Nekako je sve bilo utihnulo oko dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1999. godine Gintera Grasa. A onda je u aprilu 2012. godine u uskršnjem trobroju nemačkog „Zidojče cajtunga“ osvanula „pesma u prozi“ pod nazivom Šta mora da se kaže. U njoj je optužio Izrael da se sprema da baci atomsku bombu na Iran i „izbriše“ iranski narod. Po kratkom postupku Izrael ga je proglasio „antisemitom“, „neprijateljem jevrejskog naroda“ i na osnovu zakona koji se inače primenjuje na bivše naciste za personu non grata. Izraelski ministar unutrašnjih poslova Eli Jišai tražio je da mu se oduzme Nobelova nagrada, a ministar inostranih poslova Avigdor Liberman rekao je da su neki zapadni intelektualci spremni zarad „sopstvene promocije da Jevreje po drugi put žrtvuju na oltaru ludih antisemita“.
Mnogi Izraelci ipak su smatrali da je vlada u Tel Avivu otišla predaleko, da zabrana ulaska Grasu u Izrael ne odgovara demokratskom opredeljenju zemlje i nalik je nečemu što bi učinili upravo Iran ili Sirija. To je „potpuni idiotizam“, izjavio je istoričar i kolumnista Tom Segev. Ipak, i u umerenim komentarima preovladava mišljenje da „Gras nema pojma“ i da je napisao glupost.
Koliko god da je bilo burno negodovanje u Izraelu, toliko je žučna i rasprava koja je prodrmala Nemačku i Evropu: Gras je srušio tabu da jedan Nemac ili Nemica zbog holokausta nemaju pravo da javno kritikuju jevrejsku državu. Decenijama su nemačka deca učena u školama da na pomen Izraela i Jevreja treba prevashodno da misle na neshvatljive zločine svojih očeva i dedova, na pokušaj istrebljenja jednog čitavog naroda, na Aušvic i Buhenvald, na krematorijume, na ubijanu jevrejsku decu, vađenje zlatnih zuba iz čeljusti mrtvih Jevreja, na Hitlera i Himlera, na Šindlerovu listu. Ovim „pragrehom“ rukovodila se i rukovodi se i nemačka spoljna politika.
A onda je Ginter Gras, moralista i politički angažovan pisac, socijaldemokrata i humanista, reformator nemačkog jezika, jedan od retkih autora teških dela koja dostižu tiraže od više stotina hiljada primeraka, jedna od ikona nemačke savremene kulture, optužio Izrael da na osnovu nedokazanih indicija da Teheran pravi atomsku bombu sprema nuklearni udar na Iran, da na osnovu „sumnje“ želi da „izbriše iranski narod“, te da predstavlja pretnju za krhki mir u svetu. Napadnut sa svih strana, Gras je kasnije izjavio da nije trebalo da napiše „Izrael“, već „vlada premijera Benjamina Netanijahua“. Ali je bilo kasno.
Kada Ginter Gras nešto kaže, Nemci slušaju. A godinama ništa nije rekao, bilo je sve utihnulo oko njega otkad se pre nekoliko godina ispovedao da je, doduše maloletan, ali dobrovoljno, pristupio SS-u.
Niko pametan nije tvrdio da je Gras antisemita. Ali mnogi mediji obasipali su ga oštrim kritikama, da prosto kao Nemac i bivši esesovac ne samo da nema moralno pravo da Izrael optužuje da planira istrebljenje Iranaca već da je to i glupo i makar jednako neprovereno, kao što mnogi sumnjaju da je Iran blizu izrade nuklearnog oružja.
Sa druge strane, izdavač nedeljnika „Frajtag“ i kolumnista i suvlasnik najuticajnijeg nemačkog nedeljnika „Špigl“ Jakob Augštajn uzeo je Grasa u zaštitu: „Tu je ta jedna rečenica, posle koje više nema nazad: ‘Atomska sila Izrael ugrožava i inače krhki svetski mir’. Ta rečenica izazvala je povike. Zato što je tačna. I zato što je izgovara Nemac, pisac, nobelovac, zato što je kaže Ginter Gras. Tu se vidi rez. Na tome Grasu treba da zahvalimo. On je uzeo na sebe da tu rečenicu izgovori u ime svih nas.“
Sve u svemu, ovogodišnji „grasizam“ pomerio je način razmišljanja u Nemačkoj. A svaki pomak kolektivne svesti u Nemaca ima uticaja na čitavu Evropu. Nije reč samo o holokaustu i Jevrejima. Reč je i o današnjem položaju Nemačke u Evropi koja posrće pod ekonomskom, finansijskom i socijalnom krizom. Pitanje je da li je došlo vreme da Nemci i Nemačka zbog svojih „pragrehova“ ne moraju više da ćute, kada bi želeli nešto da kažu, i čine što oni smatraju za ispravno, a do sada su se ustezali, zbog pogroma i pustoši koje su neki raniji Nemci u vreme nacizma skrivili, pre svega u Evropi? Grasova „pesma“ bila je iskorak u tom pravcu. Kao da mu se osladilo, Gras je ove godine napisao još jednu pesmu koja je takođe na nož dočekana u Izraelu i jednu pesmu o Grčkoj, kojom se stavio na stranu „grčkog naroda“, ali ni izbliza nisu imale takav odjek.
