U teatru Velikog veka (2)

Postoje dve bine, dve italijanske scene, dve otvorene kutije, pozornica umetnosti i pozornica stvarnosti. Nikada u istoriji razlika između njih nije bila tako mala kao u francuskom Velikom veku. Na obe scene nose se maske koje svode život na određeni ljudski tip. U Molijerovoj trupi glumci zadržavaju distancu prema svojim ulogama. Ne dopuštaju da ih preplavi lik koji igraju. Svi glume sve uloge bez obzira na starost i fizički izgled. Brižljivo se čuva svest o razlici između zbilje i uobrazilje. To se očekuje i od glumaca na bini stvarnosti. I među njima ima šmiranata, onih koji glumu koriste u nedostojne svrhe, ili onih koji su se u lik previše uživeli, zaboravivši na barijeru između stvarnog i izmaštanog. Baš takvima se Molijer smeje. Na meti su mu preozbiljni razmetljivci, koji su se u tolikoj meri poistovetili sa svojom ulogom da su zaboravili da je i sam život pozorišna igra. Mnogi su se zbog toga strašno rasrdili. Najznačajniji među uvređenima dolazi iz budućnosti, zove se Žan-Žak Ruso.

foto: promo

POZORIŠTE KOJE MENJA SVET

Ruso je gnevan na pozorište. Ono razmekšava ljude, razdražuje ih, u duše unosi nered, oslobađa strasti od kočnica razuma, rasplamsava poroke. Kvari običaje. Teatarski umetnici podilaze publici. Dopasti se onima koji su kupili kartu – to je jedini smisao njihovog posla. Zbog toga ljudi iz pozorišta izlaze gori nego kada su u njega ušli. Za već ionako iskvarene Parižane to i nije neka šteta. Ali šta ako bi se pozorište posle nekoliko vekova ponovo vratilo u Rusoovu Ženevu? Iščezlo bi tada poslednje utočište dobrih običaja, osećaja za meru i zajedništvo, carstvo trezvenosti, ozbiljne marljivosti, brige za opšte dobro. Sve to Ruso piše 1758. godine u svom odgovoru Dalamberu, enciklopedisti koji se na Volterov i Didroov nagovor založio za vraćanje pozorišta u Ženevu.

U stvari, Ruso je i sam bio očaran pozorištem. Ali ga je u nekom trenutku prevarila žena, izdao prijatelj, uvredio se. Sve je to povezao sa teatrom koji ga je razmekšao, obmanuo, naveo da spusti gard prema ljubavi i osećanjima. Naljutio se tada Ruso na svet pariskih salona. Navukao je masku filozofa samotnjaka. Pomešao je zbilju i uobrazilju, baš kao glavni junak Molijerovog Mizantropa. I Alsest se ljutio na društvo koje odbija da se divi njegovoj čestitoj iskrenosti. Zato se na kraju komada povlači iz sveta. Da je Molijer najveći dramski pisac, Ruso je priznao. Ali čak ni takav umetnički genije nije mogao da odoli porivu da se dopadne publici. Napravio je smešnim Alsesta, čoveka s vrlinom. Učinio je to kako bi nasmejao parter. Uvredio je time nehotice i samog Rusoa, koji će se na bini naći tek vek kasnije.

Od srdžbe su prebledeli i mnogi Molijerovi savremenici, uvereni da se publika u parteru baš njima smeje. Nakon Smešnih precioza iz sale su izjurile besne žene iz salona gospođe Rambuje, koje svojim banalnim romanima, iznijansiranim prenemaganjem u govoru, oblačenju i ponašanju, okupljene u spavaćoj sobi oko kreveta domaćice, oblikuju modu i ukus mondenskog Pariza. Uvređeni su i lekari. Komediograf ih predstavlja kao prevarante koji iza maske učenosti skrivaju svoje halapljivo šarlatanstvo. Doktori su u stvari samo loši glumci koji uobražavaju da znaju ono što ne znaju. Njima Molijer suprostavlja svoj teatar kao mesto na kome se ljudi mogu istinski isceliti, prozrevši sve ono preterano i lažno u ljudima i njihovom zajedničkom življenju. Među uvređenom publikom u Pale Roajalu nalaze se i kolege, dramski pisci, čuveni glumci iz Hotela Burgonj, koji shvataju da ono novo, revolucionarno što donosi Molijerovo pozorište ugrožava njihov način bavljenja umetnošću. Ulaze u rat sa Elomirom (Molijer), zadaju mu niske udarce, prikazuju ga na bini kao rogonju.

