Prošlog četvrtka dva „nevidljiva“ bombardera tipa B-2 Spirit poletala su iz vojne baze u Misuriju ka Južnoj Koreji. Stigavši na cilj ispalili su manevarske projektile na jedan poligon južnokorejske vojske. Ovaj tip aviona u svom arsenalu inače poseduje i nuklearne bombe. Bombarderi su preleteli tamo i nazad 10.460 kilometara. Zapadni mediji su akciju okarakterisali kao demonstraciju sile i zastrašivanje protivnika. Vojska SAD saopštila je da je to bio odgovor na učestale pretnje Pjongjanga, te da bi svi morali da budu svesni toga, da „su SAD sposobne da brzo i po sopstvenom nahođenju izvedu dalekometne i precizne udare“, te da pretnje i provokacije Pjongjanga samo vode u još veću izolaciju te siromašne, socijalno ruinirane zemlje.
Na ovu demonstraciju sile Severna Koreja nije reagovala nimalo uplašeno, već objavom ratnog stanja sa Južnom Korejom, ili bolje reći prekidom primirja, jer dve zemlje posle rata 1950–1953. nikada nisu potpisale mirovni sporazum. Njihov odnos definisan je stanjem zamrznutog konflikta, decenijama praćenog pojedinačnim oružanim incidentima i stalnim pretnjama Pjongjanga. Na snagu stupa „ratni protokol“, saopštila je severnokorejska državna agencija KCNA. Višegodišnjem statusu kvo na korejskom poluostrvu, koje se nalazi u stanju „ni rata, ni mira“, došao je kraj. U skladu s tim tretiraće se odnosi između dve Koreje, a vojska čeka na dalja naređenja Kim Džong Una. Iza ove odluke stali su vlada, Komunistička partija i sve druge relevantne državne organizacije Severne Koreje.
Naviknuti na ratobornu retoriku komunističkog suseda, zvaničnici u Seulu izjavljuju da „pas koji laje ne ujeda“. Sve to „nije prava pretnja“, saopštava južnokorejsko ministarstvo odbrane, već „deo verbalne kampanje sa ciljem provokacije“. Do sada nije primećena povećana aktivnost severnokorejskih trupa na zajedničkoj granici. U Seulu polaze od toga da će intenzivno zveckanje oružjem Pjongjanga trajati do 15. aprila, rođendana osnivača državnosti Severne Koreje Kim Il Sunga, dede sadašnjeg vođe Kim Džong Una, te da se radi pre svega o unutrašnjoj propagandi. Smatra se da opasnost od „velikog rata“ nije realna.
„Mi smo u stalnom kontaktu sa našim južnokorejskim saveznicima“, izjavljuje portparolka američkog Saveta za nacionalnu bezbednost Kejtlin Hajden. I ona podseća na „dugu istoriju ratne retorike i pretnji“ Severne Koreje, čiji obrazac sledi i najnovije zveckanje oružjem. Navodno, i severnokorejski državni činovnici garantuju kineskim turističkim organizacijama da rata neće biti, te da kineski turisti mogu slobodno da dođu.
Rusija pak upozorava da se situacija u regionu otima kontroli i da se treba vratiti dijalogu. Niko ne sme da pokuša da geopolitička pitanja rešava vojnim sredstvima, upozorava ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, te da se situacija u regionu otima kontroli i da se treba vratiti dijalogu.
