Na granici ništa novo

I to se konačno dogodilo – najistureniji pionir naše civilizacije, sonda Vojadžer 1 je 25. avgusta 2012. godine zaista napustila Sunčev sistem. No, pošto ovu međuzvezdanu granicu prvi put prelazi nešto poslato sa Zemlje, nije bilo nimalo jednostavno shvatiti gde i kada će Vojadžer stići na granični prelaz. Zato je vest o tome kako je ova tri decenije stara metalna skalamerija napustila Sunčevo kraljevstvo čekala više od godinu dana da bude potvrđena. I ne samo to – prethodila joj je čitava serija lažnih i polupouzdanih objava o Vojadžerovom izlasku.

Naime, u proteklih nekolika godina, zapravo još otkako je 2005. sonda ušla u graničnu zonu, slična vest se mogla pročitati na svakih nekoliko meseci, a povremeno je Vojadžer bio ispraćen ka zvezdama uz posebno veliku pompu. Iole pažljiv čitalac domaćih medija je iz svega toga lako mogao da zaključi kako je Vojadžer napuštao Sunčev svet više puta, budući da niko izuzev nedeljnika „Vreme“ nijednom nije objavio demanti NASA o izlasku Vojadžera. Međutim, analize merenja dobijenih sa instrumenata na Vojadžeru sada definitivno pokazuju da prvi ljudski brod prošlog leta jeste zauvek otišao u otvoreni svemir. Američka nacionalna agencija za svemir i astronautiku (NASA) uspela je i da saopšti precizan datum kad se to dogodilo.

U čemu je bio toliki problem? Zašto ranije nismo bili sigurni, a sada jesmo? Pre svega, Vojadžer se nalazi na udaljenosti većoj od 18 milijardi kilometara, što je 120 puta veće rastojanje od onog između Sunca i Zemlje (a to je 1 AU, astronomska jedinica). Poređenja radi, planeta Neptun, poslednja u Sunčevoj porodici, nalazi se na 30 astronomskih jedinica. Svaki radio-signal sa Vojadžera do Zemlje putuje čak 17 sati, tako da je, kako bi objasnio dr Saša Marković „lakše iz Beograda čuti otkucaje ručnog sata u Novom Sadu nego detektovati jedva čujno šaputanje Vojadžera“ (videti „Vreme“ 1161, „Na pragu zvezdane kapije“).

Granica koju je Vojadžer prešao naziva se heliopauza, što je poslednja linija sveta koju „kontroliše“ Sunce. U ovom delu svemira, inače, postoji „mehur“ čestica koje astronomi nazivaju heliosfera. Reč je o smesi atoma vodonika i helijuma koje je ka međuzvezdanom prostoru „oduvao“ Sunčev vetar. Na tom mestu oni se susreću sa česticama sa drugih zvezda. Laički rečeno, heliosfera je granica na kojoj se susreću „vetrovi“ sa Sunca i drugih svetova.

Sunčev vetar se inače kreće nadzvučnom, supersoničnom brzinom kroz ceo solarni sistem, a onda, najednom, njegova brzina padne ispod brzine koja je jednaka brzini zvuka na Zemlji. Ta granica se naziva linija terminalnog šoka. Vojadžer ju je prešao, a onda, nakon toga, izašao i izvan heliosfere. Kad se to dogodilo, instrumenti za naelektrisane čestice niske energije na Vojadžeru su najednom zabeležili dramatičnu promenu u protoku čestica oko broda. I brod se našao sa one strane.

Vojadžer 1 je najbrži brod koji je čovek do sada napravio i koji je zahvaljujući veleslalomu između planeta i „planetarnim praćkama“ stigao zaista najdalje. Težak svega 722 kilograma, odavno je postao najudaljeniji objekat koji je čovek lansirao sa Zemlje. Nakon 33 godine putovanja kroz Sunčev sistem, stigao je dalje od dve trećine sporijeg Pionira 10 sa kojim je pre pola decenije izgubljen kontakt, a koji je poleteo čak četiri godine ranije.

Lansiran je 5. septembra 1977. i uporedo sa nešto ranije lansiranim Vojadžerom 2 krenuo na misiju kroz Sunčev sistem. Krećući se brzinom od 17 kilometra u sekundi, Vojadžer je 1979. prošao pored Jupitera, a zatim godinu dana kasnije i pored Saturna, gde je prvi fotografisao njihove satelite. Nakon toga se zaputio ka Uranu i Neptunu, a zatim ka spoljašnjem delu Sunčevog sistema. I mada je prešao za nas Zemljane nezamislive razdaljine, Vojadžer je tek okrznuo svemirsko prostranstvo – do najbliže zvezde će stići tek za više desetina hiljada godina.

Zahvaljujući radioaktivnom, plutonijumskom punjenju, oprema na Vojadžeru još radi. Napajanje opada i smatra se da će 2020. ono toliko opasti da će Vojadžer morati da rotira upotrebu instrumenata kako bi što duže poživeo. Već negde oko 2025. će sasvim utihnuti. I mada će nastaviti da po inerciji leti, izgubiće svaki kontakt sa Zemljom, tako da će biti samo ledena metalna kutija daleko od Sunca. No, najdalji Zemaljski putnik već sada plovi kroz nepoznato. Njegov slabi signal govori da u tom novom svetu, sa one strane, ima raznih iznenađenja, ali za sada ništa (ne)očekivano – sa druge strane ivice sveta nema kornjača na čijim leđima stoji ploča Sveta.