»Crvene linije« na Bliskom istoku

Hemijsko oružje prvi je pomenuo američki predsednik Barak Obama u decembru prošle godine. Tada je rekao da bi upotreba tog oružja od strane režima bila „crvena linija“ koju SAD ne bi mogle da ignorišu, a posle koje bi morale da intervenišu u Siriji. Prethodnih meseci opozicija i sirijske vlasti su se međusobno optuživale za upotrebu bojnih otrova, da bi pištolj koji je od decembra visio na zidu opalio na iznenađujućem mestu.

Izrael je dugo bio relativno uzdržan u odnosu na sukob u Siriji, ne iskazujući otvorenu podršku pobunjenicima protiv Bašara el Asada poput vodećih zapadnih sila. Razlog je sigurno svest o opasnosti da požar sa teritorije prvog komšije lako može da se prelije u susedne države, uz nesagledive posledice. Onda je 23. aprila izvesni Itaj Brun, zadužen za istraživanje i analize u izraelskom vojnom obaveštajnom odeljenju, rekao da je sirijska vojska koristila hemijsko oružje, da se korišćenje takvog oružja povećava u Siriji, da sirijska armija ispaljuje stotine raketa na civile i upozorio da bi, pošto nema odgovora sveta na to, Asadov režim mogao upotrebu oružja za masovno uništenje da interpretira kao legitimnu. Mediji u Izraelu objavili su da su bila navodno tri hemijska napada, blizu Alepa i pored Damaska u martu, kao i u Homsu u decembru.

ISPARAVANJE BOJNIH OTROVA: Grudva se zakotrljala i počela da raste munjevitom brzinom. Američki i britanski zvaničnici su objavili da postoji manje ili više osnovana sumnja da su Asadove snage upotrebile nervni gas sarin u manjoj razmeri. Počeo je da raste pritisak da se nešto konkretno preduzme. Barak Obama je i dalje oštro govorio o sirijskom režimu, ali je istovremeno „kočio“ zagovornike brze reakcije. „Ne znamo kako je to oružje korišćeno, gde je korišćeno i ko ga je upotrebio. Nemamo hronološke, fizičke dokaze o tome šta se tačno dogodilo. A kada donosim odluke koje se tiču američke nacionalne bezbednosti i mogućeg preduzimanja dodatnih koraka zbog upotrebe hemijskog oružja – želim da budem siguran da raspolažemo činjenicama“, rekao je Obama, ali su vesti o tome da američka administracija razmatra vojnu opciju protiv Sirije nastavile da se množe. Medijsko podizanje pritiska je nastavljeno, objavljena je vest da turske vlasti rade analize krvi kod Sirijaca koji su izbegli u Tursku kako bi utvrdile da li je upotrebljeno hemijsko oružje, a onda je usledio hladan tuš za one koji podržavaju pobunjenike u Siriji.

Karla del Ponte, jedna od glavnih istražitelja tima UN za Siriju i bivša tužiteljka Haškog tribunala za ratne zločine, izjavila je švajcarskoj televiziji: „Naši istražitelji su bili u susednim zemljama gde su razgovarali sa žrtvama, doktorima i drugim licima. Sudeći po njihovom izveštaju od prošle nedelje, koji sam imala priliku da pročitam, postoje jake, čvrste sumnje, ali još nepotvrđene dokazima, da je upotrebljen gas sarin, zbog načina na koji su žrtve umirale i obolevale. Oružje je korišćeno na strani opozicije, pobunjenika, ne državnih vlasti“, rekla je Del Ponteova. Bela kuća je odgovorila da je Vašington „veoma nepoverljiv“ prema tvrdnjama Karle del Ponte, i da smatra da je „veoma verovatno da je režim Bašara el Asada koristio tu vrstu oružja, ako je ono korišćeno, a postoje dokazi da jeste“. Sama komisija UN koja istražuje ratne zločine u Siriji je brzo demantovala Del Ponteovu izjavom da nije našla ubedljive dokaze o upotrebi hemijskog oružja ni kod jedne zaraćene strane.

