Ima neka tajna veza

Kad god neka sočna i dalekosežno značajna vest prođe skoro neopaženo, bez ikakvih dodatnih komentara i analiza od strane državnih funkcionera, jedini mogući zaključci jesu da: a) neka važna persona želi nešto da sakrije ili b) nijednu od važnih persona nije briga. U slučaju prošlonedeljnog hapšenja ruskog ultradesničara Ilje Gorjačova, i jedna i druga opcija podjednako su poražavajuće.

Ukoliko neko o Gorjačovu zna nešto što mi ne znamo, a to bi želeo da sakrije, još jednom se postavlja pitanje o poznanstvima, vezama i stavovima onih koji upravljaju ovom zemljom. S druge strane, ukoliko uporno ćutanje znači da iste te ljude zapravo nije briga koga su uhapsili i koga ovih dana izručuju Rusiji, postavlja se pitanje koeficijenta njihove inteligencije. Jer, Ilja Gorjačov nije nevažno lice s poternice, neki nacijom i tradicijom zaneseni čovek koji je, eto, skrenuo malo više udesno.

ISTORIČAR–BALKANISTA: Ilja Gorjačov povezan je s nizom ubistava u Rusiji, godinama unazad javno iznosi rasističke, diskriminatorne i radikalno militantne stavove, a dugogodišnji je prijatelj i najbliži saradnik čoveka osuđenog na doživotnu robiju zbog atentata na uglednog advokata i novinarku. Ipak, ono što je za nas najvažnije jeste da je taj i takav Ilja Gorjačov nesmetano živeo i radio u Beogradu i da mu je čak pošlo za rukom da intervjuiše Vuka Jeremića. Ko ga je u tom periodu štitio? Ko mu je bio „veza“? Kako je uopšte ušao u zemlju? Zašto je, od svih zemalja na svetu, odabrao da boravi baš u Srbiji? Kakve su njegove veze s ovdašnjim desničarima, s ovdašnjim političarima, s ovdašnjim popovima? Odgovora na ta pitanja nema. Posle vesti o hapšenju i proceduri ekstradicije Rusiji, čitava stvar jednostavno je gurnuta pod tepih – uz Brisel, Gvida Vestervelea, Galeniku i ostale teme kojima se bave, nadležni su Gorjačova lako mogli da ostave po strani i da ih o njemu niko ne priupita.

Već i ono što je poznato o ovom mladom čoveku i njegovom boravku među nama, bez dodatnih objašnjenja, deluje prilično filmski. Kao jedan od osnivača Borbene organizacije ruskih nacionalista (BORN) i Desničarsko-konzervativne alijanse, Ilja Gorjačov se pre svega dovodi u vezu s ubistvom desetak aktivista angažovanih u sudskim procesima protiv desničara, kao i ljudi koji su otvoreno zastupali antidesničarske stavove. Među delima za koja se sumnjiči još se nalaze i organizovanje ekstermističke zajednice, formiranje bande, pa čak i ilegalna prodaja oružja. Optužnica protiv njega podignuta je u februaru, a pošto se u martu nije odazvao pozivu na saslušanje, za njim je raspisana regionalna i međunarodna poternica.

Pošto je objavljena vest o tome da je uhapšen u Srbiji, ruska štampa podsetila je na mogućnost da se Gorjačev kod nas zapravo krio. Navodno, on je 2010. svedočio protiv svog dugogodišnjeg saradnika Nikite Tihonova, optuženog za ubistvo advokata Stanislava Markelova i novinarke Anastasije Baburove, tvrdeći da mu je Tihonov priznao da je počinio taj zločin. Iako je Gorjačov svoju tvrdnju kasnije demantovao (obrazlažući je pritiscima kojima je bio izložen), Tihonov je osuđen na doživotnu robiju. Gorjačov je posle te presude odmah otišao u Srbiju, računajući – kako tvrde moskovski mediji, na svoje „bliske veze sa srpskim nacionalistima i zvaničnicima“, među kojima se pominje čak i Ivica Dačić.

