Moguće je da na svetu postoji neko ko ima razumevanja za najnoviji performans Vesne Pešić, to jest za njeno nazivanje Ivice Dačića vanbračnim sinom Čerčila i De Gola, a da se taj neko ne zove Ivica Dačić. Ili bar Slavica Đukić Dejanović. U najgorem slučaju – Branko Ružić. Ko beše četvrti espeesovac? Ah da, onaj neprosvećeni ministar prosvete. A tu je i Mrka Becutan. Kad bolje pogledaš, to bre sve go degolista.
Moguće je, kažem, da takav neko postoji, ali se barem do vremena nastanka ove kolumne nije našao niko da joj se pridruži u ovom zanimljivom misaonom eksperimentu (možda pomalo Basara, ali on je čovek pisac i znano je koliko se oduševljava teorijama zavere, što zaumnijim to bolje), ali zato ima već podosta onih koji su osetili potrebu da s njom polemišu, što eksplicitno, što uvijeno. Do sada nije bivalo tako, iako nije da nije i svih ovih prethodnih meseci autorka umela da ostavi bez daha. No, reklo bi se da je ovaj put tranfer neprijatnosti ipak odviše jak, i da je možda dosegnuta granica preko koje ni najelastičniji umovi ne mogu da se protegnu a da ne počnu da se rastaču… Meni se, pak, čini da se tu nije dogodilo ništa osobito novo, to jest da Vesna P. nije učinila ništa drugo doli napravila tek još jedan korak dalje – doduše, impresivan je to korak! – u svojevrsnoj stepenovanoj autodemontaži i u sistematskom krčmljenju i rasitnjavanju više nego pošteno stečenog intelektualnog i političkog ugleda.
Ali opet, s druge strane – njen ugled, njeni krediti, njena stvar. Njena opredeljenja, simpatije i antipatije, opet – njena stvar. Njene pizme i omraze, koje uporno i bezuspešno pokušava da prikaže kao dubok i nepristrasan politički, pa i sociološki uvid – još jednom njena stvar. Nije Vesna Pešić, uostalom, jedina naša Gromada koja je osetila snažnu potrebu da se samouruši, ne, ona je samo najdoslednija i najeksplicitnija u tome. Možda je utoliko negde i najpoštenija, pa će pre ili kasnije sav „blam“ pasti na nju, dok će se oni nešto oprezniji praviti da sa celom tom pričom nisu imali ništa. Što opet nikako neće biti fer prema njoj. Ali šta i s tim: sama pala, sama se razbila.
Sve u svemu, nemam više nikakvu potrebu da se bavim sve neverovatnijim svetom Vesne Pešić. Mi više ne živimo ni u istoj galaksiji. O svemu onome što je izazvao njen angažman rekao sam što sam imao, i na to mi je odgovoreno (ne od nje lično, doduše) svim onim što je druga strana imala, a što je moglo i da zabavi i da uvredi, jedino nije moglo da impresionira. Zato sam se nadao da se dostignućima Vesne P. zadugo ni u kojem vidu neću baviti, i da je tako bezbeli najbolje.
Sada, uh, ispada da ipak hoću, bar još ovaj put. Zašto? Zato što ovo više nije problem tek jednog samourušavanja, prema kojem sam sad već sasvim ravnodušan. Ovo već pogađa druge ljude na način koji ne sme da se oćuti, a vidim da baš svi, dakle i njeni oponenti, preko toga lagodno pretrčavaju kao da to nije baš ništa. Što opet govori o tome koliko smo svi na sve oguglali, a naročito koliko smo mazohistički pristali na „normalnost“ toga da budemo kolateralna šteta u političkim razračunavanjima Glavate Gospode. Vesna je Pešić, naime, razvila celu jednu Teoriju Urote po kojoj Dačiću de Golu o glavi rade svi živi, kojekakve Službe i političari svih fela, u impresivnom rasponu od Čede (đe će nešto bez Čede…) do Koštunice, jer je eto svima živima odnekud u zajedničkom interesu da pregovori o Kosovu propadnu, a propašće nam sigurno bez našeg Šarla iz Žitorađe. Ali, kakva je to zavera u kojoj učestvuju i „Vatikan“ i „masoni“ i „kominterna“ istovremeno? E, baš takva. I kako je to propast pregovora u interesu onima čija politika je baš zalaganje za njih? I dunno, ask her. Ali, šta je dokaz ovim SF konstrukcijama dostojnim freejazz lupetaranja nekog Mihajla Švabića i sličnih, iz poznih osamdesetih? Dokaz je to da je Suzana Trninić (da: Suzana Trninić!) pozvala u Kažiprst na B92 Leona Kojena, a onda je iste večeri Koštunica Vojislav bio gost na RTS-u! Ne, sasvim ozbiljno: to piše. I da su obojica bili zdravo protiv Dačićevog angažmana, što nas baš čudi od njih, je li. Pa se tu još nešto insinuira o „dobro organizovanoj ispitivačici“ (biće organizovanoj Tamo Gde Treba, ili šta?!) koja se eto složila s Kojenom da ne može taj mafijaš da nam bude premijer… Žrtvovao sam se za istraživačko novinarstvo i odgledao snimak emisije; intervju ko intervju, nema tu ništa. Mislio sam da odgledam i Koštunicu, ali sam odustao: imam i ja dušu!
Možemo se slagati ili ne o ovome ili onome, ali optužiti cenjenu novinarku ugledne i ozbiljne stanice (govorim samo o info programu, dakako…) tek onako, haj-nehajno, olako i lepršavo, da je deo nekakve političko-udbaške zavere Svih Zlica Na Okupu da sruše prepoštenog de Dačića, e, to je onaj trenutak kada egzibicije bilo čije, pa tako i Vesne Pešić, više nisu tek manje-više lični problem. Ovo je nešto što se tiče elementarnog samopoštovanja. Na to se kao na manir ne može oćutati; ako se nije ćutalo na bezočne optužbe „patriota“, e pa ne nameravam da ćutim ni kada to isto dolazi od još jedne Osobe Sa Misijom, koja drži da do svog cilja može ići olakim, impresionističkim gaženjem ničim uprljanih ličnosti drugih kao kolateralne štete. Ja tako, a vi kako hoćete.
