Mala astronomija slikarstva

I PROSTOR I VREME

Kada razmišljamo o prostoru, mislimo da je određen time što u njemu postojimo, zaboravljajući da on postoji sam po sebi, nezavisno od našeg prisustva. Dakle, mi zloupotrebljavamo kosmički prostor, nesvesni toga da ovde nismo neophodni.

Upravo je umetnost data da razotkrije prostor (a samim tim i vreme) u kojem možemo biti i ne biti. Naša je zabluda ubeđenje da smo svuda prisutni. Jedna od tajni umetnosti jeste u tome da nam dokaže da postoji svet i bez nas, svet uprkos nama. Ali i da svet ne postoji.

Iako se govori da je prostor praznina, odsustvo, da je virtualan, da istovremeno postoji i ne postoji, ne znači da je to tako. Da li je ovo saznanje besmisleno?

Vojo Stanić dokazuje, paradoksalno, i da jeste i da nije. Iako je prostor na njegovim slikama ispunjen ljudima i predmetima, isto tako bi prostor postojao i bez ljudi i predmeta. Svet se u prostoru menja, nastaje, nestaje, priviđa se. Ali je prostor beskrajan i večan. Živeći u vremenu, mi nismo u stanju da se odreknemo prostora. Kada je pesnik Ovidije izgnan iz Rima, on nije zavapio zbog toga što umire i što mu je vreme isteklo, nego zato što je izmešten iz svog rodnog prostora i što je izgubio vezu s duhom mesta, što više nije u onom prostoru u kojem je bio srećan i ispunjen, u kojem je bio Veliki Pesnik.

Zbog toga su slikari De Kiriko i Magrit razmišljali o prostoru; prvi je prostor shvatio kao onostrano, drugi kao predeo varke. Vojo Stanić prostor naseljava da bi ga potvrdio. Njemu je prostor naličje ideje da svet može nestati. On, poput one dvojice, prostor shvata kao postojeće i nepostojeće, kao dolazak i odlazak, kao prisustvo i odsustvo.

Prostor za slikara predstavlja mesto obračuna sa svime–što–postoji. Njemu je važno da upotrebi linije i boje ne da bi prikazao svet onako kako on izgleda, nego da svoju predstavu o beskonačnim mogućnostima vidi našim očima, jer su naše oči suština njegovog plana, plana da naseli prostor. Šuma, ljudi u šumi, šumska božanstva, Bog na nebesima, Bog na zemlji, putevi, putnik na putu, Madona, deca, Madona s decom – sve je to privid koji nas opčinjava, koji nas prožima i doprinosi potrazi za smislom, sve je to lice našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg haosa, haosa našeg života, pomoću kojeg umetnik opisuje kosmos. Umetnost je žudnja za beskrajem, za ne-prostorom. Ona je opsena koja nas održava u životu. Zato što je naš život kosmos o kojem ne znamo ništa. On je sedenje u noći osvetljenoj podsvesnom predstavom o našoj unutrašnjoj noći. Umetnik koristi prostor i vreme da bi dokazao da oni ne postoje!

Možda smo se nekad zapitali zašto na slikama Voja Stanića ne postoji vreme? Vreme na njegovim slikama ne postoji jer je izgubljeno u prostoru. Prostor ga je prekrio, skleštio, zatvorio – i ono ne protiče. Na njegovim slikama videćete stare, mlade, lude, dokone, majstore, turiste… dakle one koji su večni, večni u svojoj prolaznosti. Čudi me što Vojo Stanić nikada nije naslikao portret svetog Avgustina, koji je rekao da zna šta je vreme kada razmišlja o njemu, ali ne zna da objasni šta je kada ga neko pita o tome. Eto paradoksa oko kojeg se sve vrti!

Da se još na trenutak vratimo De Kiriku i Magritu. Moglo bi se zaključiti da oni misle da je umetnost predstava o nepostojanju prostora i vremena. De Kiriko je govorio da je grad Ferara najmetafizičkiji prostor. Magrit je govorio da je prostor ono što je ostalo na komadima razbijenog prozorskog stakla kroz koje smo gledali neki predeo. Ja mislim da je prostor u stvari ono što je ostalo od Ferare na komadićima raspuklog stakla.

Polazeći od te neosnovane teorije, mislim da je Vojo Stanić slikar nevidljivog u vidljivom. Sve je sadržano u svemu.

