U teatru Velikog veka (1)

Partija se namrgodila na Majakovskog. Otkačila se od života. Počela je da mu sudi, isprva hladno i strogo, potom svirepo. Zaustavljena je dečija igra na pozornici. Majakovski se ubio. Sterilizovano pozorište, kockasto vreme. Ponižena umetnost kao sluškinja partijske politike.

Vek pre Molijerovog izlaska na scenu, jedan ozbiljan Nemac drznuo se i doveo u pitanje monopol Katoličke crkve na tumačenje istine. Martin Luter se zvao. Da li je ljudima potreban posrednik u razgovorima sa bogom? Pitanje je u duše i glave vernika unelo nemir koji se prelio u spoljašnji svet. Izbili su građanski ratovi između katolika i protestanata. Bilo je to i doba velikih proboja u prirodnim naukama. Traže se empirijski dokazi za sve smelije teze. Priroda se meri i posmatra. Dovodi se u pitanje zvanično crkveno tumačenje Aristotelove fizike. Kopernik, Galileo Galilej, Đordano Bruno. Genijalni istraživači ulaze u sukob sa čuvarima starog poretka. Okvir koji je uspeo da pomiri taj posvađani život bila je aposlutistička monarhija. Suverenost – još jedan genijalni izum epohe. Smisao mu je rastumačio francuski filozof prava Žan Boden. Samo monarh donosi zakone. Ostali sprovode i pokoravaju se.

NOVI POREDAK SIMBOLA

Apsolutistička monarhija kao pojas za spasavanje. Da je taj pojas društvu-davljeniku bačen s neba, te da božija volja predstavlja izvor kraljeve svevlasti, to niko nije dovodio u pitanje. Obezbeđen je mir. Monarhova odluka kao zakon koji važi za sve. Trgovci više ne moraju da drhte pred samovoljom feudalnih moćnika. Centralizacija, racionalizacija upravljačkog procesa. Sve je veće raslojavanja društva. Nove podele donose nove sukobe. Plemići su ljuti. Država im nije nadoknadila dažbine koje su njihovi preci po meri sopstvenih kaprica naplaćivali putnicima namernicima. Osiromašeni silnici postaju pljačkaši, pustolovi.

Napustivši umirujući srednjovekovni kavez, život se nezaustavljivo usložnjava. Bez orijentira svet deluje zastrašujuće, nesavladivo. Treba mu pokazati meru i granicu. Taj zadatak je u Francuskoj 17. veka pripao novom upravljačkom sloju okupljenom oko kralja. Gradski patricijat, sudije i advokati, staro plemstvo, obogaćeni trgovci koji kupuju titule, markizi… Oni postavljaju norme ponašanja, oblikuju ukus, modu i shvatanja. Kako treba da izgleda odnos između muškarca i žene, oca i sina? Šta podrazumeva ljubav – nesputanu strast ili stilizovanu nežnost? Kako se postiže uspeh u društvu? U potrazi za odgovorima, nova elita posegnula je za viteškim idealima minulih vremena. Slike ispravnog života stižu iz izmaštane prošlosti. Dvorsko društvo ih tumači prema zahtevima sopstvenih prilika. Viteštvo u stilizovanim odorama. Uspostavlja se novi poredak simbola. Život u njemu pronalazi zaklon od preteškog pitanja smisla. Teatralizacija društva. Civilizovanje odnosa. Svi nose masku, svi glume. Normu o ispravnom čoveku, honnête homme, otelotvoruje kralj. On je savršeni uzor.

MIZANTROP I TVRDICA

A pozorište? I tamo se beži od uskomešane svakodnevice, u kojoj se trguje, preračunava, bogati, proba, greši, propada. Italijanska scena – tako se zove to novo pozorište omeđeno zidovima. Liči na otvorenu kutiju. Svedoči o granici koja odvaja umetnost od stvarnog života. To je istovremeno i brana koja odvaja dvorsko društvo od puka. Publike, naime, ima daleko manje nego u Šekspirovoj Engleskoj ili Španiji Lopea de Vege. U salama su uglednici i moćnici. Za posetioce je podjednako bitno ono šta se događa na bini kao i ono što se zbiva u gledalištu. Ko je sve došao? Da li je kralj aplaudirao ili zevao? Na sceni se koriste apstraktni zakoni fizike do kojih je nauka doputovala u svom prkosnom nastojanju da ovlada prirodom. Nove mehaničke konstrukcije omogućavaju da se sa plafona na binu spuštaju anđeli, mitska bića, junaci antičkih tragedija. Nauka u službi čuda.

