Ljudi su nosili transparente i portrete vođa. Milicioneri su nadgledali red. Svi su bili svečano raspoloženi. Okreni, obrni – ipak je praznik. Među demonstrantima je bio i Buš. Štaviše, nosio je parče šperploče sa drvenom drškom. Ličilo je na lopatu za čišćenje snega. Na šperploči je zelenim graškom bilo kitnjasto napisano:
„Pružićemo surovi otpor neprijateljima svetskog imperijalizma!“
(Sergej Dovlatov)
Ako je za Štefana Cvajga „jučerašnji svet“ bila Crno-žuta monarhija, za nas je to bio „komunizam“, šta god ovaj pojam za bilo koga od nas značio. Samo što i taj jučerašnji svet bogme već uveliko postaje – prekjučerašnji… Evo, recimo, neko ko se rodio na dan pada Berlinskog zida danas je već – ako je bio vredan i nije zabušavao – završio fakultet. Lep je to protok vremena, kako god pogledaš!
Ono što smo nazivali disidentskom književnošću bila je jedna od neželjenih nuspojava tog „komunizma“; ako smo voleli zabranjeno voće, onda smo je obožavali; oni koji su imali problem s njom – najčešće ideološki, a zamaskiran u estetske prigovore – držali su da će i disidentska književnost, kao nešto navodno više „političko“ nego „književno“ nestati nakon stropoštavanja tog famoznog Zida. Četvrt veka kasnije, šta se zapravo dogodilo? Pa, baš ništa osim onoga što je savršeno prirodno i što se događa uvek: niko više neće čitati nekog davnog „disidenta“ samo zato što bi kod njega mogao pronaći neke davne „zabranjene istine“ (koje više pouzdano nisu zabranjene a neretko nisu ni istine; obaška što isporuka čvrstih „istina“ nije primarni posao književnog teksta), ali je književnost mnogih istaknutih „disidenata“ ipak srećno i lako nadživela represivni kontekst u kojem je nastajala, iz prostog razloga što je – dobra književnost. Uostalom, često je baš to i samo to bilo dovoljno da joj obezbedi nepriželjkivani status „zabranjenosti“: neki su od tih režima (poput sovjetskog, potpuno zaumnog u skoro svim ključnim aspektima) naprosto proizvodili disidente od bilo koga i čega što je imalo šmek po autentičnosti – od „pijanice“ Jerofejeva pa do „razvratnika“ Limonova, da navedemo samo neke sasvim rubne, „ekscesne“ primere. Sergej se Dovlatov savršeno uklapao u tu galeriju genijalnih čudaka, a razlog tome što je i danas toliko popularan gde god je objavljivan i prevođen (i kod nas je, srećom, veoma prisutan) upravo je u tome što je njegova književnost vrhunski spoj razuzdane zabavnosti i one „ruske“ liričnosti provučene kroz filter popkulturnih uticaja i boemski autobiografski kliše; kontekst glavinjanja po Sovjetiji, i kasnije po emigraciji, tu je suštinski samo kulisa.
Evo nam, posle poduže pauze, još jednog Dovlatova u srpskom prevodu: Kompromis (prevela Radmila Mečanin; Stylos art, Novi Sad 2012) je zbirka ulančanih priča koje se mogu čitati i kao rastresiti roman, ili naprosto kao „konceptualni album“, da se poslužimo rokenrol terminom iz vinilnih vremena. Napisan kada je Dovlatov već bio u SAD, Kompromis je serija reminiscencija na sredinu sedamdesetih, kada se Dovlatov obreo u Talinu, u sovjetskoj Estoniji, pokušavajući da preživi od pisanja za tamošnje novine na ruskom, i neprestano upadajući u svakojake probleme zbog svoje… hm… nesposobnosti da se uklopi u poželjni kliše „socijalističkog novinarstva“. No, poslednje što bi piscu bilo na umu je patetično baronisanje o Dovlatovu-heroju u titanskoj borbi protiv zlog Aparata; naprotiv, ne zove se ova zbirka slučajno baš Kompromis: na početku svake od trinaest proznih celina, Dovlatov navodi deo nekog svog („stvarnog“ ili „apokrifnog“) novinarskog sočinjenija pisanog po najboljim uzusima socrealističkog laprdanja, a onda tek sledi pripovetka koja govori kako je to zaista bilo, šta se to uistinu dogodilo, tamo negde iza potemkinovskih fasada Propagande. Literarni efekat ovog kontrastiranja izvanredan je i moćan: suvoparni jezik sterilne propagande majstorski je dekonstruisan potonjom intervencijom stvarnosti. Pri čemu je Dovlatovu-liku sve vreme više do pića, žena ili naprosto do preživljavanja nego do solženjicinovski nadobudne „borbe protiv tiranije“. Čitan danas, Kompromis nije samo podsetnik na jedno turobno vreme, nego i divan mali poklon čitalačkom hedonizmu.