MAGRIT

Uočljiva je sličnost između poimanja sveta Magrita i Voja Stanića. To je pre svega neposredan odnos prema svetu, to je svet onakav kakav jeste, ma koliko da je jeretički ovo reći za Magrita, budući da je odnos predmeta na njegovim slikama, na prvi pogled, paradoksalan. Ali svet sam po sebi jeste u svakoj svojoj pojavi paradoksalan i protivurečan. Mi predmete i pojave gledamo utilitarno, onako kako nama odgovara, iako je svet u svojoj suštini protivurečan, sagrađen na suprotnostima. U to će nas uveriti i svaka slika Voja Stanića. Sve na njegovim slikama jeste puka realnost, sve je viđeno i doživljeno, samo što sve to prikazano na jednom mestu, u jednom trenutku, prelazi granicu mogućeg, a u stvari postoji. U ovome je tajna fantastičnog, a ne u nekakvim izmišljenim bićima ili događajima. To je „magični realizam“, kao, na primer, kod Markesa ili, sofisticiranije, kod Borhesa. Tako je i kod Magrita, o čemu je i sam jednom prilikom rekao: „Ono o čemu mislim da je reč na mojim slikama jeste univerzalno. Realan svet, svet stvarnosti, a ne moj svet, to je ono o čemu je reč. Nisam u pitanju ja, budući da ja nisam zanimljiv. Nemam zanimljivih ideja koje bih saopštio ljudima, niti neka neobična osećanja. Ja sam čovek koji je, sve u svemu, normalan, običan. Ja vidim samo ono što svako vidi – nebo, drveće, planine. Ne vidim nevidljive stvari kao ljudi koji imaju vizije.“

Magrit je jedne noći, 1936, spavao u sobi u kojoj je bila jedna ptica u kavezu. Probudivši se, ugledao je jaje u kavezu. Kaže da mu je bilo jasno da se nalazi „pred novom, zapanjujućom poetskom tajnom“. Umetnici kao što su Magrit i Vojo Stanić sposobni su da između različitih delova realnosti pronađu veze, podudarnosti, „afinitete“, zajednički imenitelj – oni uvek dobiju Jaje Smisla iz kojeg je sve stvoreno. Umetnik je nepoznati ili nevidljivi roditelj sveta, koji vaspitava svoju decu posredstvom intuicije.

Magrit stvara iluziju koja bi mogla postojati u našoj percepciji, a Vojo Stanić stvara iluziju od onoga što jeste u našoj percepciji. To su dva različita pogleda na svet: kod Magrita je moguć nemogući svet, kod Voja Stanića nemogući je moguć svet. Razlika je ista, ali je prisustvo u svetu različito. Taj paradoks potvrda je da je svet, u stvari, nesaznatljiv. Da li je to poruka umetnosti: da svet postoji od jednog do drugog pogleda na njega? Da li je zbog toga svet nesaznatljiv, da li je nerealan, nestalan, promenljiv, da li izmiče saznanju? Da. Zato što je u tome njegova suština. Setite se Heraklita Mračnog.

Za Voja Stanića važi da kao umetnik, za razliku od drugih, teži nepoznatom. Sama ta težnja ga izaziva, draži ga da pomoću onoga što ima, dakle posredstvom poznatog, dopre do nepoznatog. On je kao astronom koji od onoga što ima ovde, na ovoj planeti, pokušava da spozna Univerzum, da od realnog sastavi nepoznato, da pomoću vidljivog objasni i ugleda nevidljivo. Jednostavno da jednostavnije ne može biti! U suštini, umetnik uvek postavlja opšta, univerzalna pitanja, a realnost mu služi kao povod za to. Njemu je poznato put ka nepoznatom, a ne obrnuto, kao što misle neupućeni. To je prosto zato što je i sam položaj čoveka u kosmosu takav: čovek je, u stvari, na ovom svetu naopako nasađen. Ali da nije tako, i svet i čovek bili bi neodrživi. Gledajući svet oko sebe, mi nismo ni svesni da je on u svojoj suštini nevidljiv jer je sazdan od materije koja je nevidljiva. Kakav paradoks! Lotreamon je govorio o susretu kišobrana sa šivaćom mašinom na stolu za seciranje. Za nekoga je ta mogućnost nezamisliva, suluda i budalasta, ali za umetnika je taj susret „idealan splet okolnosti“. Vojo Stanić – kao i Magrit – upravo polazi od toga ne da bi taj susret prikazao kao mogućnost, ili realnost, ili nekakav događaj, nego da bi rekao nešto drugo. Šta je to drugo? To zavisi od gledaoca – neko će osetiti strah, neko humor, neko igru, neko mržnju… Umetnik od realnosti ne pravi drugu realnost; on stvara atmosferu, osećanje, uznemirenje, pobudu koja je lični doživljaj onoga koji posmatra. U tome je tajna umetnosti: ona nas otkriva u nama samima. Možda ovo može da razreši mnoge zablude i nedoumice.