Kada su počele špekulacije o upotrebi bojnih otrova, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov upozorio je na opasnost od ponavljanja iračkog scenarija u Siriji i „pronalaženja opravdanja“ za međunarodnu intervenciju, a Rusija je zatražila da se dokazi, ako postoje, odmah iznesu pred svetsku javnost. Dokazi nisu izneti, a najverovatnije objašnjenje za to je da dokaza i nema. Upotreba hemijskog oružja od strane vladinih snaga kosi se sa elementarnom logikom: ako Asadov režim već zna da će intervencija uslediti ako to oružje upotrebi, a svestan je i da bi intervencija sigurno značila i konačnu pobedu pobunjenika, zašto bi faktički počinio samoubistvo? Uostalom, prednost u konvencionalnom oružju (avijacija, tenkovi, artiljerija, sve vrste pešadijskog naoružanja) na strani vlasti je tolika da joj hemijsko oružje nije ni potrebno. Sa druge strane, pomenuta logika govori da bi pobunjenici, koji od početka prizivaju stranu intervenciju, mogli pokušati da je izazovu tako što bi sami upotrebili hemijsko oružje, a za to optužili režim.

No, logika ne igra važnu ulogu kada su veliki interesi u pitanju i lako bi se moglo ispostaviti da je izgovor oko hemijskog oružja, ma kako besmislen bio, dovoljan za intervenciju. Ništa manje besmislen nije bio ni izgovor za napad na Irak, pa je do intervencije došlo, uz zaglušujuću medijsku ratnohuškačku kampanju. Sličan scenario ponovio se u Libiji. Intervencija je zvanično usledila da bi se sprečio „masakr koji bi izvršile Gadafijeve snage“, koje su stigle nadomak pobunjeničkog Bengazija. Tokom sledećih meseci u Libiji je poginulo više od 30.000 ljudi, a sami pobunjenici su izvršili mnogobrojne masovne zločine, poput onog koji je usledio posle osvajanja Gadafijevog rodnog grada Sirta, ali to nije izazvalo preteranu pažnju svetske javnosti.

Rečito je obraćanje novinarima britanskog ministra odbrane Filipa Hemonda, posle razgovora sa američkim kolegom Čakom Hejglom 3. maja u Vašingtonu. Hemond se požalio kako Zapad ne može da dokaže hemijske napade sirijskog režima jer su iz uzoraka krvi žrtava i zemljišta bojni otrovi s vremenom isparili, i dodao da se uzorci moraju pribaviti „posle narednog incidenta“, ne dovodeći u sumnju da će do incidenta doći. Tom prilikom je Hemond rekao i da je Američki savet za nacionalnu bezbednost ovlastio Pentagon da radi zajedno sa Britancima na razmatranju mogućnosti za vojnu intervenciju u Siriji. Dodao je i da „u javnosti obe zemlje ne postoji apetit za intervenciju“, ali i da se to može promeniti ako se budući hemijski napadi sirijskog režima sa mnogo civilnih žrtava počnu pojavljivati na televizijskim ekranima širom sveta.

IZRAEL VS. HEZBOLAH VIA SIRIJA: I dok Hemond kao da daje savete za dalji razvoj situacije, spekulacije o mogućoj intervenciji se nastavljaju, uz manje-više jednoglasne ocene da čizme vojnika zapadnih sila neće direktno zakoračiti u Siriju, ali se pominje naoružavanje pobunjenika, uvođenje zone zabranjenog leta, bombardovanje sirijske protivavionske artiljerije…