Malo šta povezuje s mučenim Dovlatovim savremenog kanadskog pripovedača (letonsko-jevrejskog porekla) Dejvida Bezmozgisa (ja zgodna prezimena! Sreća da negde ovde nije išao u školu!), ali ipak tu ima nešto, hajde da to nazovemo baltička veza; naime, to u čemu je Dovlatov živeo svoje poslednje sovjetske godine, ono je isto u čemu se rodio i rano detinjstvo provodio Dejvid Bezmozgis, samo ne u Estoniji nego u susednoj Letoniji. Onda je sa roditeljima ranih osamdesetih jedvice pripušten iz kaveza Sovjetije i emigrirao u Kanadu, još dovoljno mlad da njegova prava socijalizacija započne tek tamo, a opet i dovoljno povezan i intiman sa svetom svojih roditelja da savršeno razume taj specifični emigrantski bluz, to osećanje trajne nepripadnosti i Tamo odakle se otišlo, i Ovde kuda se došlo, a sve to još pojačano ahasverskim sindromom izmučenog i desetkovanog istočnoevropskog jevrejstva. A dakako i kulturno-mentalitetskim šokom radikalne promene ama baš svih društvenih okolnosti, čeonog sudara sa svetom u kojem „svega ima“, ali i sve košta. I ništa ne raste na grani.
Bezmozgis je knjigom Nataša i druge priče (preveo Branko Anđić; Samizdat B92, Beograd 2012) oduševio kritiku i publiku na severnoameričkom kontinentu, a usledili su i brojni prevodi. Nije teško shvatiti zašto: nema, doduše, kod Bezmozgisa ničega osobito novog ni senzacionalnog na tematskom, motivskom, stilskom ili kakvom drugom planu, prilježniji će čitalac lako otkriti silne moguće uzore i reference (od čehovljevskih do selindžerovskih, škvoreckijevskih – još jedan istočnoevropski emigrant u Kanadi! – pa čak pomalo i karverovskih, da se zadržimo kod najuočljivijih), ali to ništa ne smeta, jer se ne bi reklo ni da je Bezmozgis imao kakvih „prevratničkih“ pretenzija; pre će biti da je Natašom želeo da u tegli (dobre) literature sačuva od propasti i zaborava okružje sopstvenog detinjstva i odrastanja, obeleženo konfliktom Starog i Novog sveta, pustoši komunizma i grčevite borbe kapitalizma i pokušaja malog sovjetčika da se u tome snađe i razabere, naposletku i tuge polaganog izumiranja ili barem radikalnog transformisanja jedne specifične jevrejske zajednice snažno obeležene holokaustom, ali i sovjetskim progonima. Hm, kada se osvrnem na prethodnu rečenicu, zazebem da će čitalac pomisliti da Bezmozgis piše istoriografsko-sociološku studiju lagano zamaskiranu u prozu, što bi bilo beskrajno daleko od istine: Nataša je (ponajviše baš kroz naslovnu, ujedno i najbolju priču) pre svega jedan bildungsmozaik sastavljen od priča, hronika postajanja i samoprepoznavanja u svetu, nikada neiscrpivih porodičnih priča o prvim i poslednjim stvarima naših dragosti i trapavosti, ranih ljubavi i seksualnog saznanja… Uopšte, hronika svega onog što je uistinu važno i zbog čega zapravo em živimo, em čitamo knjige! Pravo osveženje u ovdašnjoj sve više bestselerski konfekcijskoj ponudi; svež vetar sa Baltika – eh, pa ne zvuči li to nekako sasvim logično?