Ljudi dolaze u pozorište da bi bili očarani. Sklanjaju se od istorije, proračunate svakodnevice, prolaznosti. Tako je izgledalo pozorišno vreme koje je sačekalo Korneja, Molijera i Rasina, trojicu francuskih velikana. Samo je Kornej na početku svog stvaralačkog puta, u Sidu, na binu izveo čoveka koji objavljuje megdan sudbini. Kod Molijera i Rasina ništa ne zavisi od slobodne volje. Sve je neumitno, predoređeno. Obrta nema ili dolazi tek na samom kraju, kao u nekim Molijerovim komadima. Svi u sali od samog početka znaju kako će se stvari odvijati. Kod Molijera je na bini uvek određeni tip čoveka – tvrdica ili mizantrop. Ni jedan ni drugi ne mogu da skrenu sa svog puta. Tvrdica je smešan u svojoj nemoći da se odrekne škrtosti. Mizantrop ne može da pristane na ublažavanje očekivanja od sveta zarad opstanka u društvu. Ono smešno rađa se iz nezgrapnih, na neuspeh osuđenih pokušaja života da se ipak iskobelja i nekako siđe sa staze na koju ga njegov lik smešta. Rasinov Neron završava baš onako kako su o pomahnitalom rimskom vladaru posetioci pozorišta učili iz istorijskih knjiga (Berenika). Možda je mladić koji se na početku komada pojavljuje na bini mogao da završi drugačije svoju životnu priču. Ali tragično izvire upravo iz neumitnosti kojom se život mladog Nerona pokorava svom zlehudom transcedentnom liku. Neočekivanih obrta nema, ali je sve, ipak, očaravajuće.

Poredak moderne države gradi se, dakle, paralelno na dve scene, u pozorištu i na dvoru. Teatar kao otvorena kutija koja odvaja umetnost od stvarnosti – dvor kao otvorena kutija koja odvaja monarha i njegovo teatralizovano okruženje od naroda. Slučaj je hteo da se na sceni u isto vreme pojave dvojica velikih ljudi, komediograf i mladi kralj, Molijer i Luj XIV. Odličan poznavalac dela Žana Bodena, pametni, nadareni kralj sa velikim ambicijama posvećuje se poslu pribavljanja slave svojoj svevlasti. Molijerova umetnost mu u tom naumu pomaže. Ismeva sve ono nezgrapno što se ne uklapa u novi poredak simbola koji otelotvoruje vladar. Na istom su zadatku. Ni mladom kralju se ne dopadaju prenemaganje i loša gluma u njegovom okruženju. Smetaju mu i slavoljubivi tvrdoglavci koji bi svojim preteranim talentom, junaštvom ili čestitošću, prebrzim društvenim usponom ili prevelikim uspesima kod žena mogli, makar samo na tren, baciti senku na njegovo veličanstvo, grandeur. Dolazak na vlast Luja XIV predstavljao je za umetnika priliku, Makijavelijev occcasione. Molijer ju je blistavo iskoristio.

POLITIKA I UMETNOST NA ISTOM ZADATKU

To je ono što se razlikuje od vremena u kojem stvara Mihael Bulgakov. U predvečerje i prvim godinama Oktobarske revolucije, umetnici i revolucionari delili su isto uverenje – ljudi su u stanju da vlastitom pameću izgrade temelje zajedničkog sveta. (Francuzima Molijerovog vremena takva ideja izgledala bi kao neumesna šala – monarh ima apsolutnu vlast, ali ona potiče od boga, ljudi nemaju ništa s tim.) U revolucionarnoj Rusiji Majakovski stvara Misteriju Buffo. To je, u stvari, samo naslov za početni okvir komada čiji će se sadržaj stalno iznova menjati, osavremenjivati. Revolucija sve rastače, pa stoga ne može više biti ni dovršenog scenskog dela, objavio je sa bine razmetljivi pesnik – lepotan. Probuđeni stvaralački život iz dana u dan menja formu prema zahtevima novih okolnosti. Niko ne može da predviđa ishod. Oni koji su revoluciju izveli puškama i čeličnom organizacijom nisu se s tim slagali. Saborništvo autonomnih partnera, umetnosti i politike, neće dugo potrajati. Partija se ubrzo namrgodila. Otkačila se od života. Počela je da mu sudi, isprva hladno i strogo, potom svirepo. Zaustavljena je dečija igra na bini. Majakovski se ubio. Sterilizirano pozorište, kockasto vreme. Ponižena umetnost kao sluškinja partijske politike. To je čas u kojem usamljeni ruski pisac otkriva veselu raskoš Molijerovog istovremeno površnog i dubokog sveta i rešava da o tome napiše naučno-literarnu studiju.