu zameram što nije shvatilo ženu. I nije. Samo majčinska dimenzija kroz lik Bogorodice blista u svoj lepoti u istoriji umetnosti i u životu”. A to je jedan od arhetipova koji ne obuhvata sve dimenzije Žene. Niti ono što oličava Ema.

Flober je milje provincije duha izvanredno pustio da živi u romanu. Jonvil realno kao mesto ne postoji, pisac ga je stvorio kao provinciju nad provincijama. I Jonvil ima svoj Ekspo, poljoprivredni sajam gde se među stokom, balegom, šatorima pevaju ode vladaru, mudrom kralju koji vodi zemlju putevima napretka.

Na početku predstave Ema pita publiku: “Ko sam ja?”, kako bi navela gledaoce da se zapitaju to isto, da osveste da su svoji i stvarni, da nisu stvoreni po nečijem kalupu. A kada odgovore na to, verovatno najvažnije pitanje svakog čoveka, šta će s tim odgovorom? Da li će im život biti bolji?

Mislim da je to pitanje prati čoveka kroz život. Ono je deo potrage za sopstvenim glasom – mislima, stavovima, osećanjima, identitetom, ličnošću. To se pita i Ibzenova Nora. To se pita i Čehovljev Ivanov. Moja zbirka pesama ima naziv Kaži mi ko sam. Znam da nisam ista kao pre deset godina, taj pogled unutra meni je važan. Neko beži od tog pogleda. Neko želi da živi živote drugih, a ne svoj. Neko živi kroz druge. Lepota pozorišta i pisanja, čitanja, gledanja filmova je to što u fantaziji možeš da budeš drugi, mnogo raznih drugih, da se identifikuješ i prepoznaš deo sebe.

Drama počinje i završava se pitanjem. Prvo postavlja Ema, a poslednje – njena ćerka Berta. Ona pita publiku koja je ovo sadašnjost, kakvu osnovu smo napravili budućnosti u kojoj će ona živeti. Šta biste joj odgovorili?

Tokom predstave, devojčica je prisutna na sceni i gleda živote likova, učesnik je i posmatrač. Nije prisutna u ljubavnoj sceni u kočiji, tada je guvernanta odvodi u šetnju. A budućnost je toliko neizvesna, nestabilna, da su potrebne neke čvrste tačke u nama, jer ih u svetu oko nas nema, a njih vidim u sposobnosti da volimo i gledamo u život otvorenog srca, s nadom da će po ko zna koji put dobro u nama pobediti zlo, jer kako opstati bez pozitivnog stava. I u logorima su logoraši pravili umetnička dela.

Dramu Ja, Ema napisali ste pre tri godine za Narodno pozorište u Beogradu, ali je postavljena u Madlenijanumu. Da li ste u međuvremenu saznali zašto vas nema u pozorištu u kom primate platu?

Ja sam celim svojim bićem na suprotnoj strani univerzuma od uprave pozorišta. Četiri godine (biće toliko jer me nema u planovima ni u 2027) mi lupaju kreativnu rampu. Ja da režiram – to na njihovom jeziku znači davanje prostora neprijatelju.

Da li ima budućnosti za Narodno?

Naravno da ima. Ali tek kada dođe do promene u zemlji. Zato su izbori 25. oktobra zaista biti ili ne biti.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!