DE KIRIKO

Kod De Kirika i Voja Stanića postoji nešto što me posebno privlači, nešto što otkriva tajanstveno dejstvo predmeta. I kod jednog i kod drugog slikara događa se da se neki predmeti nađu na neuobičajenom mestu. Nađu se tamo ne zbog toga što time slikar želi da postigne nekakvu metaforu ili da slici dâ simbolično ili metafizičko značenje. Ne, ti predmeti prosto su izneti i ostavljeni na mestu na kojem nismo navikli da ih vidimo, tamo gde mi mislimo da oni ne pripadaju po nekom pisanom pravilu i protokolu. U toj pomerenosti i neuobičajenosti, međutim, i ti predmeti i njihova okolina dobijaju drugi, nekad otkrivalački, nekad lepši, nekad uznemirujući smisao, pa nam se sve učini uzvišenijim u tom poremećaju nepisanog redosleda i rasporeda. Tada shvatimo da svet, u stvari, ima bezbroj varijanti, oblika i izgleda koji se mogu dobiti rušenjem i menjanjem redosleda stvorenog našim predrasudama. To kod ove dvojice slikara deluje fascinantno u svojoj neuobičajenosti. To je lepo formulisao Žan Kokto: „U tom pejzažu videli smo dva zastora i jednu stolicu. Bilo je to suprotno ruševini. Fragmenti palate budućnosti.“ A i De Kiriko je nešto slično rekao povodom nameštaja iznetog iz soba: „Nameštaj, napušten tako usred prostranog predela; to je nevinost, nežnost i ljupkost usred slepih i rušilačkih sila, deca i čiste device u cirkusu s gladnim lavovima; zaštićeni svojom nevinošću, oni su tu daleki i usamljeni.“ Kod Voja Stanića volim svet izmešten, svet raseljen, svet u rasejanju, jer on ima snagu da taj svet na bilo kom mestu udomi kako bi u novim okolnostima – do tada nepojmljivim – sinuo u svoj svojoj lepoti i svrhovitosti, prepun novog smisla. Nekad će taj novi poredak biti uzvišen, a nekad demonski. To zavisi od nas samih, a slikar je samo siroti demijurg.

De Kiriko se plaši punine, Vojo Stanić takođe se plaši punine. Svuda je prisutan strah. De Kiriko je govorio da je Ferara najmetafizičkiji grad na svetu. U tom gradu bio je u vojsci, u njemu ga je zatekao rat. Metafizičko uvek prate usamljenost, odvojenost, tuga i čežnja. Vojo Stanić živi u svom Gradu, živi u metežu, na Mediteranu, koji je stecište, sabirni centar, jaka struja. To je idealno mesto za melanholiju, mesto za izdvajanje, za misli u kojima jedna daljina traži drugu, tu je prisutna čežnja za. Iako postoji sličnost između dvojice slikara, ta sličnost ne može se uporediti sa te dve duše, dva duhovna kompasa. Oni su dva vetra – jedan duva ka, drugi od. Jedan duva u vreme, drugi u prostor.

BALTUS

Govoreći o slikarstvu, Baltus je rekao da je slikarstvo oblik poniznosti i da „treba sebi stvoriti priliku da zarobiš delić svetlosti“. Istovremeno uzvišene i ponizne reči! Tu poniznost čovek iskazuje i postiže molitvom, molitvom da se čovek prosvetli i posveti nevidljivoj sili kreacije da bi mu ona otvorila puteve spoznaje – spoznaje samog sebe i spoznaje sveta koju želi da prelomi kroz prizmu svoga duha. Ovo je pred–čin stvaranja.