Mada deluje kao da se postavlja scena za završni udarac Asadu, intervencija zapadnih sila je, za sada, samo u najavi, a jedina zemlja koja je direktno intervenisala u Siriji je Izrael. Zapadni izvori objavili su da je izraelska avijacija 5. maja gađala skladište sa raketama zemlja-zemlja dugog dometa u blizini Damaska, i da su rakete bile u tranzitu, poslane iz Irana za libanski Hezbolah. Dva dana ranije, izraelski avioni takođe su bombardovali jedno skladište u Siriji. „Njujork tajms“ je naveo da su gađane i baze Republikanske garde i da je u bombardovanju poginulo sto vojnika, a na desetine ranjeno, dok opoziciona sirijska Opservatorija za ljudska prava tvrdi da su poginula najmanje 42 sirijska vojnika. Sirija je, ne navodeći broj žrtava, saopštila da je Izrael bombardovao tri vojna objekta u blizini Damaska, i optužila Izrael da je u napadu koristio bombe sa osiromašenim uranijumom.

Zbog akcija izraelske avijacije u nezgodnoj poziciji našle su se arapske zemlje koje podržavaju pobunjenike u Siriji, a u isto vreme im je Izrael dežurni neprijatelj, večiti izgovor za sve probleme i ventil za puštanje domaćeg nezadovoljstva, kako je to uobičajeno u islamskim državama. Egipat je tako osudio izraelske vazdušne udare na Siriju, a Arapska liga je zatražila od Saveta bezbednosti UN da zaustavi izraelske napade „na zemlju koju razdire rat“, tvrdeći da je to „opasno kršenje suvereniteta arapske zemlje“. Saopštenje zvuči tragikomično kada se zna da vodeće zemlje Lige, poput Saudijske Arabije i Katara, naoružavaju i pomažu pobunjenike, ne mareći za suverenitet.

Sirijska vlada izjavila je da izraelski vazdušni napadi na sirijsku teritoriju predstavljaju „flagrantno kršenje međunarodnog prava“, upozoravajući da oni širom otvaraju vrata „za sve mogućnosti“, da Sirija „ima pravo da odgovori na izraelsku kriminalnu agresiju“. I pored gnevne verbalne reakcije, malo je verovatno da će vlasti Sirije preduzeti neku konkretnu vojnu akciju protiv Izraela. Problemi koje Asad ima unutar zemlje su toliki da mu sigurno nije potrebno otvaranje bilo kakvog novog fronta, naročito ne sa tako moćnim neprijateljem. Što se tiče samog Izraela, ostaje da se vidi kako će se jevrejska država ponašati prema Siriji u narednom periodu, ali neke stvari su očite.

Izrael je prve vazdušne udare u Siriji izveo još 30. januara, uz tvrdnje medija da je napadnut konvoj u kome je bilo protivvazdušno oružje koju je sirijska vlada slala Hezbolahu. Prošlonedeljni napadi bili su još jači, ali sa istim objašnjenjem. Na prvi pogled, svi udari se uklapaju u strategiju koju su puno puta ponovili izraelski zvaničnici, da je Izrael spreman na vojnu akciju kako bi sprečio transfer unapređenog konvencionalnog oružja koje Sirija i Iran šalju Hezbolahu, jer je to oružje ‘koje menja pravila igre’ i narušilo bi ‘ravnotežu snaga u regionu’. No, teško je verovati da Izrael nije svestan da su se pravila igre i ravnoteža u regionu već uveliko promenili, i tek će se menjati, nezavisno od Hezbolaha, Sirije i Irana.

