Derbi

Poslednje izdanje „Utiska nedelje“ na B92 bilo je najavljeno kao utakmica visokog rizika. Posle gotovo dve godine sukoba oko terena, prozivanja po medijima, teških reči i uvreda licem u lice su se našli Nebojša Čović, prvi čovek Zvezde Telekom i Duško Vujošević predsednik Sportskog društva Partizan i trener KK Partizan. Ovoga puta Olja Bećković je imala ulogu moderatora, sekundanta i sudije u ringu, koji ne određuje pobednika, već samo vodi računa da ne bude udaraca ispod pojasa.

Polemike o Zvezdi i Partizanu, sportske, političke i sponzorske, godinama predstavljaju temu TV emisija gospode Tegeltije ili Anđusa. Anegdote sa utakmica, sporna suđenja, huliganizam navijača, pare od transfera, malverzacije u upravama, uz nezaobilazna uključenja gledalaca, uvek muškaraca i uvek referendumski opredeljenih, ili za crveno-bele ili za crno-bele. Tu možete čuti paranaučni jezik sportskih eksperata, selektora u najavi, dobro obaveštene insajdere, ali ne mnogo više od toga.

„Utisak nedelje“, u teranju lopte po košarkaškom terenu, otkrio je neuporedivo više o sprezi politike i sporta u Srbiji. Ovom temom se do sada sistematski bavio, opet podsećam, samo „Insajder“. No, svaki spektakl, ili u ovom slučaju Derbi ima svoj scenario.

Akteri su stigli odvojeno, a pred studiom su bili znatiželjni papraci. Bio je tu i kordon policije, samo je nedostajalo pretresanje na ulazu.

Prvih desetak minuta, ako je i toliko potrajalo, potrošeno je na predstavljanje učesnika, zauzimanje početnih pozicija i opipavanje protivnika. Tada je uz „Dobro veče“ i prvi blok reklama počelo hvatanje za gušu (ili vrat), kako ko više voli.

Nakon toga usledilo je rvanje oko para, jer su obe strane pokušavale da dokažu kako je njihov klub siroče, dok Vlast (čitaj javna preduzeća ili, u daljem tekstu, sponzori) više voli onog drugog. Laici bi pomislili da je finansiranje sporta nekakva strast političara, ljubav slična onoj ljubavi prema rodnom kraju u kojem ćete zato asfaltirati lokalni put, ili dovesti investitore. Očigledno, sport je oblast društvenog života u kojem funkcioniše paralelni platni sistem. Novac se u milionskim iznosima, iz javnih preduzeća muze sponzorskim ugovorima, a najčešće su pominjani Telekom i NIS. Gledaocima je upala u oči lakoća sa kojom se obrću milioni u zemlji koja hajdučkim računima za struju i porezima na nepokretnosti uvećanim za 80 odsto puni prazan budžet. Gospodin Vujošević je čak objašnjavao kako se od stranih investitora uzima svojevrstan reket za učinjene usluge – opet kroz sponzorske ugovore.

Paralelu sa sportom i novcem u našem društvu možemo pronaći samo u Crkvi, čije finansijsko poslovanje takođe nije transparentno. Dakle, ukoliko želite da pare nestanu, ubacite ih kao donaciju ili omiljenom klubu ili verskoj organizaciji.

Postoji još jedan oblik finansiranja sporta koji je duboko nepravedan prema drugim finansijskim subjektima. Potpuno arbitrarno, vlast svojim diskrecionim pravom daje poreske olakšice, oprašta kamate i dugovanja ili ih reprogramira.

Na samom kraju emisije, saznali smo da se harač skuplja i od privatnih firmi, ali tamo na vrata kuca, recimo, brat gospodina Vučića, pa čik majci kaži neću.

Prateći tok novca, kao u krimićima, stigli smo i do marketinga – kao oblika vađenja para, legalnog crnog fonda, kojim se novac iz zvaničnih tokova prebacuje u sportska društva. Milošević je tu bar bio brutalno iskren kada je od Kertesa tražio vreće para za plate i penzije. Ma koliko se sada oglašavaju javna preduzeća i ograđuju od izrečenih optužbi – svi znamo da pare cure, ali svi znamo da tu ozbiljne istrage (kao recimo oko medija i Sanadera) u ovoj zemlji još neće biti.

Drugi krak ovog derbija, ili drugi zgoditak, dobili smo kada je lopta sa terena odletela u publiku. U nekoliko navrata su akteri, kao uobičajenu praksu, naveli upotrebu navijača, skandiranja sa tribina, ili huliganizma, kao oblik pritiska na političare. Znači, deo tog novca i strasti koristi se u političkoj borbi sa oponentima. Ostrašćenost navijača, socijalni pritisak predstavlja pogonsku energiju sporta, pored uloge sigurnosnog ventila za žrtve tranzicije.

Nakon „Utiska nedelje“ i ovog derbija zanimljivo je bilo pratiti komentare na forumima i društvenim mrežama. Prva reakcija je logično bila odijum prema Zvezdi i Partizanu, koji gutaju milione evra, dok Srbija „leči decu putem SMS humanitarnih akcija“!

Ovakve komentare po pravilu zatrpava lavina uvredljivih poruka i psovki, jer navijači uvođenje reda i privatizaciju sporta vide kao napad na Srpstvo, svetinju Zvezdu, svetinju Partizan, našu pravoslavnu veru – na naš šampionski duh. To je takođe razumljivo jer su racionalni argumenti sučeljeni sa poslednjim delićima nacionalnog ponosa.

„Utisak nedelje“ (u kojem su Moralni gmizavac i Belosvetska baraba, a tako su se međusobno častili) pokazao je da mržnja prevazilazi okvire sporta i rivalskih klubova – oni se mrze zbog para. Vujošević i Čović su samo vidljivi eksponenti ogromnih materijalnih i političkih interesa, glasnogovornici velikih igrača u ovoj zemlji, psovke su tu samo kulisa. Oni su takođe svojevrsne žrtve svog posla, jer osim sporta moraju da vode računa o interesima velikog novca.

Ako baš želite da proglasimo pobednika, opšte uverenje publike je da „Čović ima bolje papire“ ali „Vujošević deluje iskrenije“. Igrač utakmice: sudija Bećković. Znači nerešeno: nula-nula. Samo da znate, njihov rezultat se piše sa mnooogo nula i računa se u evrima.