SUKOB S CRKVOM

Komediograf dugo uživa zaštitu zabavljenog i nasmejenog Luja XIV. Ta zaštita mu omogućava da se zanosno igra. Ali igra se u nekom času otrgla kontroli. Ošamareni su oni koji u svom besu mogu da pokvare igru samog monarha – sveštenstvo Katoličke crkve. Prepoznali su se u liku Tartifa. Orgon, čovek zarobljen maskom bogobojažljive skrušenosti, pronašao je u lažnom svešteniku Tartifu vodiča za svoj zalutali život. I Tartif je glumac, samo podli. Masku božijeg izaslanika koristi u taktičke svrhe, kako bi spavao sa Orgonovom ženom, jeo i pio u njegovom domu, oduzeo nesrećnom čoveku čast i imovinu. Prikazujući njegov lik, Molijer se ne ruga Crkvi i hrišćanstvu, već licemerima, prevarantima koji mantiju zloupotrebljavaju kako bi zadovoljili pohotu i gramzivost.

Kralj se isprva veselo smeje. Predstava mu se dopala. Za razliku od španskog i austrijskog monarha, Luj XIV svojim slobodnim ljubavnim životom i sam prkosi crkvenom učenju. Njegova majka Ana Austrijska, međutim, dolazi iz drugog doba. Uznemirena je napustila Versaj, u kojem je te majske večeri 1664. godine Tartif prvi put prikazan. Razgnevili su se silno i Molijerovi stari neprijatelji jansenisti, članovi društva Svetog sakramenta. Kralju se ti verski fanatici uopšte nisu dopadali. I sam će sa njima kasnije otvoreno ratovati. Ali njegova vlast je od boga. Nerazumno bi bilo zbog jednog umetnika ulaziti u sukob sa arhiepiskopom Pariza, koji pred narodom tumači božju reč. Molijer je za Luja ipak samo posluga, zabavljač. Pored toga, najveći kralj na svetu imao je tih meseci i godina važnija posla, rat za španske teritorije u Holandiji, za koje je smatrao da mu po pravu ženinog nasledstva pripadaju. Tako je komediograf ostao bez zaštite. Vratiće se on scenu još nekoliko puta, prikazaće na njoj velika dela, ali učiniće to izranjavljen, umoran, bolestan. Od sukoba sa Crkvom više se nikada neće oporaviti.

IZVAN OGRADE

U totalitarnom teatru Staljinove Rusije sve je bilo drugačije. Bilo je to pozorište sa najvećim ambicijama: iskovati novog čoveka na temelju filozofskog sistema koji su funkcioneri prema meri sopstvene pameti i dara pretakali u partijske dekrete. To su naumile sovjetske vlasti. Vladar kontroliše smeh, modu, ponašanje, reč, misao i delo. Izgubljena je razlika između gledalaca i glumaca, svi su na pozornici u svakom trenutku. Jedni druge podozrivo posmatraju. Jedni glume ne shvatajući da glume, drugi da bi spasili glavu. Love se jeretici. Sprečiti da se u priču o izgradnji besklasnog društva prokrijumčari mogućnost obrta, svi su upregnuti u taj posao. U takvom teatru nastupao je i pisac biografije gospodina De Molijera, Mihail Bulgakov.

Uvrediti vladara moglo se i nehotično, nespretnom rečenicom, isuviše glasnim pijanim smehom ili smelom opaskom u intimnom društvu prijatelja. Uvreda se plaćala životom. Odvratiti na tren maštu od bavljenja savremenicama i njihovim sivim prilikama, to je bio jedan od načina da pisac preživi priču svog doba. U svetu iz koga je mogućnost obrta proterana ideologijom i nasiljem, prepričati vratolomne obrte o životu nekadašnjeg kraljevog sobara Žan-Batista Poklena, potonjeg “komediografa po milosti božijoj”, Molijera – dobra je to strategija za opstanak. Sve i ako izdavači odbiju da štampaju knjigu. Objaviće je neko drugi iz vremena koje dolazi.

