Nekada je dobitnik francuskog Gonkura (Prix Goncourt) ovde „automatski“ prevođen i bez posebnog napora izazivao pažnju, ali izgleda da smo se u međuvremenu toliko „anglosaksonizovali“ da na tu vrstu podsticaja ne reagujemo po defaultu (sic!) nego samo ako na „gonkurovca“ budemo dodatno upozoreni. Doduše, nije da tome nije pridonela i izvesna nekolikodecenijska mediokritetizacija glavnih tokova francuske i frankofone književnosti: davno su prošla vremena kada je najuzbudljivija svetska literatura bila ispisivana na francuskom…
Žerom Ferari (Jerome Ferari) nije ni tako mlad (rođen 1968.) ni neiskusan pisac, ali njegov osmi roman je, ako se ne varam, prvi koji je preveden na srpski. Za Besedu o padu Rima dobio je najpoznatiju francusku književnu nagradu što, ako ništa obala Sene smatra vrednim iskorakom u današnjoj konfekcijskoj hiperprodukciji.
Kombinacija „pretencioznog“ naslova i slike na naslovnoj strani može vas zavesti na pogrešan put, to jest, da pomislite da se radi o nekoj od onih bezbrojnih „istorijskih saga“, literarnih slikovnica za odrasle, samo bez slika; ima ko to voli, pa bi ga baš to privuklo, kod mene je, pak, imalo obrnut efekat pa sam knjigu držao na bezbednoj udaljenosti, ali u svakom je slučaju ćorsokak, jer se radi o romanu uronjenom u sadašnjost. Rim je ionako odavno propao…
E sad, „o čemu se tu radi“? Dvojica mladih prijatelja, Matje i Libero, studiraju ozbiljne stvari i na pragu su (možda) respektabilnih intelektualnih karijera u prestonici; i jednom i drugom, međutim, kao da nedostaje ta vrsta ambicije, a Matje je u osnovi i detinjast, sanjar, nekadašnje prezaštićeno dete koje nikada nije odraslo, niti tome teži. U zabitom selu njihove zavičajne Korzike, daleko od obale (iz „pariske“ perspektive, Korzika kao takva, a pogotovo njena unutrašnjost, svojevrsna je metonimija za Nedođiju), seoska kafana je pred bankrotom, i oni je zakupljuju za sitne pare, posvećujući se neglamuroznom poslu južnjačkih, provincijskih gostioničara, tako daleko od buržoaskih snova svojih familija. Ipak, oni u svojoj seoskoj krčmi pronalaze male lične rajeve, nekako baš u skladu s „mediteranističkom“ slikom sveta, koja idilu zamišlja nekako tako: seoska krčma s jednostavnim jelima i jakim domaćim vinima, lokalni čudaci i belosvetski furešti kao klijentela, tiha prijateljstva i eksplozivne erotske avanture, vrtlozi hedonističkih strasti… Šta ćeš više?
Drugi narativni tok prati istoriju Matjeovih predaka, kao i ljubavnu i emotivnu priču njegove sestre, bitno drugačijeg karaktera. Na sve se to nadovezuju, rekao bih, posve veštački i nepotrebno nakalemljeni „filozofirajući“ i „bibliološki“ pasaži, koji naraciju smo opterećuju, a ni na koji način je ne produbljuju. Uopšte, i samo preterano račvanje narativnih tokova ove ne naročito obimne knjige (207 strana) pokazuje izvestan višak ambicija autora naguranih u pretesan tekstualni prostor – mogao je od te građe da napiše dva „poštena“ romana – i mnogo bi zdravije bilo da se izrazitije usredotočio na priču Matjea i njegove kafane, a sve ostalo maksimalno sažeo i gurnuo dublje u pozadinu (ili, kako rekoh, ostavio za neki drugi roman). Kako god bilo, i kako možete i naslutiti, idila i iluzija ispunjenja imaju rok trajanja, i sled tragičnih događaja raspršuje slatku maštariju trajnog bekstva od „građanske“ egzistencije.
Beseda o padu Rima stilski je gotovo besprekoran (i odlično preveden) roman koji je najbolji onda kada pisac ne guši priču, naročito njen osnovni tok, nego joj dopusti da se razmahne. A ta „letnja“ – ili ipak svevremenska – praslika mediteranskog raja (ne nužno na obali mora) u koji bi valjalo izbeći i u njemu živeti neki smisleniji život… eh, možda je i utopijska i kičasta, ali mora se priznati da joj je jako teško odoleti! Zato je leto nekako najpogodnije vreme za ovu knjigu, kojoj ne nedostaje ni duhovitosti ni visprenosti, ali ispod tih gornjih slojeva je duboko melanholična, kao što je to i sama „mediteranska vedrina“, čim zagrebeš ispod prvog sloja pozlate od Sunca.
