Pisac komada Volfram Loc (Wolfram Lotz), novi talenat na nemačkom govornom području, zahteva „nemoguće pozorište“. Stvarnost ne treba da određuje fikciju, već fikcija mora da menja stvarnost, piše Loc u jednom tekstu, pri čemu uspela promena može biti, pa čak i treba da bude neuspela. Ovaj paradoks se u komadu Nekoliko poruka u svemir ogleda u podsticanju težnje za nemogućim, uz istovremeno odbijanje kulta heroja. I dok su komadi drugih autora rođenih osamdesetih godina zasićeni porodičnim ubistvima i ciničnim pogledom na čoveka, Locov komad se izdvaja snažnom atmosferom saosećanja sa ljudskim stvarima i simpatijom prema marginalizovanim jedinkama. Značenjski potencijal sadržan u tekstu produbljuje bravurozna režija Antua Romera Nunesa (Antú Romero Nunes), mladog nemačkog režisera sa portugalsko-čileanskim korenima, oko kojeg se trenutno otimaju najbolja nemačka pozorišta.
U središtu komada je showmaster i njegovi gosti, čiji je zadatak da kažu šta u životu smatraju najvažnijim, to sažmu u jednu reč, i onda je uz pomoć specijalne naprave pošalju kao poruku u svemir. Vic je u tome što su među gostima istorijske ličnosti, recimo pisac Hajnrih fon Klajst ili istraživač prirode iz XVIII veka, i što razgovori ne teku po predviđenom scenariju, već se izmiču voditeljevoj kontroli. Pre dolaska gostiju, predočava nam se da je šoumen s kojim imamo posla velika zvezda. Uz agresivno-isforsiranu veselost i bujicu reči, glumac koji glumi zabavljača predstavlja se svojim pravim imenom Matijas Mačke, a u pozadini, na projekcionom platnu, gledamo stvarne podatke iz Vikipedije i Gugla o glumcu Mačkeu, uključujući fotografije i interpolirane podatke o njegovoj krvnoj slici.
Ovaj nastup „ja sam super tip“ kulminira u spektakularnoj međuigri Mačkea i video-projekcije iza njegovih leđa. Na zid impozantnih dimenzija sastavljen od kocki stiropora, koji podseća na kameni zid, projektuje se mnoštvo Mačkeovih dvojnika u obliku senke, čijom igrom stvarni Mačke diriguje, tako da dvojnici na zidu i glumac na sceni čine jednu celinu. Spektakl se nastavlja pojavom ogromne lopte na projekcionom zidu, s kojom se Mačke, kome je lopta iza leđa, igra s fantastičnom preciznošću, odbacujući je nogom, glavom, stražnjicom (što asocira na Čaplinovu igru sa zemaljskom kuglom). Publika je zadivljena, i Mačkeu lako polazi za rukom da je podstakne da u trenutku kada prodrma okvir svojih naočara ona počne da tapše, a prestane kada on stisne pesnicu. Prisustvujemo travestiji televizijskog formata, uz istovremenu demonstraciju vladanja masom, karakterističnu za taj format. Sve to deluje komično, ali i neobično u jednom nekomercijalnom pozorištu.
Šoumenova koketna samouverenost ubrzo se preokreće u svoju suprotnost. Mačke „poverava“ publici ključni doživljaj iz svog detinjstva: on govori o jednom trenutku pred spavanje, u kojem je osetio prazninu i strah od smrti. Iz tog doživljaja proizašla je dalekosežna strategija da život postane „zabava“, i da bude učinjeno sve „samo da ne nastupi praznina“. Izvanredan je Mačkeov petominutni monolog, u kome sa užagrenom energijom kokainiste nabraja tridesetak studija koje je apsolvirao i druge aktivnosti kojima se bavio, a koji bi mogli stati u pedeset života – od proučavanja svemirske tehnike i tibetanske kulture do uzgajanja patuljastih paradajza. Smena komedijantskih efekata i nastupa memento mori, aktivizma i melanholije, manije i depresije, karakteristična je za celokupnu predstavu.
Sjajan režijski efekat postiže Nunes kada jedan od šoumenovih gostiju napusti binu kroz izlaz za publiku. Zabavljač se najpre žali na kolegu, koji je bandoglavo insistirao na tome da izađe kroz pozorišnu salu. Sad on mora da ga čega da se presvuče i vrati na binu, a to traje pet minuta. „Praznih“ pet minuta! Odjednom kao da sve staje. Zabavljač sedi utonuo u ennui, povremeno ponavljajući slomljenim glasom da je upravo nastupilo ono o čemu je prethodno pričao. Publika u tom trenutku i sama može da oseti prazninu i šoumenov strah.
Kroz komad se provlače i figure dva klovna, od kojih je jedan nepismeni „idiot“, kao i oca, čija je kćerka poginula. Dece u komadu ima neobično mnogo. Tu je vaskrsla kćerka koja u jednoj poetičnoj sceni, tokom koje pada sneg, razgovara sa samoubilački raspoloženim Klajstom. Tu su i deca, navodno bolesna od raka, koja izvode komad o Hristovom rođenju; iznenađenje nastaje kada deca razmotaju pelenu i otkriju da malog Hrista nema. Motiv odsutnog deteta ponavlja se u želji klovnovskog para da dobije dete. Ispunjenje te želje im šoumen uskraćuje, budući da klovnove vidi kao beznačajne osobe čije potrebe treba ignorisati. U znak protesta, na sceni će umesto Klajsta samoubistvo izvršiti klovn, i to prostim zapušivanjem nosa; režiser Nunes ovde znalački dozira odnos tragike i humora. Motiv odsutnog deteta zgušnjava se u predstavi u simbol nedostajuće ljudskosti, ali i nedostajuće utehe, koja je čoveku (što se eksplicitno kaže) i te kako potrebna.
Predstavu odlikuje znalačka integracija videa, kao i perfektna uigranost muzike, videa i svetla, što podseća na majstore kao što su Sajmon Mekbarni ili Rober Lepaž. Uz zveckanje koje asocira na otvaranje i zatvaranje kaseta u mrtvačnici, kocke stiropora postaju groblje, da bi se u sledećem trenutku preobrazile u kuću s garažom i psom, iznad koje sija sunce. Na projekcionom platnu smenjuju se slike prirode, grčki hramovi, crkve, avioni, požari, oblakoderi, da bi se nakon ove kratke istorije ljudskog roda pojavio niz prozora, na kojima uvek isti čovek izvodi svakodnevne radnje, od umivanja do večeravanja.
Iako Nekoliko poruka u svemir na prvi pogled nije političan komad, on to implicitno svakako jeste. Korišćenjem lajtmotiva svemira, pričom o „nesavršenosti“ svega stvorenog u „našem neuspelom svetu“, čoveku se ukazuje na njegovu pravu meru. Na taj način se implicitno dovodi u pitanje društvo velikih postignuća, zahtev za permanentnom produktivnošću, imperativ uspeha. I oni koji nemaju veliku ulogu, nego su tu „tek tako“, zaslužuju poštovanje. Uspelost ove predstave jeste i u tome što ništa od ovoga nije rečeno na direktan način, ali se jasno oseća u pozadini.
