Kad istorija postane histerija

Kako se bliži leto 2014, odnosno stota godišnjica Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata, u evropskoj javnosti ova je tema sve prisutnija. Međunarodni odjeci koji dopiru do Srbije dosad su dominantno dolazili iz Engleske i Nemačke. Mesečari Kristofera Klarka, makar (još uvek) neprevedeni na srpski, izazvali su žestoku polemiku na ovdašnjoj javnoj sceni, a u medijima se dosta pisalo o recepciji ove knjige u Nemačkoj. U tom kontekstu, doskoro je upadljivo bilo da se u Srbiji ne zna gotovo ništa o načinima na koje se ovaj jubilej obeležava u Francuskoj. Ovih dana, taj manjak je popunjen gostovanjem uglednog francuskog istoričara Žan-Noela Žanenea. U organizaciji Francuskog instituta, Žanene je održao predavanje na temu „Mudro obeležiti jednu stogodišnjicu“. Istoričar impresivne biografije, sa velikim iskustvom rada u medijima, ekspert za, između ostalog, upravo Prvi svetski rat, i čovek koji je pre četvrt veka predsedavao nacionalnom odboru za proslavu dvestogodišnjice Francuske revolucije, idealna je osoba za razgovor o ovoj istorijskoj temi, koja, međutim, kako vidimo, očito nije lišena uticaja ni na savremeni trenutak.

„VREME„: Za početak, vrlo okvirno pitanje, kolika je prisutnost teme stogodišnjice početka Prvog svetskog rata u Francuskoj, u javnosti, u medijima, u akademskim krugovima?

ŽAN–NOEL ŽANENE: Tema je jako prisutna. Ako krenemo od medija, njome se prvenstveno bave ozbiljni i uticajni mediji. Dnevni list „Mond“, recimo, svakog meseca pravi jedan dodatak koji je posvećen baš stogodišnjici. Fokus pažnje je na onome što će se dešavati u samoj Francuskoj u okviru stogodišnjice, ali se on, naravno, širi i prema onome što će se dešavati u drugim zemljama. Kad se vratim u Francusku, jedan od utisaka o kojima ću da pričam s ljudima koji su u organizaciji obeležavanja ove stogodišnjice jest veliki interes koji u Srbiji vlada za ovu temu. Da se razumemo, pravo obeležavanje još nije ni počelo, jer će tek s prolećem stvari da se preciziraju i da dobiju svoj puni zamah. Ipak, već i sada kad uđete u bilo koju parisku knjižaru, naiđete na verovatno stotinjak naslova posvećenih upravo ovoj temi. Među njima su i dve moje knjige.

Kad pominjete knjige, zanima me postoji li novija knjiga nekog savremenog francuskog istoričara oko koje se digla pompa analogna pompi oko Mesečara Kristofera Klarka? Ne znam da li je razlog globalna hegemonija engleskog jezika, ali mi se čini kako se u Srbiji zapravo i ne zna šta se u današnjoj francuskoj istoriografiji piše na ovu temu.

Kratko i jasno: ne. Uopšte nema. Postoji nekoliko autora koji se u poslednjih dvadeset-trideset godina aktivno bave problematikom Prvog svetskog rata i koji su doneli neke nove uvide, ali ništa slično recepciji i odjeku koje je, recimo, ovde doživela knjiga tog australijskog autora. Što se nas tiče, ideja da se određuje ko su bili dobri, a ko loši momci, potpuno je prevaziđena i to je nešto što se radilo dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, a sada više nikako. Treba da se razmišlja o uzrocima i u kontekstu vremena koje je prethodilo tom užasnom ratu, o kulturnom ambijentu, funkcionisanju diplomatskog sistema, o krutosti, rigidnosti oba međusobno suprotstavljena bloka. Treba da se razmišlja da li je taj rat bio neminovan i da li je mogao da se izbegne.

Jedan od razloga iz kojih je Klarkova knjiga konkretno ovde privukla toliku pažnju jest momenat po kojem se ona generalno razlikuje od određenog istorijskog konsenzusa o počecima Velikog rata. On, na primjer, pridaje veći značaj Sarajevskom atentatu i ulozi Srbije, nego je dosad bilo uvreženo. Piše li se u Francuskoj o Sarajevskom atentatu i da li se ovaj istorijski događaj smatra razlogom ili povodom Prvog svetskog rata?