S druge strane, međutim, njegov advokat Jevgenij Valjajev rekao je Interfaksu da se Gorjačov javio svojoj majci, rekavši joj da je uhapšen zbog „problema s vizom“, iako je imao „dozvolu boravka u Srbiji“. Saborci iz desničarskih organizacija imaju sasvim drugačije objašnjenje. U proglasu koji je osvanuo na nekoliko njihovih sajtova, a koji je upućen srpskoj javnosti, radi sprečavanja ekstradicije, navodi se da je ovaj „ruski patriota, istoričar-balkanista, koji je posvetio svoj život služenju srpskom narodu“ žrtva „liberalnog krila ruskih specijalnih službi, čiji je cilj destabilizacija situacije u Rusiji i gušenje ruskog patriotskog pokreta“. Autori proglasa još tvrde da je reč o politički motivisanom hapšenju, da Gorjačov nema veze sa aktivnostima BORN-a, a da će mu u ruskom zatvoru čak i život biti u opasnosti.

OBRAZI: U prvim vestima o nama do tada nepoznatom Ilji Gorjačovu kao ključna informacija navodilo se da je lider „Ruskog Obraza“, desničarske organizacije čije je osnivanje bilo inspirisano ideologijom ovdašnjeg Obraza. Profesor Jovan Bajford, koji izučava delovanje ekstremnih grupa, još je i pre ovog hapšenja pisao o vezi dva Obraza koji, kako je navodio, „dele ime, grb i većinu svetonazora“. Po njegovim rečima, Gorjačov je u Beogradu bio 2002, kao student istorije Moskovskog univerziteta, a povod njegovog dolaska bio je diplomski rad o ustaškim zločinima u NDH. U to vreme, kako tvrdi Bajford, bio je aktivista desničarske parlamentarne stranke Narodni savez, usko povezane sa srpskim desničarima. Putem tih veza, on u Beogradu upoznaje lidera Obraza Mladena Obradovića, a po povratku, zajedno sa svojim kolegom s fakulteta Nikitom Tihonovim, osniva neku vrstu ogranka Obraza. U tom smislu, prilično je čudna izjava Mladena Obradovića da se nije viđao s Gorjačovim: „Lično, nismo se videli prilično dugo… tako da, u tom smislu, ne mogu da vam kažem ništa više“, rekao je on u izjavi za Radio Slobodna Evropa, ističući da je o poternici za njim obavešten iz medija. „Iskreno da vam kažem, šokiran sam tim optužbama. Posebno mi teško pada činjenica da je veoma lako nekoga optužiti i unapred proglasiti krivim preko medija. Naravno, ostaje na organima ruske države da utvrde šta je od svega toga istina, a šta nije. U to se mi, naravno, ne možemo mešati“.

Da je Milan Obradović neka nepoznata pojava, ova smirena i smerna izjava još bi se i mogla progutati. Ovako, imajući u vidu da dotični bez pardona reži na sve što nije srpsko, pravoslavno i tradicionalno, da pritom ne bira ni reči, ni mete, teško je oteti se utisku da odnosi između dva Obraza nisu bili baš toliko sjajni kako je predstavljeno. Da među njima vlada sloga, ne bi se Obradović libio da ošine po policiji, po Dačiću, po nevladinom sektoru ili, ako već ne bi našao drugu ciljnu grupu, po gej lobiju… Čak i ukoliko bi se plašio eventualnih posledica po sebe, sigurno je da bi imao da kaže nešto više i konkretnije nego što je rekao. Nameće se, dakle, zaključak da je između domaćih i ruskih obrazovaca nešto škripalo. Ako se pritom malo detaljnije prouči lik i delo Ilje Gorjačova, reklo bi se da između njega i naših desničara u samom startu i nije bilo neke dublje veze.