U STANJU BORBENE GOTOVOSTI: Još od prošlog utorka Pjongjang učestalo preti raketiranjem SAD i američkih vojnih baza u pacifičkoj regiji i Južnoj Koreji i navodno je stavio čitavu vojsku u stanje borbene gotovosti. Još početkom februara severnokorejsko odeljenje za propagandu pustilo je u promet animirani video koji prikazuje lansiranje rakete koja preleće Pacifik i pada pravo u Njujork izazivajući ogromne eksplozije i požare među neboderima. Sve to sanja severnokorejski mladić koji se nalazi u spejs šatlu koji kruži oko Zemlje, preleće države među kojima je i ujedinjena Koreja. „Negde u SAD nadvili su se crni oblaci dima. Čini se da je gnezdo zlobe u plamenu vatre koju je samo zapalilo“, navodi se u tekstu koji prati video, te da „uprkos raznim pokušajima imperijalista da nas izoluju i unište… nikada niko neće uspeti da narod spreči u maršu prema konačnoj pobedi.“
Južnoj Koreji Pjongjang takođe preti atomskim napadom. Artilljerijske jedinice su po naređenju vrhovne komande Narodne armije postavljene na odgovarajuće položaje, izveštava KCNA. Prema izveštajima južnokorejske agencije Jonap, armija Severne Koreje ispalila je u sklopu vojne vežbe dve rakete, verovatno tipa Kn-02 koje imaju domet od 120 kilometara.
Kim Džong Un lično je posetio artiljerijske jedinice na granici u blizini Žutog mora, istočnog dela Kineskog mora, i komandovao vežbanjem gađanja. Cilj manevra bio je razaranje vojnih ciljeva na južnokorejskim ostrvima Baengnjeong i Jeonpjeong, koja su 2010. godine bila mete severnokorejskih raketnih udara.
Pjongjang je prekinuo i jedinu „vruću vezu“ između dve vojske. „U situaciji, u kojoj svakog trenutka može da izbije rat, komunikacija na relaciji sever–jug više nije potrebna“, izjavljuje rukovodilac za vojne pregovore sa Južnom Korejom, a prenose severnokorejski državni mediji.
Prema procenama vojnih analitičara, armija Kim Džong Una nije sposobna za ozbiljnija i masivnija borbena dejstva, to jest na sveopšti napad na Južnu Koreju. Severna Koreja doduše raspolaže jednom od najmnogoljudnijih armija na svetu sa 1,1 milion vojnika pod oružjem i osam miliona rezervista, kojima je vojni rok trajao deset godina, međutim smatra se da su vojnici i bukvalno neuhranjeni, da je njihovo snabdevanje veoma loše. Ratno vazduhoplovstvo raspolaže sa 1700 aviona, ali, mada nema proverenih podataka, zapadni analitičari tvrde da piloti nemaju više od 15–25 sati leta godišnje. I mornarica na papiru deluje impresivno sa 700 brodova, od kojih je 70 podmornica, baš kao i broj od 5400 tenkova. Ipak, većina ratne tehnike je navodno zastarela, a zbog nestašica kerozina i benzina vojni avioni su uglavnom prizemljeni i nema čestih vojnih vežbi.
Američki Think Thank Globalsecurity.org smatra da severnokorejsko ratno vazduhoplovstvo nije u stanju ni da brani sopstveni vazdušni prostor, a kamoli da ozbiljnije napadne Južnu Koreju.
Japanski novinar Hiro Išimaru tvrdi da zapadni mediji naduvavaju vojnu pretnju Pjongjanga, od čega koristi imaju samo severnokorejski režim i jastrebovi u Vašingtonu, jer svaki put kada Severna Koreja „zalaje“, „povećava se američko vojno prisustvo u Japanu i Južnoj Koreji“.
Sa druge strane, Južna Koreja raspolaže sa upola manje vojnika od ratobornog suseda, ali i sa daleko modernijim naoružanjem. Njoj se doduše stalno prebacuje da joj je niska borbena gotovost i da svoju ulogu ne shvata dovoljno ozbiljno. To zato što zna da, u slučaju da postane ozbiljno, iza sebe ima vojne snage SAD. U Južnoj Koreji stacionirano je oko 29.000 američkih vojnika.
ZA SVAKI SLUČAJ: Uprkos izjavama koje nipodaštavaju odlučnost rukovodstva Kim Džong Una da sa reči pređe na dela, SAD su kao pojačanje na zajedničke vojne manevre sa Južnom Korejom iz svoje baze u japanskom Kadenu poslale za sada nepoznat broj borbenih aviona F-22 Raptor, koji se teško vide na radaru.