Vi znate da je šezdesetih objavljena knjiga nemačkog istoričara Frica Fišera koja lavovski dio krivice pripisuje Nemačkoj i koja se mnogo čitala i citirala, istina više van Nemačke, nego u Nemačkoj. Sada imate australijskog istoričara čija se knjiga najviše traži upravo u Nemačkoj, a koja krivicu projektuje na druge zemlje. Ja mislim istoričari ne bi trebalo da se bave odgovornošću ili krivicom za rat, nego suštinskim uzrocima. Onomad su se svi osećali ugroženima. Srbija se osećala ugroženom od Austrougarske. Srbija je za Austriju bila pretnja kao centrifugalna sila za slavenske zemlje unutar Habzburške monarhije. Rusija je mislila da će biti oslabljena ako ne bude ispoljavala solidarnost sa slovenskim narodima. Nemci su imali utisak da će ih okruženje ugušiti. Belgija je imala utisak da Nemačka ugrožava njen suverenitet i bila je u pravu. Francusku je ugrožavao strah od nemačke invazije na Belgiju naročito jer je još bilo živo sećanje na amputaciju Alzasa i Lorene. Englezi su se bojali da će nemačka mornarica postati jača od britanske te su zazirali od mogućnosti da bilo koja od sila na evropskom kontinentu bude odviše dominantna u odnosu na druge. Naravno da je Principov čin bio okidač, ali Evropa je već bila bure baruta i, da nije bilo toga, verovatno bi neki drugi događaj poslužio kao okidač. Zanimljivo je da je u početku rata veliku ulogu odigrala nesposobnost da se predvidi šta će onaj drugi da uradi. Na primer, Englezi nisu hteli da sebi vežu ruke; Nemci su mogli da misle da Engleska neće smatrati Belgiju dovoljno važnom da zbog nje uđe u rat. Da je Kajzer Vilhelm mogao da zamisli kako zapravo Englezi razmišljaju, možda bi više oklevao da uđe u Belgiju. Ili, recimo, ruski generali koji su izišli pred cara (a generali, šta god mi mislili, zapravo ne vole da ratuju) i rekli mu: Pazite, naša zemlja je ogromna i nama su potrebna tri dana da mobilišemo svoje snage, dok je Nemcima i Austrijancima za to dovoljan jedan dan; oni će tokom ta dva dana da steknu značajnu prednost, a car im je onda rekao: gospodo generali, onda krenite odmah u mobilizaciju. Kad se mobilizacija desila, Centralne sile su to shvatile kao znak da će Rusija da ih napadne. Vidite, to je ta đavolska sprega niza okolnosti, jedno vrzino kolo koje vredi analizirati.

Jedan od zanimljivih detalja vaše biografije je činjenica da ste predsedavali Odboru za obeležavanje dvestogodišnjice Francuske revolucije. To je bilo 1989. i to je takođe bila jubilarna godišnjica. Možete li kratko uporediti interes koji je postojao tada za tu godišnjicu i ovaj koji postoji sada.

Teško je sada napraviti to poređenje zato što je obeležavanje dvestogodišnjice Francuske revolucije okončano i obavljeno je, mada, naravno, ja nisam sasvim objektivan, sa mnogo uspeha. Što se tiče stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, ti programi nisu u pravom smislu još ni počeli, počeće u junu, pa je u ovoj fazi teško reći kako će sve to da izgleda. Ne treba zaboraviti razliku između intervala od sto i od dve stotine godina. Sto godina u istorijskom smislu nije dugo. Druga razlika je to što je proslava Revolucije bila proslava nečeg velikog, stvaranja građanina, ljudskih prava, osvajanja nečeg velikog. Veliki rat je pak bio kataklizma i njegovo obeležavanje je teško prozvati proslavom.

Istorijskom koincidencijom, te 1989. godine, kad je proslavljana dvestogodišnjica Francuske revolucije i pada Bastilje, desile su se i neke druge „revolucije“ u Češkoj, Poljskoj, Rumuniji, pao je Berlinski zid itd. Ne želim da kažem da sve godišnjice imaju takav potencijal, ali svedoci smo događaja u Ukrajini, recimo. Mislite li da današnja Evropa može da nauči nešto iz 1914. što može da se primeni danas?

Bilo bi korisno, recimo, da su mediji naučili da se ne prepuštaju nacionalnim sentimentima. Bilo bi korisno da smo naučili nešto o odnosu između civilnih i vojnih snaga unutar svake države, paziti da se vojska uvek nalazi pod kontrolom civilne vlasti i civilnog društva. A najkorisnije bi bilo da naučimo nešto o granicama. Granice bi se, naravno, uvek mogle nalaziti i na nekim drugim mestima. Vi na Balkanu i u Srednjoj Evropi to dobro znate. To je leopardova koža. Versajski sporazum je neke granice približno nacionalno uokvirio, ali je ipak mnogo pripadnika različitih naroda ostalo izvan svojih „matica“. Ratovi posle su nas valjda naučili da su granice uvek arbitrarne, ali ih je bolje ne dirati, osim u retkim izuzetnim slučajevima, jer čim dirate granice dođe obično do posledica koje više ne možete da kontrolišete.

Postoji priča da je za vreme Kubanske krize Džon Ficdžerald Kenedi čitao knjigu Avgustovski topovi Barbare Tačmen o početku Prvog svetskog rata i da ga je ona navela da u toj istorijskoj situaciji postupa opreznije nego su to činili evropski lideri iz 1914. ušavši histerično u rat. Možda ova godišnjica može da napravi nešto slično, možda spreči savremene svetske lidere da olako ne naprave pogrešan korak?

Da, istorija nekad zaista postaje histerija. Nisam znao za tu priču, nisam znao da je Kenedi ikada čitao neku knjigu o 1914. godini, ali priča deluje realno i ubedljivo, a ako je tačna, odličan je primer. Jer ponašanje lidera iz 1961. bilo je potpuno drukčije od ponašanja lidera iz 1914. Možda to ima veze sa mogućnošću nuklearnog rata. Zbog straha od ogromnih kapaciteta razaranja, tu se obično najavljuje sledeći potez pa se lakše izbegnu nesporazumi. A nesporazumi su nekad skoro jednako važni za započinjanje rata koliko i eventualna želja za početkom rata i nekakvim osvajanjem. Ja mislim da poznavanje istorijske kulture nije nevažna stvar za političara, za lidera. Hvala vam što ste mi ukazali na Kenedijevu lektiru, a bilo bi zanimljivo znati nešto i u Hruščovljevim čitalačkim navikama. Možda je on čitao Rat i mir?

SLIKE VELIKOG RATA: Iz knjige Žan-Noela Žanenea Jours de guerre (1914-1918)