Zvanično, njegova biografija deluje kao impresivan popis aktivnosti desno orijentisanog intelektualca. Između ostalog, dobitnik je priznanja patrijarha Alekseja II za „doprinos razvoju pravoslavlja“, u naučnom radu specijalizovao se za Balkan, bio je član političkog saveza stranke Narodni savez, osnivač više desničarskih organizacija. U međuvremenu, objavio je niz tekstova i intervjua, ali je i sam postao tema zanimljiva medijima – upravo zahvaljujući njima, postaje jasno da su, u odnosu na Gorjačova, domaći Obrazovci miroljubiva skupina dobrih đaka željnih da pomognu bližnjem i doprinesu bratstvu među narodima. U nekoliko intervjua za rusku štampu, on je objasnio da je program „Ruskog Obraza“ zapravo „utopija, idealno društvo“, s vrlo konkretnim merama rešavanja različitih problema. Između ostalog, da navedemo samo jedan detalj, u toj utopiji, bili bi formirani rezervati za osobe koje nisu Rusi, a žive u Rusiji – po Gorjačovu, rezervati bi ličili na one u kojima su živeli „Bantu crnci pre kraja aparthejda u Južnoafričkoj Republici“ i bili mesta na kojima oni „koji ne žele da žive po ruskim zakonima, mogu da praktikuju šerijat ili štagod“. Ukoliko stanovnici rezervata odluče da ih napuste, bili bi uskraćeni za određena prava, kao što su zapošljavanje u javnim institucijama ili glasanje.

UTOPIJA: Osnovna razlika između dva Obraza ipak je njihova militantnost. Dok su Obradović i njegovi drugari (bar do sada) svoje bitke vodili kamenicama, bakljama i pesnicama, Gorjačov je javno pretio mnogo jačim oružjima „Još nismo na putu bez povratka, a sila još uvek može biti zaustavljena političkim metodama. Ali, ako imamo u vidu aktivnosti radikalnih muslimana i levičara, bliži se vreme za akciju“, kaže on u jednom intervjuu, gotovo u isto vreme dok njegovi poznanici vrše političke likvidacije po Rusiji.

U tekstu koji je 2010. objavio Peščanik, profesor Jovan Bajford takođe ističe da nema dokaza da su domaći desničari uključeni u „kriminalne aktivnosti svojih ruskih epigona“ i da odnosi dva Obraza nikada i nisu bili jako bliski. „Kada sam u leto 2003. razgovarao sa Mladenom Obradovićem, nisam stekao utisak da on ima ikakvu kontrolu nad, niti značajnije zanimanje za delatnosti svoje ruske „franšize“. Pre bih rekao da se njihova srodnost temeljila na činjenici da i jedna i druga organizacija svoj profil i uticaj sve više stiču na ideološkoj i metodološkoj „negadljovosti“, tj. na vezama sa huliganima i neonacistima, kao i na mogućnosti da u svoju korist okrenu to što u društvu, i ruskom i srpskom, ne postoji jasno povučena granica između ekstremizma i matičnog toka politike i javnog života“.

Baš zbog toga, najvažnije pitanje ostaje s kim je Gorjačov onda bio blizak i kod koga je zapravo došao u Srbiju. Jer, zbog čega god da je došao, teško da je ovde stigao da dostigne duševni mir i uživa u pejzažu. Izvesno je samo to da je svojevremeno bio gost Srpske radikalne stranke u poseti parlamentu i da je, kao novinar, stigao do kancelarije Vuka Jeremića. Kako je veza s Obrazom samo nominalna, sasvim je sigurno da je on svoje duhovno i ideološko utočište našao na nekoj drugoj adresi.

Ova „adresa“ za sada mudro ćuti, pa bi bilo besmisleno da se bavimo igrama pogađanja. Izvesno je ipak da ta adresa postoji, da njeno ćutanje znači da podržava stavove i postupke Ilje Gorjačova i da je dovoljno moćna da ga zaštiti – da mu odobri vizu, da mu dozvoli boravak, da ga (ukoliko su tačni navodi ruske štampe) sačuva od osvete bivših saboraca. Za građane Srbije, bila bi prava sreća da je Gorjačov došao u goste kod nekog svog istomišljenika iz XY ekstermističke grupacije. No, takvi s njim očigledno nemaju nikakve veze, jer naprosto nisu isti kalibar. Prijatelj Ilje Gorjačova vrlo verovatno sedi u nekoj važnoj instituciji, ime mu je vrlo verovatno bilo odštampano na biračkim listićima na prošlogodišnjim izborima i vrlo verovatno odlučuje o našim sudbinama.

Zaštita ekstremista, odbeglih mafijaša i ubica nije, naravno, nikakav novitet na ovdašnjoj političkoj sceni. Slučaj Ilje Gorjačova, međutim, pokazuje da smo dotične ekstremiste, mafijaše i ubice počeli da uvozimo. I da on sigurno nije jedini.