Istovremeno, SAD su rešile da pojačaju svoj raketni štit na zapadnoj obali. Ministar odbrane Čak Hejgel izjavljuje da će do 2017. godine postaviti dodatnih 14 odbrambenih kopnenih raketnih sistema, kao i da će u Japanu uz jedan postojeći stacionirati i drugi radarski sistem. Hejgel kaže da je o ovim koracima obavešten Peking i kao potencijalnu opasnost po bezbednost SAD navodi ne samo Južnu Koreju već, naravno, i Iran. Do sada su SAD na svojoj zapadnoj obali stacionirale 30 sistema raketa presretača (ground based interceptors – GBI), od toga četiri u Kaliforniji i 26 na Aljasci. Dodatne rakete su predviđene za Aljasku i koštaće oko milijardu dolara. Hejgel je najavio da će proveriti i potrebu za pojačavanjem raketnog štita na istočnoj obali.
Predsednica Južne Koreje Park Geun Hje zapretila je Severnoj Koreji masivnom, brzom i odlučnom vojnom reakcijom u slučaju konkretne provokacije južnokorejskog naroda. SAD obećavaju da će svom savezniku priskočiti u pomoć i pri najmanjoj provokaciji, s tim što nije precizirano šta se podrazumeva pod „najmanjom provokacijom“.
NUKLEARNA BOMBA: Za razliku od partnera u „osovini zla“ Irana, koji insistira na tome da bi njegova atomska postrojenja bila upotrebljena isključivo u mirnodopske svrhe, Severna Koreja voli da se hvali svojim nuklearnim potencijalom, nuklearnim probama i radovima na usavršavanju i masovnijoj proizvodnji nuklearnih projektila. Kim Džong Un ističe da nuklearno oružje njegove zemlje „odvraća“ neprijatelje, da se SAD do sada nisu usudile da napadnu nijednu državu koja poseduje nuklearni arsenal.
Od svog režanja i postrojavanja trupa, za najveću provokaciju Seul i Zapad smatraju upravo otvorenu najavu Kim Džong Una, da će Severna Koreja ponovo pokrenuti sva postrojenja nuklearnog reaktora u Jongbjonu, koji je zatvoren 2007. godine. U sklopu ovog kompleksa nalazi se i postrojenje za obogaćivanje uranijuma, potrebnog za nuklearno oružje. Državni vrh u Pjongjangu naglašava da će se reaktor koristiti za dobijanje struje i u „vojne svrhe“.
Reaktor u Jongbjonu zatvoren je u zamenu za ekonomsku pomoć i popuštanje međunarodnih sankcija. Samo dve godine kasnije dogovor je pao u vodu kada je uprkos protivljenju Zapada Severna Koreja izvela svoju drugu nuklearnu probu. Osim ograničenih starih rezervi plutonijuma, dovoljnih, kako se procenjuje, za desetak manjih atomskih bombi, jedino u ovom reaktoru je moguća obrada uranijuma za nuklearno naoružanje. Godine 2010. omogućeno je stranim ekspertima da obiđu postrojenja sa centrifugama i uvere se da se tu radi samo o obogaćivanju uranijuma niskog nivoa koji se koristi u energetske svrhe. Sada, kada državni vrh pominje „ponovno prilagođavanje“ reaktora, strahuje se da je reč o pokušaju proizvodnje visoko obogaćenog uranijuma koji je potreban za nuklearnu bombu. Ili pak da ga Severna Koreja uveliko proizvodi.
„Vašigton post“ piše da je Severna Koreja napredovala u procesu dobijanja visoko obogaćenog uranijuma i da se prilikom nuklearne probe 12. februara, koja je i bila okidač za najnovije zatezanje situacije, upravo radilo o jednoj takvoj bombi. Kod dosadašnjih nuklearnih proba u Severnoj Koreji verovatno se radilo o plutonijumskim bombama. Sumnja se i u saradnju sa Iranom, mada ni za jedno ni za drugo ove novine ne navode pouzdane izvore.
