Kada se 1547. godine veliki moskovski knez Rusije Ivan Vasiljevič Rjurikovič, potonji Ivan Četvrti (Grozni, Strašni, Silni, Veličanstveni), u svojoj sedamnaestoj godini krunisao za prvog ruskog cara, težeći da stvori veliko i moćno carstvo, poželeo je da svojoj carstvenosti podari unikatnu istoriju sveta, od postanja – do njega. Tako je nastao do tada najveći knjižni spomenik na svetu, više u slikama nego u tekstovima, na dvadesetak hiljada stranica raspoređenih u deset tomova.
Godinama kasnije, tek u prošlom veku, ispostavilo se da u ovoj istoriji sveta ima mnogo stranica i o Srbima, a tek nedavno te stranice su i objavljene. Na poslednjem Sajmu knjiga, a ove nedelje i u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve, promovisana je monografija Sveti Sava u ruskom carskom letopisu koju je objavio Zavod za udžbenike sa blagoslovom patrijarha srpskog gospodina Irineja. Knjiga je ocenjena kao najveće izdavačko otkriće u 2012. godini. Njen priređivač i pisac obimnog predgovora je Milovan Vitezović. Knjiga ima tri dela: život Svetog Save, rodoslovi srpskih vladara i Kosovski boj. Objavljena je trojezično, na staroruskom, srpskom i ruskom jeziku, u prevodu Miljenke Vitezović.
Ruski carski letopis je objavljen u Moskvi u ovom veku, pošto je inicijativom predsednika Putina osnovana izdavačka kuća „Akteon“ kako bi svetu otkrila ovo jedinstveno delo. Do tada, samo nekoliko naših istoričara umetnosti i naučnika rusista je znalo da u ovom delu postoje i srpski listovi, ali pojedinosti o njima nisu znali. Milovan Vitezović je skoro tri decenije pokušavao da ih otkrije. Ispostavilo se da srpske strane počinju rodoslovima srpskih vladara prednemanjićkog i nemanjićkog perioda, i da se završavaju Kosovskim bojem. Među njima, na sto pet strana iluminacija, sa više od 300 prizora, islikan je život Svetog Save po Teodosijevom žitiju. To je najveći likovni opus posvećen ovom našem svetitelju.
Otkud život Svetog Save u tolikom obimu u Ruskom carskom letopisu? „Hilandarci, prilikom jedne od svojih poseta Rusiji, doneli su na ruski dvor kao dar Teodosijevo Žitije Svetog Save. Zna se da je ono bilo jedna od prvih knjiga Ivana Groznog. Postoje njegovi zapisi puni divljenja prema Svetom Savi, pisani detinjim rukopisom i rečenicama“, kaže Milovan Vitezović. S obzirom da je Ivan Grozni želeo Letopisom da pokaže svoje poreklo, glavni razlog ukazivanja izuzetne pažnje Nemanjićima jeste činjenica da je Ivan Grozni prapraunuk Teodore Nemanjić, ćerke Stefana Dečanskog a sestre cara Dušana. Milovan Vitezović nabraja da je Teodora udata za despota Dejana, da je majka Jovana i Konstantina Dragaša, poslednjeg vizantijskog cara, čija je bratičina Zoja Paleolog žena moskovskog kneza Ivana Trećeg, a sestra Jelene, poslednje despotice u Srbiji i žene Lazara Brankovića. Ivan Treći je bio otac Vasilija Trećeg, oca Ivana Četvrtog tj. Ivana Groznog. Dalje: Ivanova baba Ana Jakšić Glinska, koja ga je vaspitala, ćerka je Stefana Jakšića. Ivan je imao tri godine kad mu je umro otac a osam kad mu je umrla majka, Jelena Glinska. Ana Jakšić Glinska ga je čuvala i vaspitala, i najviše pričala o Nemanjićima.
Na početku knjige Sveti Sava u ruskom carskom letopisu nalazi se posveta patrijarha Irineja. Između ostalog, Irinej je napisao da je Ruski carski letopis, na osnovu koga je nastala monografija, „najveličanstvenija posveta Svetom Savi, utemeljitelju Srpske pravoslavne crkve. To je veliko istorijsko priznanje našem narodu i našoj crkvi. Ovo izdanje je naša zahvalnost i naše divljenje.“
Ministarstvo kulture Srbije nije učestvovalo u objavljivanju ovog kapitalnog dela, što je ministar Bratislav Petković ocenio kao propust svog prethodnika. Zato je obećao da će „Ministarstvo otkupiti dostojnu količinu primeraka ove knjige.“