Žan-Batist Poklen bio je neukrotivi bundžija. Čitavog života rugao se formi koja je zapretila da mu zarobi talenat, maštu, snove, kaprice i svojeglavost. Sišao je sa šina poziva dvorskog sobara, naglo prekinuo započeto putovanje. Ušao je zbog toga u sukob sa ocem. U tadašnjem francuskom društvu otac je bio za porodicu ono što i kralj za državu, vladar po milosti božijoj. Veliki komediograf kao bezdoma lutalica. Odbacio je na svom putu svaku utehu za koju se čovek suočen sa egzistencijalnom strepnjom može uhvatiti. Skloništa u koje se drugi ljudi skrivaju u strahu od starenja, bolesti, usamljenosti ili suda okoline, Molijer je ismejao kao privide. Silovite obrte u toj svojeglavoj priči nisu mogle da zakoče ni pretnje božijom kaznom, kojom su Molijera plašili ovlašćeni vodiči duša ka večnom staništu. “Nerviraju me, proganjaju me! I stiglo je naređnje arhiepiskopa da me ne sahranjuju na groblju. Znači, svi će biti u ogradi, a ja – van nje. Onda znajte – nije mi ni potrebno njihovo groblje, pljuckam ja na njega” (Bulgakov, Bratstvo licemera ili Molijer). Ostavio je ženu sa kojom je izgradio svoje pozorište. Prepustio se ćudima požude, oženio pod stare dane zavodljivom nevernom devojkom. Na kraju je ostao sam sa svojom umetnošću, “van ograde”, lišen zaklona porodičnog mira, religije, ljubavi.

Pred kraj života spalio je sve pisane dokumente o svom putu, pisma, prepiske, dnevnike, izbrisao sve pouzdane tragove koji bi mogli poslužiti budućim tumačima. Time su radoznalci, istraživači književnosti potonjih epoha unapred osujećeni u nameri da ukradu tajnu njegovog lutanja kroz svet. Izabrao je Žan-Batist da na ovom svetu živi van “ograde”, zašto bi onda sa onoga morao da gleda kako ga intelektualni razmetljivci u nju zatvaraju. Istoričari književnosti i teatrolozi su na osnovu komada i anegdota pokušavali da sastave svoje naučne priče. Ali su u u njihovim radovima uvek ostajale pukotine kroz koje je neuhvatljivi višak Molijerovog života, uz veseli smeh, nastavljao da putuje kroz vreme.

U CENZORSKIM MENGELAMA

Ne čudi stoga što su izazov da obasjaju smislom taj uzjogunjeni život prihvatile njegove kolege, veliki književnici, među kojima i Mihail Bulgakov. U knjizi Život gospodina De Molijera, umetnik se igra književnog istoričara. Polazi od biografske građe koju, kao vajar skulpturu, oblikuje dletom umetničke mašte. Obraća se babici koja je porodila Molijerovu majku, upliće se u dijaloge komediografovih saputnika, raduje se ishodima, prekoreva kratkovidost savremenika… Taj nesvakidašnji, pristrasni, razigrani, nasmejani stil pisanja biografije nije se dopao preozbiljnim čuvarima zdanja realnog socijalizma. Nema u knjizi ni reči o ekonomskim odnosima, klasnoj borbi i dubljem smislu istorijskog marša koji po svojoj podzemnoj logici neumitno vodi svet ka sovjetskom društvu budućnosti. Štaviše, takva nesvakidašnja studija pokazuje pukotinu na radovima drugih istraživača književosti tog vremena. Kroz nju se sa posivele pozornice može nazreti neki drugačiji, razbarušeni život u boji sa mnoštvom obrta, grešaka, svojeglavosti i kaprica. Naslutivši to ili nešto slično, Maksim Gorki je zabranio štampanje knjige.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!