Interesantno je to što se pojam molitve često javlja u umetnosti. Kafka je rekao da je „pisanje oblik molitve“, a Šejka je tu misao parafrazirao rekavši da je „slikarstvo oblik molitve“. To isto govori i Baltus: „Uveren sam da je slikarstvo način molitve, put za pristup Bogu“, priznavši pre toga ovo: „Mnogo polažem na to da je molitva neophodna. Treba slikati onako kako se čovek moli. Na taj način pristupa se tišini, onoj nevidljivoj strani sveta.“ U jednom svom zapisu (u knjižici U dokolici) Vojo Stanić govori o tome kako on prilazi slici: „Zamolio sam Boga da mi pomogne ovog puta i bio sam srećan jer se slika stvarala spontano i divno… Ubrzo sam shvatio da je moje ushićenje bilo zabluda – ali sam i dalje bio zahvalan Bogu što mi je poklonio tu zabludu.“

LED I VATRA

Jedna od tema Baltusovih slika i slika Voja Stanića jeste ulica (Baltus: Tržni prolaz Sent Andre, Ulica; Vojo Stanić: Pjaca, Monte Mario, Balkon, Herceg Novi, Perspektiva). I Baltusove i Stanićeve slike na prvi su pogled realistične: prikazani su događaji, likovi, kretnje. Na njihovim slikama ima tematskih sličnosti; reklo bi se – ulica kao svaka ulica.

Na Baltusovoj ulici, međutim, prolaznici i zbivanja kao da su uhvaćeni u trenutku nekakve sleđenosti, nekakvog odsustva, samozaborava, kao da se prekinula veza između njih i prostora, uprkos tome što svako u tom prostoru ide svojim putem, za svojim poslom, sa svojom brigom. Kao da se svet ulice raspukao na individualnosti, kao da se taj svet skamenio i rastavio na mnogo zasebnih svetova. Prvobitna atmosfera svepovezanosti i atmosfera otuđenosti i razdvojenosti kao da su sistola i dijastola jednog događaja, jednog trenutka. Baltus je bio majstor da prikaže dvostrukost života u jednom jedinom trenutku; znao je dvostruke igre. Neko je za Baltusove slike rekao: „Čini nam se da vidimo neki neobičan san čiji su akteri mesečari i neka teskobna atmosfera izbija iz te savršene kompozicije.“ Baltusov odgovor na to jeste da njegovo slikarstvo „pokušava da zarobi skrivenu napetost stvari, unutrašnju nasilnost bića i da vremenu kaže da prekine svoj nasilni tok“.

Suprotno Baltusu, Vojo Stanić na ulicu unosi neprekidno kretanje, temperaturu meteža, zanos gungule. Kod njega je sve u pokretu, u zanosu nekog posla ili nekog dokoličarenja – sve stremi večnim promenama, otkrićima, sve je s nekom namerom; sve je neprekidan dijalog razloga i posledica tih razloga. Time se postiže totalnost sveta, mikrokosmičko jedinstvo: jedan pokret opravdava drugi, jedna namera uzrokuje drugu. Njegov je svet pod temperaturom, to je kazan nad vatrom sveta koja se s merom pali i gasi. Baltusovo je slikarstvo led koji u sebi čuva kristale večnosti. Slikarstvo Voja Stanića vatra je čiji se treperavi plamen podiže u visine i spušta u dubine. I jedno i drugo slikarstvo, kako bi Bodler rekao, jesu „duboka ogledala“.

SENKE gledaju

Na slici Voja Stanića Sjenke (1986) prikazane su Dve Senke koje sede ispred otvorenog prozora – verovatno muškarac i žena – i gledaju u umereno oblačno nebo. Ali taj otvoreni prozor u stvari je slika okačena na zid, na kojoj je prikazano prazno nebo. Prostor u kojem se nalazi ta slika prazan je, a Dve Senke – takođe dve praznine – gledaju prazno nebo na slici. Mi gledamo te Dve Senke koje gledaju sliku, a nas, dok gledamo sliku koja to prikazuje, gleda neko treći… Dve Senke su dve večnosti koje gledaju beskraj, gledaju svet, ali gledaju i njegov privid, sliku sveta u realnosti i sliku sveta u duhu umetnika. U čemu je razlika između ove dve predstave sveta? Slikar nam kaže da razlika ne postoji, da su stvarnost i simulacija stvarnosti kao dve senke pred očima one Dve Senke. Da li smo mi u svetu ili je svet u nama, pitanje je na koje nam Vojo Stanić neće odgovoriti, jer zna da odgovor na to pitanje nema nikakvog smisla u večitom kretanju svega.

Portret, 2003.

Magla, 2010.

Stepenište, 2012.

RENE MAGRIT: Le Soir qui tombe, 1964.

Vidik, 1994.

, 1913.

ĐORĐO DE KIRIKO: Piazza d’Italia, 1913.

'>

ĐORĐO DE KIRIKO: Piazza d’Italia, 1913.

Fotograf, 2012.

Noć, 2013.

Vojo Stanić u svom ateljeu u Herceg Novom foto: savo prelević / vijesti

BALTUS: Ulica, 1933.

Sjenke, 1986.