Južnokorejsko ministarstvo odbrane navodi da se kod nuklearnih proba suseda 2006. i 2009. godine radilo o eksplozivnoj snazi jedne do dve kilotone, dok je snaga nuklearnog punjenja prilikom najnovije probe iznosila šest do sedam kilotona. Mada je to i dalje daleko manje od bombi snage oko 15 kilotona kakve su SAD bacile na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine, Zapad konstatuje „zabrinjavajući“ napredak.
Jedini saveznik diktatorskog režima u Pjongjangu je Kina, bez čije privredne i političke pomoći Severna Koreja ne bi mogla da opstane. Ovom prilikom čak je i Peking neuobičajeno jasno saopštio da bi „pozdravio kada bi se Severna Koreja posvetila razvijanju svoje privrede i poboljšanju uslova života stanovništva“.
Šta god Severna Koreja uradila, u ulozi antipatičnog Davida protiv zapadnog Golijata, ipak može da izazove samo ograničeno zlo. Najveća bojazan je od izvoza tehnologije za dobijanje visoko obogaćenog uranijuma belosvetskim fundamentalistima koje povezuje mržnja prema Zapadu predvođenom Amerikom. Ukoliko se proceni da je ta opasnost realna, moglo bi da dođe do ciljanih savezničkih dejstava u Severnoj Koreji. A ako Kim Džong Un pritisne nuklearni obarač i neki projektil se provuče kroz američki raketni štit…
Demilitarizovana bezbednosna zona koja korejsko poluostrvo deli na severni i južni deo dugačka je 250 i široka oko četiri kilometra. Dobrim delom je opasana bodljikavom žicom, zaštićena minskim poljima, a na oku je drže nebrojeni vojnici. Ona je simbol konflikta koji traje preko šest decenija, a čiji koreni leže u savezničkoj konferenciji na Jalti iz februara 1945. godine.
Nakon kapitulacije Japana u avgustu, pošto su pale atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, sovjetske trupe već su stigle do severa Koreje, dok se američka vojska još nalazila u južnom Pacifiku. Kako Koreju ne bi potpuno prepustili Staljinu, Amerikanci predlažu da se nastavi na Jalti dogovorena politika o podeli Koreje. Staljin na opšte iznenađenje pristaje, neki istoričari misle da je tim ustupkom hteo da uspostavi dobre odnose sa američkim predsednikom Harijem Trumanom, zbog drugih dogovora koji su ležali na stolu.
U septembru 1945. glavnokomandujući u pacifičkoj oblasti, američki general Daglas Makartur, saopštava da će se japanski vojnici severno od 38. stepena geografske širine predati Sovjetima, a južno odatle Amerikancima. Makartur nekoliko dana kasnije saopštava da oblast južno od 38. stepena širine stoji pod njegovom komandom.
Korejska posleratna sudbina zapečaćena je 20. decembra 1945. Moskovskim ugovorom. On je predviđao petogodišnje zajedničko upravljanje poluostrvom od strane SAD, Sovjetskog Saveza, Velike Britanije i Kine. Mešovita američko-sovjetska komisija trebalo je da osnuje provizornu korejsku vladu. Komisija se prvi put sastala na proleće 1946. i nije mogla da se dogovori. Umesto dogovora, na političkom nivou došlo je do jasne podele poluostrva: na severu je sovjetski čovek i komunistički partizan Kim Il Sung preuzeo vođstvo nad narodnim odborom, na jugu su SAD instalirale demokratski savet pod sopstvenim nadzorom, a na njegovo čelo postavile Singmana Rija. Obojica su se smatrala legitimnim predsednicima čitave Koreje.
Godine 1950. 25. juna došlo je do očekivane eskalacije: severnokorejski vojnici prešli su 38. stepen geografske širine i pregazili Južnokorejce. Rat je trajao 37 meseci i odneo skoro tri miliona života. Mirovni sporazum nikada nije potpisan, a samo primirje se neprestano krši. Zonu bezbednosti koja razdvaja dve Koreje nekadašnji predsednik SAD Bil Klinton nazvao je „najjezivijim mestom na svetu“.