POSTAVLJANJE ZAVRŠNE SCENE: Izraelske akcije poput ovih u Siriji su gotovo rutinske. Jevrejska država je navikla da pokazuje mišiće, deluje kada god i gde god misli da treba, ne polažući račune nikome, i da protivnici akcije proprate samo besnom vikom. Ovoga puta, mišići su pokazani Hezbolahu, Iranu i Siriji, ali to deluje kao iznuđeni potez koji ostavlja mnogo nedoumica, naročito na duži rok. Bombardovanjem sirijske vojske i tvrdnjama o upotrebi hemijskog oružja Izrael se svrstava na stranu Asadovih protivnika, među kojima su najjači ljuti islamisti kojima je Asad trenutni, a Izrael večiti neprijatelj. Možda Izraelu trenutno odgovara to što će Hezbolah oslabiti kada Asadov režim padne i pukne veza koja je išla od Irana preko Sirije do libanskih šiita. Međutim, na duži rok Sirija će potonuti u haos u kome će glavnu reč voditi najbeskrupulozniji i najsuroviji, a to su sigurno pomenuti džihadisti koji se sada ističu po Siriji.

Posle pada Sadama Huseina Irak je postao, i još je uvek, rasadnik i mesto divljanja najgorih ekstremista. Još jedan Irak, a Sirija ide istim putem, bio bi previše i za Bliski istok i za Izrael, uz Jordan koji se i sam trese od straha pod pritiskom svojih ekstremista, Egipat za koji niko ne može da pretpostavi u kom pravcu ide, Liban koji je bure baruta u kome je Hezbolah samo jedan od sastojaka. Lako bi se moglo u budućnosti ispostaviti da su Sadam Husein, Asad, Gadafi, čak i sam Hezbolah, bili za Izrael bogomdani neprijatelji, sa kojima se moglo na duže planirati i živeti mirnije nego sa onima koji se sada bore za vlast u Siriji.

U svakom slučaju, čini se da se bliži završnica prvog dela sirijske drame. Od početka sukoba je bilo očigledno da su se zapadne sile uzdale da će pobunjenici sami srušiti Asada, uz logističku podršku zalivskih monarhija, ali posle više od dve godine ratovanja ispostavilo se da je proračun pogrešan. Pobunjenici kukaju da je razlog za to premoć Asadovih snaga u oružju, ali biće da je važan faktor i to što ustanak nije opštenarodni, kako pobunjenici i zapadni mediji pokušavaju da ga predstave. Mnogi su u Siriji svesni da se ne bore za Asada, već za goli život. To važi, na primer, za alavite i hrišćane – još početkom pobune su na demonstracijama uzvikivane parole: „Hrišćane u Liban, alavite u grob“. Pojednostavljena verzija po kojoj su alaviti, koji čine oko deset odsto stanovništva, vladajuća većina u Siriji, nije tačna. Jeste da alavita ima dosta u državnim službama, ali ogromna većina su obični ljudi, rasejani po čitavoj zemlji, u strahu od „osvete“ ekstremista. Isto važi i za hrišćane, kojih je u Siriji takođe oko deset odsto, koji s pravom zaziru od onoga što ekstremisti koji su među pobunjenicima najvidljiviji već rade po zemlji. Uostalom, njihov rukopis je na sada već bezbrojnim samoubilačkim i bombaškim napadima koji se širom Sirije svakodnevno dešavaju, u kojima se ne biraju žrtve, a zapadne i arapske zemlje koje podržavaju pobunjenike teško ili nikako nazivaju ih terorističkim akcijama.

Države koje o intervenciji razmišljaju, poput SAD, Velike Britanije i Francuske, za to se očigledno ne brinu mnogo. Da velike sile i nisu zainteresovane za mirno rešavanje građanskog rata u Siriji, svedoči i vest da je specijalni izaslanik UN za Siriju Lahdar Brahimi na ivici da podnese ostavku, baš kao i njegov prethodnik na tom mestu, Kofi Anan. Timoti Garton Eš je u londonskom „Gardijanu“ napisao da će, ukoliko se nasilje u Siriji ne zaustavi, svet uskoro imati Somaliju na Mediteranu. Čak i ovako crno predviđanje moglo bi biti još gore, ukoliko dođe do prelaženja postavljenih „crvenih linija“. A uz onu u Siriji, Barak Obama je ranije pomenuo još jednu – da Iran nipošto ne sme da postane atomska sila.

…izrešetani portret Bašara el Asada